67 DANA UŽIČKE REPUBLIKE

Stranica 3/3 Previous  1, 2, 3

Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Go down

20091222

Komentar 

67 DANA UŽIČKE REPUBLIKE




67 DANA
UŽIČKE REPUBLIKE




PREDGOVOR

Nema gotovo nijednog značajnijeg događaja vezanog za 1941. godinu u zapadnoj Srbiji, u Užičkoj republici, o kome ova knjiga ne pruža svoje svedočenje. Najveća njena vrednost je u jednostavnosti kazivanja odogađajima i borcima, o ljudima koji su na svojim plećima nosili teret ustanka, pobeđivai u okršajima i padali.



Višestruki je značaj slobodne teritorije u zapdnoj Srbiji 1941. godine.Kao što je poznato, to je bila prva i jedina slobodna teritorija 1941. godine u porobljenoj Evropi. Naše političko rukovodstvo, naša KPJ, stvaralo je narodnu vojsku, izgrađivalo novu narodnu vlast, sprovodilo velike vojne i političke akcije, razrađivalo planove za ustanak u čitavoj Jugoslaviji. Govoreći o toj našoj oslobođenoj teritoriji drugTito je 8.maja 1971. u godine na mitingu u Užicu istakao i ovo:



«... Mi smo to tada nazvali Užičkom republikom, i to je bilo pravilno. To je bila jedina tvrđava u Hitlerovoj okupiranoj Evropi – Užička tvrđava revolucionarnog proleterijata i slobodarskog naroda. Bili su to zaista herojski i sudbonosni dani, čiju veličinu još ni danas ne možemo potpuno sagledati...



Ovde je Hitler doživeo prve poraze kakvima se nije nadao...»



Sadašnje i buduće generacije, mladi posebno, naći će u ovoj knjizi štivo ispreplitano ljudima i događajima u jednom vremenu, koje je za naše narode i našu zemlju bilo jedno od najburnijih, kada smo, s kom.partijom i drugom Titom na čelu, poveli težak i dug boj, kročili u revoluciju za slobodu naroda i za stvaranje novog socijalističkog društva. Mlade generacije, čitajući ovu knjigu, saznaće mnoge činjenice i pojedinosti o životnom putu više istaknutih ljudi, revolucionara, pre svega, upoznaće likove velikana Užičke republike, kakvi su bili: Milinko Kušić, Dušan Jerković, Stevo Čolović, Ratko Mitrović, Željo Đurić; kako su pred klasnim neprijateljem i skrhani silom okupatorskom umirali takvi borci kao: Ljubo Mićić, Simo Saraga, Aco Vučković, Dušan Višić, Slobodan Sekulić, Rade Azanjac, Ratko Mitrović, Bato Janković, Rade Prelić i mnogi drugi drugovi i drugarice, obični borci revolucije.



Kroz knjigu, u svakom njenom poglavlju, defiluju ljudi, borci, koji na bilo koji način učestvuju u doprinosu svenarodnoj borbi: bilo da se bore protiv okupatora ili izdajnika, rade u organima narodne vlasti, skuplaju hranu ili odeću za ratnike, bdiju u bolnicama, neumorno odlaze na skupove da živom rečju i primerom deluju na omasovljavanje redova partizanskih boraca, da čuvaju jedinstvo naroda, pripremaju ili štampaju partizansku štampu, prenose ranjenike, kuju partizansko oružije, daju priloge za front, na prelima spremaju toplu odeću za ratnike. Zato će ovo, teće izdanje knjige «67 dana Užičke republik», uveren sam, probuditi veliku pažnju i interesovanje čitalaca.



Ovu knigu – kao svedočanstvo o burnom vremenu i ljudima borcima, o čitavom narodu koji se odista požrtvovao i hrabro borio, koji je dao sve što je mogao dati za jedno novo, bolje i pravednije, bogatije progresivne društvo, kakvo predstavlja naša socijalistička samoupravna Jugoslavija – srdačno preporučujem čitaocima koji vole knjigu i koje minula pregnuća naroda, njegovih najboljih sinova i kćeri, nadahnjuju na nova stvaralaštva i obaveze.

Nikola LJUBIČIĆ


Admin: komentar modifikovan dana: Tue Dec 22, 2009 10:13 am; prepravljeno ukupno 1 puta
avatar
Istorija Jugoslavije
Admin

Anzahl der Beiträge : 417
Anmeldedatum : 2009-08-13

http://istorija-jugoslavije.online-talk.net

Na vrh Go down

Share this post on: diggdeliciousredditstumbleuponslashdotyahoogooglelive

67 DANA UŽIČKE REPUBLIKE :: Komentari

avatar

Komentar on Tue Dec 22, 2009 9:22 am  Istorija Jugoslavije

67 DANA
UŽIČKE REPUBLIKE

AGONIJA UŽIČKE REPUBLIKE


Slobodna teritorija u zapadnoj Srbiji i Šumadiji, Užička republik, bila je kost u grlu ne samo okupatoru u Srbiji već i samom Hitleru. Još u septembru je feldmaršal List tražio pojačanje za borbe u Srbiji, »hitno dodeljivanje jedne efikasne divizije pojačanje tenkovima.« Hitlerov glavni štab stavio je već 16. septembra Listu na raspolaganje jednu pešadijsku diviziju, oklopne vozove i oko 100 trofejnih tenkova. Tada je nagovešten dolazak još jedne divizije s istočnog fronta. Hitler lično i načelnik generalštaba general Kajtel tražili su da se ustanak uguši na svaki način. Kajtel je obesno tražio da se za jednog poginulog vojnika ubija i sto komunista. Za operacija protiv ustanika, Hitlerovom naredbom iz Grčke je doveden general Beme, komandant 18. korpusa, sa svojim štabom. Već 19. septembra od je primio dužnost u Beogradu, a samo šest dana kasnije naređuje 342. nemačkoj diviziji, da je njen zadatak »da prokrstari zemljom kojoj se 1941. potocima lila nemačka krv usled podmuklosti Srba – muškaraca i žena«, jer su već u ustanku u Srbiji pale stotine nemačkih vojnika, pa »ako ovde ne postupamo s najvećom bezobzirnošću, naši će se gubici penjati do neizmernosti«.

U septembru i oktobru, a naročitu u novembru Nemci su uporno napadali na partizanske položaje i potiskivali ustaničke snage iz Mačve, Posavine i Šumadije. Tim dejstvima je stvoren polukružni front oko slobodne teritorije: od Koviljače, Loznice, Valjeva, Ljiga, Belanovice, Kragujevca pa sve do Kraljeva. Sa tih položaja okupatori su se spremali da izvedu poslednji udar na Užičku repbliku. Tada je, 24. novembra, s istočnog fronta stigla 113. pešadijska divizija u Kraljevo, Kruševac, Paraćin i Svetozarevo. Toga dana su počeli napadi 342. nemačke divizije prema Užicu: grupa »Zapad« preko Ljubovije i Bajine Bašte, a grupa »Sever« preko Kosjerića. Dva dana kasnije, 27. novembra, počela je svoje napade 113. nemačka divizija: desna kolona prevcem Kragujevac – Gornji Milanovac – Čačak, a njen drugi deo od Kragujevca preko Knića, takođe prema Čačku i Požegi. Treća, nešto manja, kolona napala je iz Kraljeva pram Raškoj i Novom Pazaru. Pored mnogih ranijih priprema za protivudejstva ovim jakom nemačkim snagama, VŠ NOPOJ je 26. novembra u Užicu, na sastanku s komandantima odreda koje je zahvatila nemačka ofanziva, doneo je odluku da se slobodna teritorija brani što upornije, potom da se deo snaga izvuče u Sandžak, a drugi deo da se zabaci iza leđa neprijatelju i nastavi dalja dejstva. Tada je naređeno Glavnom štabu za Crnu Goru da njegove jedinice pojačaju dejstva prema Srbiji.

Nemačim snagama, ječine oko 80.000 ljudi, sadejstvovale su nedićevske, ljotićevske i četničke jedinice. Protiv njih borilo se oko 10.000 partizana. Jedinice Valjevskog odreda pružile su jak otpor Nemcima na raskršću puteva Valjevo – Loznica – Pecka, a naročito na položajima na Bukovima. Tako je porušen most ispod Lastre, čime je nemačko napredovanje privremeno zaustavljeno. Na položajima na Brlovini i Vraču, s leve strane rečice Ljuboviđe, snažan otpor Nemcima pružile su dve čete Posavaca i Druga zlatiborska četa. Nemci su odavde morali upotrebiti i avijaciju da bi potisnuli partizanske snage. Sledećih dana II i III račanska četa pružile su otpor Nemcima na Oklecu i ih zadržale. Tek 27. novembra je nemačka kolona »Sever« uspela da izbije u podnožje Bukova. Put je bio na više mesta porušen, pa se pešadija nije smela kretati bez podrške tenkova i artiljerije.Toga dana počela su dejstva i iz Kragujevca i Kraljeva. Sledećeg dana, 28. novembra, kolona »Zapad« ulazi u Rogačicu i nastavlja da prodire. Kolona »Sever« je napala položaje Valjevaca, Užičana i Šumadinaca na Bukovima, uz snažnu podršku artiljerijske i minobacačke vatre. Razvila se žestoka borba. Avijacija je napadala u talasima. Branioci su pružili snažan otpor, ali se takvoj sili, tolikoj tehnici, tenkovima i avijaciji, nije moglo odoleti. Nemci su prodirali prema Kosjeriću. Da bi ojačao tamošnje položaje, štab Užičkog odreda upućuje Prvu račansku, Crnogorsku i Slovenačku četu.

Nemačke jedinic koje su krenule iz Kragujevca i Kraljeva ugrozile su Čačak i Grnji Milanovac, te komande mesta i NOO ova dva grada naređuju evakuaciju neboračkog stanovništva. Tokom 27. i 28. novembra oko 280 partizanskih ranjenika evakuisano je iz čačanske bolnice. Ranjeni su, s posteljinom i ostalim stvarima, utovarivani u železničke vagone koji su bili postavljeni na otvorenoj pruzi. S velikim i požrtvovanim zalaganjem želazničkog osoblja prihvaćeni su i ranjenici Kragujevačkog odreda koji su stigli vozom u Čačak u zoru 28. novembra. Svi ovi ranjenici transportovani su u Sevojno, pa zatim na Zlatibor. U Čačku je ostalo oko 50 vrlo teških ranjenika, koji su vođeni kao lica nastradala od bombardovanja Čačka. Tog su dana, 29. novembra, nemačke jedinice iz Kragujevca, posle žestokog otpora koji su im pružili delovi Takovskog i Ljubićkog bataljona, ušle u Gornji Milanovac. Pred samo veče, pod zaštitom avijacije i tenkova, nemačke predhodnice iz Kraljeva ušle su u Čačak. A samo nešto ranije sa železničke stanice u Ljubiću krenuo je poslednji partizanski voz prema Užicu. U njemu su bile prehrambene i druge namirnice, deo mašina iz Vojnotehničkog zavoda, kalupi za izradu ručnih bombi i zalihe odeće i obuće. Nemačka avijacija je bombardovala Guču. Bilo je ljusdskih žrtava i porušen je veliki broj zgrada.

Taj i sledeći dan bili su teški i tužni za Užičku republiku.

Sutradan, 29. novembra vodila se kravava borba na Kadinjači. Toga dana nemačka grupa »Sever« s oko 5.000 ljudi napala je partizanske položaje na Crnokosi, koju je branilo oko 250 boraca. Nemačka artiljerija je sručila svoje granate na visove Crnokose – Granicu i Mitorvo brdo. Dok su pod njenom zaštitom nastupali tenkovi i pešadija i peli se uz serpenite Crnokose, drugi delovi su obilazili planinu. Branioci su pružili snažan otpor, porušili su put na nekoliko mesta i usporili nemačko napredovanje. Međutim, bili su izloženi strašnim udarima avijacije. I kada je nemačka zaobilazna kolona izbila na brdo Sanduk, morali su se povućo. Poslednje borbe na ovom pravcu vodile su Prva račanska,Crnogorska i Slovenačka četa kod Pijevčeve mehane i na padinama Trešnjice. Čitava dva časa trajala je borba, pa su tek onda Nemci nastavili prodor ka Užicu. Toga dana je bombardovana i Požega, u koju su zatim, ušle nemačke jedinice iz Čačka i deo kolone koji se od Pjevčeve mehane odvojio od snaga što su prodirale prema Užicu. U Požegi su poginuli Venijamin Marinković, komandant mesta, Slobodan Popović Bakula, sekretar SK Skoja, i stari revolucionar Dragomir Ivanović, predsednk NOO u Rogama. Nemačke jedinice iz Čačka prodrle su u Guču i pobile teške ranjenike koje su zatekle u bolnici. Tako su Nemci 29. novembra dospeli na liniju: Guča – Požega –Užice – Mačkat Bioska.

Okupatorove jedinice su bile do zuba naouružane o raspolagale su sa mnogo tenkova i aviona. Tolikoj i tako naoružanoj sili partizani na slobodnoj teritoriji Užičke republike nisu se više mogli oduopirati. Sada je borba bila neravna u pravom smislu reči. Hrabrost, umešnost, požrtvovanje i junaštvo više nisu bili dovoljni ni da se uspostavi kakva – takva ravnoteža u odnosu snaga.

I jedini put bio je – odstupanje. Moralo se povlačiti iz Užica,iz voljene republike. Gradski NOO organizovao je evakuaciju nezaštićenog stanovništva. U proglasu se ističe da je situacija ozbiljan, da Nemci prodiru od Valjeva i da s njima partizani biju teške i krvave borbe. Poziva se da se odazove sve što je kadro i sposobno pušku nostii. »I u najkritičnijim danima budimo hrabri, junački i ponosni svojim srpskim imenom«, kaže se u proglasu. Bolnica u Sevojnu je već bila ispražnjna. I ona u Krčagovu. Kamioni, zaprežna vozila, izbeglice – sve je to, jedno za drugim, i noću i dnju, napuštalo grad. Kolone su zamicale u pravcu Zlatibora, u brda, što dalje od neprijatelja, tamo gde on nemože lako prići. Ono što je ostalo od fabrike oružja natovareno je na voz i odvučeno prema Mokroj Gori. Radnici i osoblje su demontirali sva postrojenja u ložionici i kolskoj radionici. Po naređenju rukovodilaca ložionice Boža Radakovića i Andrije Vukotića poskidani su svi važniji delovi sa lokomotiva, kaiši iz ložionice i druga oprema, pa je sve to zakopano u šljaku, blizu Đetinje. Municija je odvožena kamionima. I razna građa. I mnoge druge potrebe. Čitavi kamioni i kola puni pušaka.

Grad je u to vreme već bio evakuisan. U komandi odreda bili su još samo Vukola Dabić i jedna telegrafistkinja s nekoliko boraca. Bio je tu, u zgradi Učiteljske škole, i itendant Užičkog bataljona Milisav Lile Topalović. On je neprestano zvao Vukolu i pitao kakva je situacija. Vukola je govorio da treba biti spreman za pokret. Rano izjutra 29. novembra Lile je nazvao Vukolu, ali mu je telegrafistkinja rekla da tamo nema nikoga i da ona ovoga časa odlazi. Lile je je oko podne čuo nekakvu tutnjavu i izašao pred zgradu. To su nemački enkovi već grmeli niz Carinu. Sa nekoliko svojih boraca odmah je pojurio prema Đetinji.

U tim trenutcima je evakuisan i VŠ. Tito, sa Milinkom Kušićem, radio – telegrafistom Veljkom Dragićevićem, pratiocem Boškom Čolićem i britanskim majorem Hadzonom (koji je došao u VŠ da uzme svoju radio – stanicu pa da se vrati u štab Draže Mihajilovića), među poslednjima krenuo iz Užica automobilom do Dogandžića kafane. Odatle je nastavio peške prema Bioštoku i Mačkatu pod dramatičnim okolnostima i borbom, a zatim i dalje preko Zlatibora prema selu Radoinji. Nešto posle Tita, kamionom krenuli su Slobodan Penzić, Vukola Dabić, Baćo Stejić i Ratko Sofijanić, komandir čete koja je obezbeđivala Vrhovni štab. Stejić je iskočio iz kamiona i skinuo zastavu sa zgrade VŠ da je Nemci ne bi oskrnavili.

Nadletali su avioni. Žestoko su mitraljirali grad, bacali svežnjeve ručnih bombi čak i na pojedince koje bi primetili na ulicama. Tenkovi su zatim prošli kroz grad tako reći ne zaustavljajući se. Samo su ispalili po nekoliko granata na zgradu štaba Užičkog odreda, na kojoj su bile ispisane parole o tome da će se partizani opet vretiti, a da njih, fašiste, očekuje sigurna propast. Na mostu na Đetinji bile su postavljene protivtenkovske mine, ali nijedna od njih nije eksplodirala. I tenkovska kolona je produžila da nadire zlatiborskim putem. Za njom je jurila motorizovana pešadija, artiljerija.

Ješo Popović, koji je dobio naeđenje da digne u vazduh ogromna slagališta municije u Vrelima, otišao je tamo s nekoliko inžinjeraca. Ali skladište nije zapalio. U njemu su bile ogromne količine razne municije, avionskih bombi, eksploziva. Šta bi bilo od Užica, od okolnih sela da je skladište zapaljeno? Sve bi otišlo u vazduh. Bila bi veća šteta nego korist. Ješo nije mao snage da sa zemljom sravni rodni grad.

O tom dramatičnom povlačenju iz Užica drug Tito je u svojim Ratnim memoarima (čije je odlomke objavio ilustrovani list Front od 5. maja 1972. godine) zapisao i ovu pojedinost:

»Ja sam, tako reći, za dlaku izbjegao da budem ubijenna blatnjavom seoskom putu između sela Zabučja i Ljubanja. A i ostali članovi VŠ i Politbiroa CK KPJ izbjegli su istu sudbinu: Kardelj je u selu Mačkatu dožeiveo jako bombardiranje i jedva se spasao. Nekoliko ljudi iz njegove pratnje je poginulo. I Ranković i Đilas su negdje oko Bele zemlje takođe izdržali bombardiranje i bjekstvom se izvukli ispod vatre tenkova. U teškoj situaciji, iz koje se u poslednjem trenutku spasao, nalazio se Ivo Lola Ribar. On, doduše, još nije bio stigao, ali se pričalo da je, sa Draganom Pavlovićem Šiljom, umako ispred Nijemaca...«

Za to vreme delovi Užičkog bataljona, pod rukovodstvom Želja Đurića i Dušana Višća, organizovali su odbranu na okukama puta ispod Bele zemlje, na brdu Kiku. Našla se tu cela četa železničara i još nekoliko desetina boraca. Bio je u postavljen i jedan top. I put je na više mesta bio miniran.

Budimir Nikolić i Vojin Nikitović dva puta su po Željovom naređnju (imali su nemačke objave za slobodno kretanje) odlazili sa Kika u Užice da vide dokle su doprli Nemci i koliko ih je. Oni su stizali do sokolane i stočne pijace i opet se vraćali. Nemaca u gradu još nije bilo, sem njihovih izviđača.

Kada su naišle guste kolone namačkih vozila i vojnika za Užice, na Kiku se razvila žestoka borba. Jedan kamion je odleteo u vazduh. Ostale mine su zatajile. Kolona tenkova je prodirala, a za njom i pešadija. Naleteli su avioni. Natalo je žestoko mitraljiranje. Avioni ne daju glave podići. Gruva artiljerija. Jedan dečak, partizan, pogodio je nemca biciklistu i oborio ga. Kolona tenkova i kamiona je zastala i zagušila prolaz na krivinama. Nemci su se razmileli po kamenjaru. Vojin Niktović, puškomitraljezac Železničarske čete, istrošio je svu municiju, a pomoćik mu je poginuo. I baš u tom trenutku do njega se dopuzao Nemac i skočio mu na leđa. Nastalo je pravo gušanje. Kotrljali su se niz kamenjar. Tako su se svalili čak na put, među Nemce.

Na Kiku je bilo krvavo razbojište. Poginuli su Đeljo Đurić, ranjen je i zarobljen Dušan Višnjić, član OK KPJ i komesar Užičkog bataljona. On je među poslednjima napustio Užice. Ovde, na Zlatiborskom putu, dok je pokušavao da minira cestu i spreči dalji prodor nemačke motorizacije, zapao je on u strahovito bombardovanje. Avionski mitraljez ga je pogodio na sedam mesta. Tu je bio i zarobljen. A onda na silu, mučili ga, tražili od njega da se odrekne Partije. Onako teško ranjenog odneli su ga na steljanje. Hrabri komesar je pred puščanim cevima prkosno dreknuo u lice neprijateljima:

-Vi mene ubijate, ali će se parizani vratiti! Pobeda će biti naša!...

Uz ranjenog komesara ostao je i borac Milenko Bosnić. Višnjić mu je više puta govorio da odsupi, da njega ostavi. Bosnić je sa suzama u očima zavijao u ćebe smrtno ranjenog komesara. Nije hteo da ga ostavi. Nemci su i njega tu zarobili i odmah streljali....

I još mnogo partizana je palo. Među njima i Dragojlo Dudić, predskednik Glavnog NOO za Srbiju. Sedamnaestorica su zarobljena.

U ovoj borrbi su učestvovali Aleksandar Ranković i Lola Ribar. Markov šinjel je bio sav izrešetan mitraljeskim mecima.

Teška borba na Kiku bila je bezmlao druga Kadinjača za Užice i Užičane. Po drugi put istog dana oni su svjski branili soj rodni, slobodarski, partizanski grad, središte Užičke republike, koja je živela šezdeset i sedam dana.

Oko mesec dana kasnije junačkom smrću je umro i Aco Vučković.

Na saslušanju, na pitanje šta je po zanimanju, Vučković je odgovorio:

-Borac protiv fašizma!

-A politička pripadnost? – upitao je Nemac.

-Član Komunističke partije Jugoslavije.

Jednoga dana mu je okupatorski sudija pokazao dokument u kojem je pisalo da je pušten na slobodu – ako se obaveđe da će biti miran.

-Ako me pustite, još jače ću se boriti – rekao je odlučno Aco Vučković.

Nemci su i 30. novembra nastavili prodiranje, i to u četiri kolone: prva pravcem Dupci – Kremne – Vardište, druga pravcem Užice – Mačkat – Čajetina – Palisad, treća pravcem Užice – Zbojštica – Ljubić, i četvrta pravcem Požga – Arilje – Ivanjica. Kolone su nastupale ne samo u zahvatu komunikacija nego i širokim frontom levo i desno od njih. Pred Čajetinom je došlo do kraće borbe, a takođe i na Palisadu, ali su nemački prodori bili siloviti. Njihovu udarnu snagu sačinjavali su tenkovi, aprodore je podržavala avijacija. Na Partizanskim (onda Kraljevim) vodama se u to vreme našlo nekoliko stotina teških ranjenika. Nije bilo transportnih sredstava, te ih nije bilo mogućo evakuisati. Lakši ranjenici su se spasavali sakrivajući se po jarugama, privatnim kućama i šumarcima. Osioni nemački vojnici i ovde su izvršili surov zločin: gazili su tenkovima bespomoćne ranjenike. A one koje su našli po kućam, ubijali su tu odmah, u postelji. Prema realnoj proceni, tadaje ubijeno izneđu dve i tri stotine ranjenika iz užičkog, čačanskog, valjevskog kraja i iz Mačve i Šumadije. A toga dana je rukovodstvo ustanka je pustilo više od tri stotine nemačkih zarobljenika koje je dotad držalo u Užicu, poštujući sva njihova prava po međunarodnim zakonima! Nadmeni fašisi su poubijali sve partizanske ranjenike i na Partizasnkim vodama, kao što su činili i uz put u svim mestima koja su ponovo okupirali.

Jedinice partizanskih odreda su u tim teškim i surovim okršajima ginule, osipale se, probijale. Dobar broj njih, u znatno smanjenom sastavu, uspeo je da se probije kroz neprijateljske linije, po bespuću – u Sandžak. Požeške i ariljske čete probile su se u područje sela Radobuđe kod Arilja. Od njih je komesar Kušić formirao novu udarnu grupu. Ovamo su dospeli i delovi Čačanskog odreda. Oni su se nešto kasnije vratili na svoj teren, gde su najvećim delom bili razbijeni, ali je deo njih uspeo da se održi, prolazeći kroz najteža iskušenja tokom čitavog rata. Tri čete Užičkog odreda, koje su držale položaje na Bukovima, uspele su da se preko obronaka Zlatibora, svaka svojim pravcem, takođe probiju prema Višegradu, najpre pod četničkim pritiskom pritiskom povukla na Zlatibor, zatim na Taru, a otud sa Zlatiboskom preko Dobroselice pobila u Radojnju. Delovi Čačanskog odreda samostalno sus e probijali preko teritorije koji su poslei Nemci tokom svoje ofanzive, stigli do Sadžaka i došli u dodir s Vrhovnim štabom. Tamo su stigli: Peta ljubićka, Prva i Druga takovska i delovi drugih jedinica. Probili su se i jaki delovi Kragujevačkog i Prvog i Drugog šumadijskog, Kraljevačkog, Kosmajskog i drugih odreda.

U tim poslednjim dejstvima učestvovali su i delovi 704. i 717. nemačke divizije, zatim pet nedićevsko – ljotićevskih odreda, kolubarsko – nedićevska četnička grupa, odredi pod komandom Miloja Mojsilovića i Boža Javorskog. Odredi pod komandom Draže mihajilovića, koji su njegovom instrukcijom od 30. novembra legalizovali i stupili u neposredne dodire s Nemcima, takođe sus e borili protiv partizanskih jedinica – najčešće ih napadali s leđa i bokova. Time su bila znatno umanjena dejstva partizanskih snaga protiv okupatora...

Narod i borci junački su branili Užičku republiku i na frontu i u pozadini. I sa oružjem i bez njega. I mladi i stari, i muškarci i žene. Posavskotamnavski bataljon Posavskog odreda, posle borbi kod Užica, zadržao se u selu Šljivovici, u školskoj zgradi. Pri iznenadnom žestokom napadu Nemci su uspeli da zarobe više boraca, među njima i nekoliko partizanki. Fašistički vojnici su vezali za drvo pred školom partizanke Milicu Rebavku Drgicu Milićević i jednu devojku izbeglicu iz Banjana, pa pošto od njih ništa nisu saznali posuli ih benzinom i spalili !... Među grupom zarobljenika na železničkoj stanici u Požegi nalazioo se i borac Milivoje Stanojević. Pred streljanje nemci su mu naredili da skine petokraku, ali on nije hteo da posluša. Hteo je da umre kao partizan. Učitelj Mihajilo Tomić, komandant protivavionske odbrane Užica, na suslanju je otvoreno rekao da je komunista i da je svesno pošao u borbu. Od maturanta Mila Glišića su tražili da izjavi da je pogrešio i da se kaje što se borio u paritzanima, pa će mu oprostiti život. Glišić je prkosno odgovorio:

-Možete me ubiti, ali pobeda je naša. Volim da umrem kao komunista, nego da sramno živim...

Branka Radović, takođe iz Požege, išla je na streljanje pevajući partizanske pesme. Stari i poznati revolucionar iz Godovka kod Požege, komunistički poslanik za užički okrug 1920. i solunski ratnik, a u Užičkoj republici član štaba Užičkog NOP odreda, član SK KPJ i predsednik sreskog NOO Ljubo Mićić, hrabro se borio i kad je bio zarobljen – u požeškom zatvoru. Mićića su zarobili Talijani u noći, u jednom selu iznad Lima, pa ga predali četnicima, koji su mu, da bi ga ponizili, o vrat obesili ovnovsko zvono i onda ga predali svojim gazdama – Nemcima. U zloglasnom požeškom zatvoru Mićić je podvrgnut mučenjima i šikaniranjima. Četnici i Nemci su upotrebili mnogo svojih metoda da ga slome, da ga navedu na »pokajanje« ali je prekaljeni revolucionar opet bio dosledan sebi. Neprijatelj od njega nije mogao izvući nikakvo priznanje ni izjavu da se odriče svojih ideja. Mićić se do poslednjeg trenutka života borio jedinim preostalim oružjem – prkosom i prezirom...

Partizanke kosa Pacić Komitara i učitteljica Nada Stojanović Luković, dok su ih četnici iz Ivanjice vodili na streljanje, zapevale su himnu »Hej Sloveni«, a hrabri borac omladinac Borivoje Savić Jatagan pobegao je sa streljanja u Radulovića polju, bacio se u Moravicu, preplivao reku, pa mada su ga četnici još dvaput hvatali, opet uspeo da pobegne – u partizane. Stari simpatizer Partije Sreto Plazinčić iz Mirosaljaca, iako 65. godišanjak, pobegao je iz zatvora u Arilju, mada je zano da smrt ne može izbeći... Dok su Nemci i četnici na Orlovaku u Donjoj Trepči, nedaleko od Čačka, izdvajali partizane na streljanje, pred nemačkog oficira izašao je Vasilije Bojovićm borac iz prvog svetskog rata, i hrabro kazao: »Pustite tu decu. To nisu komunisti. Ovde sam samo je komunista. Mene streljajte.«

U selu Mojsinju, među seljacima određenim za streljanje, bio je i 16-godišnji omladinac vladimir Anđelić. Njemu su četnici naredili da uzvikne »živeo kralj« pa da mu oproste život, ali je mladić klicao pobedi partizana. U selu prislonici, dok su ljotićevci i nedićevci na zboru izdvajali pripadnike NOP, jedan oficir upitao je odbornika Milutina Đokovića ko ga je izabrao, a on je odgovorio: »Izabrao me narod«, zbog čega ga ga je oficir ubio. Politički komesar čete Trnavskog partizanskog bataljona Radoslav Azanjac Rade, kada ga je posetila majka u četničkom zatvoru, bodrio ju je i javno: »Budi hrabra i ponosna, majko. Kada mene bude nestalo, drugovi koji prežive zameniće ti mene. Oni će završiti naše zajednički započeto delo.«

Na vašarištu u Čačku stolarski radnik Simo Saraga pred vešanje je doviknuo naroduu koji je silom dteran da vidi nemački zločin:

-Narode, što stojiš tu i gledaš! Uzmi oružje pa se bori za slobodu!

I pored velikih gubitaka u ljudstvu, i pored izgubljene teritorije, partizasnki odredi iz Užičke republike i Šumadije nisu uništeni. Njihova glavnina je sačuvama. On njih je kasnijih meseci rukovodstvo ustanka formiralo nove regularne jedinice – Prvu i Drugu proletersku brigadu. Ocenjujući ishod nemačke ofanzive i povlačenje partizanskih jedinica sa teritorije Užičke republike, rukovodstvo ustanka u Biltenu VŠ ističe:

»Tenkovi i avioni odlučili su ovu osmodnevnu bitku. Neprijatelj je uspeo da nas potisne iz Užica, Ljubovije, Bajine Bašte, Požege, Čačka, Arilja itd.

Ali nas nije uspeo razbiti. Pred neprijateljem se povlačio samo jedan manji deo snaga, koje su stopu po stopu branile slobodnu teritoriju, i onda se pod vođstvom VŠ povukle u Sandžak, da bi tu nastavile borbu u Srbiji. Veći deo partizasnkih snaga ostao je na terenu.«

Kako su sami Nemci ocenili opšti ishod sitacija najbolje ilustruje sam general Kunce, zamenik nemačkog komandanta za Jugoistok, koji je obišao front od 30. novembra do 3. decembra:

»Operacije 342. i 113. divizije na prostru Užice – Čačak iznenadile su komuniste u većem stepenu. Njihova je glavnina, doduše, uspela da izmakne uništenju i da se izvuče ka jugu i jugoistoku u oblasti koju su okupirali Talijani. «

Povlačenje partizanskih odreda s oslobođene teritoririje – bio je kraj Užičke republike.

Posle nepune tri godine partiazani su se opet vratili u Užice kao jaka vojska, kao velika i organizovana sila. Ispunile su se reči napisane na zgradi štaba Užičkog odreda:



Smrt vama, fašistima!

Partizani će se opet vratiti...

Na vrh Go down

avatar

Komentar on Tue Dec 22, 2009 9:23 am  Istorija Jugoslavije

67 DANA
UŽIČKE REPUBLIKE

ZLATAR – POSLEDNJA
ETAPA UŽIČKE REPUBLIKE




Talas surove nemačke ofanzive i povlačenje glavnine partizanskih snaga preko Zlatibora u Sandžak značilo je samo gubitak najvećeg dela slobodne teritorije Užičke republike. Na levoj strani Uvca, odnosno između Uvca i Lima, postojala je prostrana slobodna teritorija, koja je obuhvataka sva naselja sem Nove Varoši. A druga se nastavljala na levoj obali Lima. U naseljima planine Zlatara, po razbacanim selima, partizanske jedinice i bolnice našle su nova utočišta za sređivamke, predah i snage za nove akcije. Partizasnke snage prešle su Uvac 30. novembra i prvih dana decembra. A već 4. decembra italijanska fašistička jedinica povukla se iz Nove Varoši.



U podnožje Zlatara došli su i VŠ i Politbiro CK KPJ. Na čitavoj oslobođenoj teritoriji postojali su seoski, opštinski i sreski NOO. Oni su radili gotovo neprekidno: mobilisali su nove borce za odrede, obezbeđivali hranu za borce, brinuli se za smeštaj i negu ranjenika. Narod je pružao svojoj partizasnkoj vojsci sve što je imao. Organizovane su partizanske radionice – pekarska, krojačka, obućarska, i za oružja – u Novoj Varoši. U selima su održavana seoska prela na kojima su žene i omladinke pripremala čarape, džempere, rukavice, šalove za borce i ranjenike. Formirana je i radna četa koja je pomagala radionicama i partizanskim porodicama.



U Novoj Varoši osnovan je »informativni centar« na čijem je čelu bio književnik Jovan Popović. Dva puta nedeljno izdavane su male novine »Vesti«. One su objavljivale preged vojne situacije na partizanskim i savezničkim frontovima. Bilo je organizovano i slušanje radio vesti Moskve i Londona. Radila su i dva tečaja za politički rad. Partijski i politički organi razvili su bogat rad, naročito na razvijanju i jačanju bratstva i jedinstva između Srba, Muslimana i Crnogoraca za učešće u borbi protiv okupatora.



U dane slobodnog Zlatara i Nove Varoši na toj teritoriji borave i radne Oblasni komitet KPJ i Glavni štab NOPO za Sandžak. Ovde pune dve nedelje rade i žive VŠ i Politbiro CK KPJ sa drugom Titom na čelu.



Tito je sa članovima VŠ stigao u Sandžak, u selo Radojinju, 1. decembra. Bez predaha i odmora, Tito je ubrzano radio na sređivanju i reorganizaciji jedinica i smeštaju ranjenika, kako bi se povratio moral posle neprijateljske ofanzive i gubitka slobodne teritorije. Još toga dana uveče održan je sastanka Vrhovnog štaba. Na sastanu su bili: tito, Edvard Kardelj, Milovan Đilas i Sretan Žujović, zatim Mirko Tomić, član Glavnog štaba NOPO Srbije i Vlada Zečević, član Glavnog NOO Srbije. Tom prilikom dogovoreno je da se najhitrije reorganizuju jedinice koje pristižu u Sandžak, da se što pre smeštaju ranjenici. Takođe je odlčeno da se deo rukovodstva vrati u Srbiju (M. Tomić, N. Grulović, V. Zečević, V. Dabić, V. Čvorović i drugi). Toga dana je Vlasimir Knežević, kamandant Glavnog štaba NOPO za Sandžak, referisao Titu o stanju na teritoriji, o našim i neprijateljskim snagama.



Sledeće noći, odmah posle sastanka u Radojinji, Tito je sa svojim saradnicima krenuo prema selu Drenovi, noću prešao preko druma između Nove Varoši i Bistrice, pa je predanio u gornjoj Bistrici u kuću Milana Ljujića. Opet iduće noći krenuo dalje i otišao u Drenovu, smestio se u kući Miloša Divca. Ovde je radio na organizaciji smeštaja ranjenika i razgovarao sa Vojom Lekovićem, komesarom Glavnog štaba za Sandžak, od koga je saznao o toku neuspešnog napada crnogorskih jedinica na Pljevlja.



Ocenjujući da se Vrhovni štab našao suviše blizu italijanskog garnizona u Prijepolju, Tito odlučuje da se Vrhovni štab prebaci na levu obalu Lima. Tada je naredio da se zakopa arhiva Vrhovnog štaba i CK u dvorištu Divčeve kuće. Tog dana popodne u Drenovu je stigao i Bajo Sekulić, komesar Crnogorskog NOP odreda koji je napadao na Pljevlja i obavestio ga o porazu na Pljevljima, ali i o uspešnom napadu na italijansku kolonu kod Savinog lakta, kao i o stanju crnogorskih jedinica. Kasno uveče Tito i članovi Vrhovnog štaba koji su bili s njim prevezli su se čamcem preko Lima i stigli u selo Izbičanj, gde su proveli dva dana.



Međutim, kako je 4. decembra oslobođena Nova Varoš – italijanski garnizon se povukao u Bistricu, Oblasni komitet KPJ za Sandžak uputio je o tome pismo drugu Titu, pa se on noću između 6. i 7.decembra preko Lima vratio ponovo u selo Drnovu. Tamo su toga dana stigli i Ivo Lola Ribar, Aleksandar Ranković i Milovan Đilas iz Radojinje. Predveče, 7.decembra održana je sednica Politbiroa CK KPJ u Divčevoj kući. Prisustvovali su: Tito, Kardelj, Ranković, Đilas, Lola, Sreten Žujović ( verovatno i Rifat Burdžević Tršo, sekretar Oblasnog komiteta KPJ za Sandžak i Filip Kljajić Fića).



Na ovoj sednici razmatrana su značajna pitanja daljeg razvoja ustanka, posledice poraza partizasnkih jedinica u Srbiji i u napadu na Pljevlja, kao i mogućnosti vrćanja dela snaga u Srbiji. Ovde je drug Tito izložio ideju o stvaranju Prve proleterske brigade.



U vreme boravka na obroncima Zlatara Tito i Vrhovni štab dvaput za samo šest dana boravka našli su se u velikoj opasnosti – iznenadile su ih italijanske fašističke jedinicie: jednanput nedaleko od sela Drenove, a drugi put u Vrnjaku, zaseoku pod Bitovikom.



U to vreme VŠ se nije posebno obezbeđivao. Na prostoru ispod Drnove, prema Pribojskoj bistrici, nalazila se Treća užička četa kojom je komandovao Nikola Ljubičić. A prostor prema Prijepolju nije bio uopšte obezbeđen, mada udaljenost italijanskog garnizona od Drenove nije bila velika. Sutradan posle sednice Politbiroa Tito se konjem, u pratnji jednog kurira, uputio u izviđanje prema Prijepolju. Otišli su gotovo nadomak Prijepoljai ušli u jednu kuću. Domaćica se ponudila da im skuva cicvaru, pa su pričekali dok bude gotova. Međutim, Tito je u jednom trenutku primetio da grupa italijanskih vojnika ide pravo prema kući u kojoj se on nalazio. Zat je odmah s kurirom napustio kuću, brzo su uzjahali konje i odjahali. Posle ovog događaja Tito je naredo štabu Crnogorskog odreda da prebaci deo jedinica na levu obalu Lima, a Glavnom štabu za Sandžak da uputi Kragujevački bataljon prema Prijepolju. Radi boljeg i sigurnijeg obezbeđenje, Tito i VŠ su se premestili u zaselak Vranjak, u prostranu kuću Petra Radakovića. Ovde Tito, iako u teškim uslovima, intezivno radi. Kardelja upućuje 10. decembra u Novu varoš na sastanak Oblasnog komiteta, a sutradan k njemu dolazi komandant Romanijskog partizanskog odreda Slaviša Vajner Čiča i obaveštava ga o razbojničkoj aktivnosti četnika u istočnoj Bosni. Tito isto tako upućuje naređenja Glavnom štabu za Sandžak, članovima VŠ Rankoviću, Ribaru i Đilasu, zatim instruktivno pismo PK KPJ za Srbiju, u kome su sadržane ocene sednice Politbiroa od 7. decembra, ocene situacije u Srbiji posle neprijateljske ofanzive kao i zadaci partijskog, političkog i vojnog karaktera.



U takvoj atnosferi, 15. decembra, jedna italijanska jedinica nastupajući iz Prijepolja iznenada VŠ u Vrnjaku. Dr Đura Meštrović, koji se u to vreme nalazio sa VP, zadužen da nadleda lečenje ranjenog Sretena Žujovića, Filipa Kljajića i Vladimira Dedijera, iznosi okolnosti kako se to iznenađenje dogodilo:



»Nekako tih dana u Rudakovića kuću došao je neki tobož partizan, Musliman iz Prijepolja. Doneo je pun ranac specijaliteta: suvog mesa, sira, kajmaka – navodno da je to mali poklon mileševskih partizana VŠ. Međutim, izgleda da to nije bio nikakav borac, nego italijanski špijun. Toga jutra, kad su italijanski vojnici iznenada došli u Vranjak, išao sam da obiđem porodilju, snahu našeg domaćina Petra Radakovića, kaja je tih dana rodila dvojke: Slobodana i Slobodanku. Kada sam se vratio, ugledam red kućom Tita, Kardelja, Žujovića i još nekoliko drugova, gledaju prema Prijepolju. Čujem, neko od njih – mislim Žujović – govori: »Vidi, Prijepoljci sigurno vuku neki plen«. Međutim, neko je povikao »Eno Italijana odozgo«. Tito je, kao i u mnogim drugim prilikama, bio najprisebniji i brzo naredio da se probijamo prema Novoj Varoši. Meni je onako uzbuđen naredio: »Doktore, pazi na ranjenike: Žujovića,Fiću i Dedijera.«



U stvari, u jutarnoj magli Tito je dvogledom primetio neke ljude u dugačkim pelerinama i procenio da su Italijani i odmah energično naredio izvlačenje. Kuća je bila na bregu pa se nije smelo ići otkrivenom stranom, a sa druge strane velika taraba. Domaćin Radaković je uz pomoć ostalih izvadio taravu, pa su se tuda izvukli. U brzini Tito nije uspeo da dođe do svog već osedlanog kona (kojeg je dobio iz Mačve). Njega su zaplenili italijanski vojnici, a u torbici vojne sekcije i Titov foto – aparat. Tito je takođe uputio kurira da hitno javi komandiru Užičke čete nikoli Ljubičiću da njegova četa što pre izađe na položaj i obezbedi izvlačenje VŠ iz opasnosti.



Ljubičićeva četa je brzo stigla. I borba je bila žestoka. Italijani su otvorili jaku vatru, pored ostalog, iz minobacača i brdskih topova. Jedna minobacačka granata zapalila je štalu gde je izgorela Radakovićeva stoka. A samo nekoliko trenutaka pre nego što je granata zapalilia štlau – iza nje se nalazio Tito. Po dolasku Ljubičićeve čete Tito se uključio među borce, u streljački stroj, davao uputva, opominjao borce da se ne izlažu vatri, da budu oprezni. Sudar sa Italijanima bio je žestok, ali su se Užičani i ranije više puta sudraili s njima, pa su umeli da se dobro snalaze. I uspeli su da ih zadrže i odbiju. Posle borbe Tito je naredio da se četa povuče u selo Draževiće.



Ocenjujući ovaj događaj, Tito je zapisao u svojim ratnim memoarima:



»Za poslednjih 15 dana to je bio drugi slučaj da se VŠ našao u veoma teškom, kritičnom položaju, u situaciji da se, tako reći, u poslednjem trenutku spasava od neprijatelja koji ga je iznenadio. Ovaj drugi slučaj je došao kao rezultt naše slabe budnosti. Bilo je, naime, tako očigledno da su Italijani znali da se partizanski štab nalazi u Vranjaku...«



Italijani su popalili zgrade u kojima se nalazio VŠ u Vranjaku, ubili sedam seljaka, među kojima i snahu Radakovićevu, majku dvoje tek rođenih blizanaca.



Posle ovih događaja Tito odlazi u Novu Varoš i u njoj ostaje – 15. i 16. januara. Odavde je, pod utiskom zločina koje su izvršili italijanski fašisti u Drenovi – Vranjaku, uputio potresno pismo Vrhovnog štaba komandi italijanskog garnizona u Prijepolju, a zatim proglas VŠ italijanskim vojnicima u kome ih opominje na njihova zlodela i poziva da prekinu borbu.



Iz Nove Varoši Tito sa članovima VŠ i Politbiroa CK KPJ odlazi prema Rudom, gde će uskoro formirati Prvu proletersku brigadu. U njegovoj pratnji odlaze Kraljevački bataljon i Užička četa.



Pre odlaska VŠ i jedinica iz Srbije na oslobođenu teritoriju u rejonu Nove Varoši, u selu Radojinji je bilo sediđšte Glavnog štaba NOPO za Sandžak i Oblasnog komiteta Partije. Boravak VŠ i Politbiroa CK KPJ u rejonu Zlatara i Nove Varoši – od 1. decembra do 16. januara – bio je vrlo značajan. Pored akcija koje su vršili i značajnih odluka, oni su pružili veliku ponmoć sandžačkim odredima, partijskkim radnicima i političkim aktivnostima.



Narod zlatarskih sela kao i iz onih oko Prijepolja i Priboja dao je veliku pomoć partizanskim jedinicama, naročito ranjenicima. Sreski NOO u Novoj Varoši, čiji je predsedik prota Jefstatije Karamatijević, uputio je apel narodu da pomogne partizane u snabdevanju namirnicama za ishranu, daje priloge u materijalu za odeću i obuću. Narod se masovno odazivao tom pozivu.



U Novoj Varoši su radili sreski i gradski NOO, komanda mesta, partizanska milicija, omladinske čete, pionirska organizacija, odnosno dečiji savez. Deca su učila partizanske pesme, recitacije, marširala ulicama, učestvovala na priredbama. Mlada Užičanka Lenka Nikolić Lela, koja je radila s decom, uvežbala je s njima jednočinku »Krenula je crvena mašina«.



Tokom decembra 1941, januara i početka februara 1942, na području izmeu Lima i Uvca dejstvovali su: Prvi i Drugi užički, Čačanski, Šumadijski i Zlatarski bataljon i Mileševska četa, zatim, zlatarske i mileševske omladinske i teritorijalno – pozadinske jedinice.



Početkom februara 1942. godine jedinice iz rejona Zlatara i Nove Varoši bile su prinuđene da se povuku. Tada su jake, odmorene i dobro naouružane četničke jedinice iz Srbije i Sandžaka, nedićevci i muslimanska fašistička milicija, uz podršku i pomoć Italijana, napali na teritoriju između Uvca i Lima. Partizanske snage su se povlačile po velikom i dubokom snegu preko Zlatara, pa noću između 7. i 8. februara pregaziele ledeni Lim pri jakom mrazu i temperaturi i do minus 25 stepeni.



Taj podvig vrhovni komandant je ocenio gotovo ravnim onom koji je Prva proleterska brigada izvela u maršu peko Igmana, kao »podvig koji mogu da izvrše samo borci visokog morala vojničkog i političkog«.



Nova Varoš, slobodni Zlatar i prijepoljska i pribojska okolina su bili sastavni deo Užičke republike, njena poslednja etapa. Veliki korak bliže stvaranju nove prostrane slobodne teritorije sa središtem u Foči.

Na vrh Go down

avatar

Komentar on Tue Dec 22, 2009 9:24 am  Istorija Jugoslavije

BELEŠKA O AUTORU



JOVAN RADOVANOVIĆ, pukovnik JNA u penziji, novinar i publicist, društveno – politički radnik u Novom Beogradu, rođen je 1922.godine u Trešenjevici, Arilje. Završio Učiteljsku školu u Užicu, Vojno – političku školu i Školu stranih jezika JNA, a studieo je i na Novinarskoj i diplomatskoj školi u Beogradu. Bio je borac Dragačevskog bataljona i Druge proleterske brigade.

Od 1949. do 1964. godine radio je u listovima »Narodna armija«, »Front«, »Gardist« i »Graničar«, a 1957/58. bio je dopisnik »Narodne armije« i »Fronta« iz Odreda JNA i sastavu snaga OUN u Egiptu. U Vojnim listovima je objavio veliki broj zapisa iz života i rada JNA. Sarađivao je u vojnim časopisima: »Informator«,»Vojno delo« i »Vojni glasnik«.


Objavio je više kniga:


-67 dana Užičke republike (prvo izdanje »Prosvete« 1961., drugo izdanje »Narodne armije« 1972.),


-Kuriri NOR, Beograd 1961,


-Partizanska lukavstva-, Beograd 1968,


Rođendan na Drini (Hronika o III sandžačkoj proleterskoj brigadi), Beograd 1969,


U biblioteci »Legende«, »Dečje novine« Gornji Milanovac:


-Boško Buha (dva izadnja, prvo 1974, drugo 1981),


-Bombaš Sirogojno, 1976,


-Heroj Druge proleterske (Nada Matić)m 1978,


-Milnko Kušić, 1979,


-Bogdan Kapelan, 1981,


Zatim, popularnu zbirku radova za mlade »Ginuli su jedan uz drugoga«



Koautor je više publikacija:



-Ivanjica (hronika moravičkog kraja), 1972,


-Priče sa granice, 1953,


-Odred mira, 1958,


-Vojnici revolucije, 1979.


I monografije »Dragačevo«, Čačak – Lučani, 1981.



U dnevnim listovima (Politika ekspres, Večernje novosti, Borba, Večernki list, Komunist, Front i drugi) objavio je više feljtona iz NOR i drugih oblasti:



-Proboj u Srbiju,


-Borbe za oslobođenje Beograda,


Završne operacije protiv četnika u Srbiji 1944,


-Zlatibor 1941,

-Lukavstva NOR


-Bitka na Sutjesci,


-Propast gestapovsko – četničkoh komandosa u zimu 1945,


-Braća,


-Psihološki i specijalni rat protiv Jugoslavije



i druge...

Na vrh Go down

Komentar   Sponsored content

Na vrh Go down

Stranica 3/3 Previous  1, 2, 3

Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Na vrh


 
Permissions in this forum:
Ne možete odgovoriti na teme ili komentare u ovom forumu