67 DANA UŽIČKE REPUBLIKE

Stranica 2/3 Previous  1, 2, 3  Next

Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Go down

20091222

Komentar 

67 DANA UŽIČKE REPUBLIKE




67 DANA
UŽIČKE REPUBLIKE




PREDGOVOR

Nema gotovo nijednog značajnijeg događaja vezanog za 1941. godinu u zapadnoj Srbiji, u Užičkoj republici, o kome ova knjiga ne pruža svoje svedočenje. Najveća njena vrednost je u jednostavnosti kazivanja odogađajima i borcima, o ljudima koji su na svojim plećima nosili teret ustanka, pobeđivai u okršajima i padali.



Višestruki je značaj slobodne teritorije u zapdnoj Srbiji 1941. godine.Kao što je poznato, to je bila prva i jedina slobodna teritorija 1941. godine u porobljenoj Evropi. Naše političko rukovodstvo, naša KPJ, stvaralo je narodnu vojsku, izgrađivalo novu narodnu vlast, sprovodilo velike vojne i političke akcije, razrađivalo planove za ustanak u čitavoj Jugoslaviji. Govoreći o toj našoj oslobođenoj teritoriji drugTito je 8.maja 1971. u godine na mitingu u Užicu istakao i ovo:



«... Mi smo to tada nazvali Užičkom republikom, i to je bilo pravilno. To je bila jedina tvrđava u Hitlerovoj okupiranoj Evropi – Užička tvrđava revolucionarnog proleterijata i slobodarskog naroda. Bili su to zaista herojski i sudbonosni dani, čiju veličinu još ni danas ne možemo potpuno sagledati...



Ovde je Hitler doživeo prve poraze kakvima se nije nadao...»



Sadašnje i buduće generacije, mladi posebno, naći će u ovoj knjizi štivo ispreplitano ljudima i događajima u jednom vremenu, koje je za naše narode i našu zemlju bilo jedno od najburnijih, kada smo, s kom.partijom i drugom Titom na čelu, poveli težak i dug boj, kročili u revoluciju za slobodu naroda i za stvaranje novog socijalističkog društva. Mlade generacije, čitajući ovu knjigu, saznaće mnoge činjenice i pojedinosti o životnom putu više istaknutih ljudi, revolucionara, pre svega, upoznaće likove velikana Užičke republike, kakvi su bili: Milinko Kušić, Dušan Jerković, Stevo Čolović, Ratko Mitrović, Željo Đurić; kako su pred klasnim neprijateljem i skrhani silom okupatorskom umirali takvi borci kao: Ljubo Mićić, Simo Saraga, Aco Vučković, Dušan Višić, Slobodan Sekulić, Rade Azanjac, Ratko Mitrović, Bato Janković, Rade Prelić i mnogi drugi drugovi i drugarice, obični borci revolucije.



Kroz knjigu, u svakom njenom poglavlju, defiluju ljudi, borci, koji na bilo koji način učestvuju u doprinosu svenarodnoj borbi: bilo da se bore protiv okupatora ili izdajnika, rade u organima narodne vlasti, skuplaju hranu ili odeću za ratnike, bdiju u bolnicama, neumorno odlaze na skupove da živom rečju i primerom deluju na omasovljavanje redova partizanskih boraca, da čuvaju jedinstvo naroda, pripremaju ili štampaju partizansku štampu, prenose ranjenike, kuju partizansko oružije, daju priloge za front, na prelima spremaju toplu odeću za ratnike. Zato će ovo, teće izdanje knjige «67 dana Užičke republik», uveren sam, probuditi veliku pažnju i interesovanje čitalaca.



Ovu knigu – kao svedočanstvo o burnom vremenu i ljudima borcima, o čitavom narodu koji se odista požrtvovao i hrabro borio, koji je dao sve što je mogao dati za jedno novo, bolje i pravednije, bogatije progresivne društvo, kakvo predstavlja naša socijalistička samoupravna Jugoslavija – srdačno preporučujem čitaocima koji vole knjigu i koje minula pregnuća naroda, njegovih najboljih sinova i kćeri, nadahnjuju na nova stvaralaštva i obaveze.

Nikola LJUBIČIĆ


Admin: komentar modifikovan dana: Tue Dec 22, 2009 10:13 am; prepravljeno ukupno 1 puta
avatar
Istorija Jugoslavije
Admin

Anzahl der Beiträge : 417
Anmeldedatum : 2009-08-13

http://istorija-jugoslavije.online-talk.net

Na vrh Go down

Share this post on: Excite BookmarksDiggRedditDel.icio.usGoogleLiveSlashdotNetscapeTechnoratiStumbleUponNewsvineFurlYahooSmarking

67 DANA UŽIČKE REPUBLIKE :: Komentari

avatar

Komentar on Tue Dec 22, 2009 9:07 am  Istorija Jugoslavije

67 DANA
UŽIČKE REPUBLIKE

PARTIZANI U TALIJANSKOM ŠTABU


Odmah posle oslobođenja Uživa upućen je u Vardište, prema Višegradu, vod Pete užičke čete kojom je komandovao Nikola Ljubičić. Trebalo je da zaštiti grad s ovog pravca i da tamo prikuplja nove borce. U području Vardišta tada je bilo i četničkih snaga, koje su zajedno s partizanima imale zadatak da drže položaje prema Talijanima kod Belog Brda i da ih odatle, po mogućnosti, isteraju. Jedinice su odavde kontrolisale i Dobrun kraj Vardišta, odakle se muslimansko stanovništvo bilo povuklo. Kako su naselja i polja bila opustela, to je letina ostala nepokupljena i počela da propada. Zbog toga su iz Užica u to vreme bile upućivane radne jedinice, sastavljene većinom od omladine i dece, koje su prikupljale žito i voće za borce na frontu i za izbeglice iz Bosne. U akcijama sabiranja useva i voća, koliko su god mogli pomagali su i sami borci.

Talijani su se u Belom Brdu dobro utvrdili. Raspolagali su jakim snagama: jedan bataljon s oko 1.400 vojnika, baterija topova, više minobacača, mnogo mitraljeza i drugog oružja.

Prvi napad na Belo Brdo izvršili su partizani i četnici zajedn, ali pothvat nije imao nekog uspeha. Jer napad je, u stvari, više imao cilj isprobavanje snaga. Posle toga Talijani se se još bolje ukopali. Ali ubrzo su četnici počeli da se suprostavljaju planovima partizana o napadu na Talijane, jer su već s njima – krijući od partizana – bili napravili sporazum. Prema dogovoru četnici bi Talijanima davali zaplenjene debele muslimanske volove i krave za njihove mitraljeze i minobacače. Docnije su četnici počeli i javno da odlaze u štab.

Kako su u početku četnici sarađivali s partizanima, to su jednog dana upitali i komandira Nikolu Ljubičića, da li bi on hteo da s njima ide u talijanski štab. Ljubičić o tom događaju kaže:

-Pristao sam da idem sa četnicima u talijanski štab. Samo sam promenio kapu, pa više nisam nosio petokraku zvezdu. Promislio sam i zaključio da mi se nemože deseti, jer smo donekle sarađivali sa četnicima: oni su imali dosta magacina, dobro snabdeveni hranom, držali su deo svojih snaga prema višegradu na frontu, a komanda Užičkog odreda davala im je municiju iz fabrike oružja. U razgovorima nisam učestvovao, jer sam želo samo da budem prisutan. Kada su četnici zatražili od Talijana da im dadu minobacače, ovi su to glatko odbili. Četnicima je bilo neugodno što sam bio prisutan, jer su Talijani spominjal komuniste i borbu protiv njih. Nešto sam znao francuski, ponešto razumevao talijanski, shvatao po pola rečenice ili samo ponegde uhvatio smisao. Ipak, četnici su ostali praznih šaka, a očekivali su mnogo, pa su bili ljuti na sebe što su i mene poveli, a i na Talijane što im ništa nisu dali... Tada nisam shvatao zašto četnici tako uporno traže oružje od Talijana. Kasnije, kada su požeški i drugi četnici napali Užice, sve je postalo jasnije...

Otada su napade na Talijane partizani organizovali sami, bez četnika, jer su se ovi sasvim povukli sa fronta. Ti napadi postali su još češći kada je na Belo Brdo, kao pojačanje, došla Zlatiborska četa, s poručnikom Momčilom Smiljaniće, Ariljci, a kasnije umesto njih Prva i 2. užička četa.

Novi napad su sad pripremali novim snagama. Još u vreme priprema Talijani su osetili kocentraciju snaga, pa su se na brzin povukli, a partizani su tad, pored ostalih trofeja, zaplenili jednu talijansku zastavu. To je bila zastava na zgradi u kojoj se nalazio štab bataljona. U bežanju Talijani nisu imali vremena da je skinu i ponesu. Ulazak naših jedinica u Belo Brdo bio je velik događaj. Stanovništvo ih je dočekalo kao prave oslobodioce. Naročitosu žene bile zahvalne borcima i govorile im:

-Hvala vam, braćo! Da niste došli, pomrli bi smo od gladi! Talijani su nam sve živo odneli....

I doista, talijanska vojska je pljačkala sve što je stigla. Odnosila je mast, krompir, živinu. Obrala kukuruze, pokupila vunenu odeću. Ali su seljaci, ipak, s ono malo hrane što im je preostalo, počastili partizane. Javno su govorili da će partizanimadati sve što imaju, da će za njih od usta odvojiti. Tako su i činili.

O proterivalju Talijana iz Belog Brda pisala je i Borba:

»... Užičke čete pod komandom Kojadinovića, Ljubičića, Višića i Smiljanića uspešno su izvršile zadatak proterivanja neprijatelja sa Belog Brda.«

Posle dolaska u Belo Brdo partizani su se spustili i do iznad sela Štrbaca, na Ušću Uvca u Lim. To im je omogućilo da lako kontrolišu komunikacije za Rudo i priboj.

Od dela ovih jedinica docnije je formirana Treća užička četa, kojom je komandovao Nikola Ljubičić.

Ovako jaka četa partizana krenula je jedne kišne i tamne oktobarske noći iz Belog Brda u napad na oko dve stotine dobro utvrđenih Talijana u selu Štrpcima. Partizani nisu sasvim sigurno znali gde se neprijatelj nalazi, ali su se ipak dobro snašli. Jedinica se neopaženo, u razređenom streljačkom stroju, privukla talijanskom logoru, do pred same kuće u kojima su se ovi bili utvrdili. Jedan borac je dopuzao do talijanskih rovova pred zgradama u dobro osmotrio gde se nalaze mitraljeska gvezda. Onda se privukao do samih mitraljeza ubacio bombu u talijanski logor. Na to su Talijani otvorili paklenu vatru iz mitraljeza i minobacača, pa se povukli u školu. Isti ovaj borac je odmah zatim ubacio bombu i kroz prozor školske zgrade. To je bio početak i kraj talijanskog bežanja. Te noći i sutradan Talijani su sasvim najureni prema Priboju. Pri tome su kamionima odvukli poginule vojnike.

Uskoro su partizani u jednom sukobu iznad Rudog zaplenili šest talijanskih mazgi natovarenih hranom, municijom i puškama.

Kada je bila smenjena, Užička četa je došla u Užicem na odmor na nekoliko dana. Od železničke stanice partizani su prošli kroz grad pevajući, s muzikom na čelu. Pred četom, iznad glava već prekaljenih boraca, vijorila se srpska trobojka s petokrakom zvezdom. Borci su u grad uneli i svoj najvažniji trofej – zaplenjenu talijansku zastavu. Užičani su oduševljeno pozdravili svoje borce i priredili im srdačan doček.

Četa se postrojila pred komandom Užičkog odreda. Tu su borcima i građanima govorili komandant odreda Dušan Jerković i komesar Milinko Kušić. Oni su ih pohvalili za junačko držanje u teškim okršajima na Belom Brdu i pozvali da i dalje nastave borbu svom žestinom. Pred Komandom grada borce Užičke čete pozdravili su komandant grada Vukola Dabić i sekretar NOO Mišo Kovačević.

Bilo je to zasluženo priznanje posle uspešnih i napornih okršaja.

Na vrh Go down

avatar

Komentar on Tue Dec 22, 2009 9:08 am  Istorija Jugoslavije

67 DANA
UŽIČKE REPUBLIKE

PRVI PARTIZANSKI DOBROVOLJNI ZAJAM


Grad Čačak – grad velikana radničkog pokreta kakvi su bili sekretar CK KPJ Filip Filipović i dr Dragiša Mišović – bio je najveći i najnaseljeniji grad na teritoriji Užičke republike 1941. Pred aprilski rat je imao oko 12.500 stanovnika. Prvih meseci okupacije u Čačak su došla dva transporta prognanih Slovenaca, tako da je u vreme oslobođenja grada, 1. oktobra, bilo oko 1.500 izbeglica iz mnogih krajeva zemlje. Iako je u staroj Jugoslaviji Čačak bio znatno razvijen grad i privredni centar, odmah posle okupacije nemački fašisti su ga teško opljačkali. Veći deo privrednih objekata, naročito proizvodne opreme, okupatori su demontirali i odvukli u Nemačku ili u austriju. Najviše je u tom pogledu stradao Vojno – tehnički zavod »Čačak«, u narodu skraćeno nazvan »Arsenal«. Istina, u vreme aprilskog rata iz ovog zavoda je opremljeno 14 vagona radio – opreme i raznih mašina za Mokru Goru i za Sarajevo da bi se proizvodnja organizovala na pogodnom mestu. Međutim, okupatori su ga gotovo osakatili, tako da je ostao bez najpotrebnije opreme i privredno skoro likvidiran.

Oštećeni su bili i drugi privredni objekti, a potrebe izuzetno velike. Trebalo je podmiriti makar i najminimalnije potrebe fronta i vojnih jedinica, potrebe siromašnih, naezaposlenih, izbeglica, pružiti pomoć Užicu i drugim pasivnim krajevima. Čačanski partizanski odred »Dr Dragiša Mišović« brojao je nekoliko hiljada ljudi (više od 3.000 naoružanih i oko 2.000 u pozadinskim jedinicama – milicija, radne i posadne jedinice). Bilo je preko 1.500 izbeglica, dosta nezaposlenih i siromašnih, porodica zarobljenika. Sve je to trebalo makar delimično obezbediti, u prvom redu hraniti. Međutim, opštinska kasa je bila gotovo prazna, sem nešto novca zaečenog u hipotekarskoj banci.

Zato se u oslobođenom Čačkuodmah prišlo oživljavanju privredne delatnosti. Komanda mesta je još 3. oktobra, trećeg dana po oslobođenju grada, izdala naredbu u kojoj je, pored ostalog, pisalo:

»Pozivaju se sopstvenici radnju da iste još u toku dana otvore i produže normala rad.

Novčani opticaj ostaje kao i do sada, do daljeg naređenja.«

NOO, odmah pošto je izabran, počeo se angažovati oko proizvodnje u privrednim objektima, fabrikama iradionicama, pre svega, zatim u razvijanju saobraćaja. Gradski odbor je doneo i više odluka o sekvestarciji ili nacionalizaciji pojedinih preduzeća i u njima organizovao proizvodnju. U vreme Užičke republike, tako su i u Čačku radnici, službenici i penzioneri primali plate, stanarine su plaćane.

Rastuće potrebe vojnih jedinica na frontu, ishrana stanovništva i druge obaveze prema građanima nije bilo lako zadovoljiti. Gradski NOO i komandamesta borili su se sa svim tim i drugim teškoćama.

».. Nahraniti gladne, ogrejati prozeble, osigurati krov nad glavom – to je najpreči zadatak odbora u sadašnje trenutku. Jasno je da je u sadašnjim uslovima taj zadatak težak, i mnogi će se zapitati – postoje li i gde se mogu naći srestva za njegovo ostvaenje. Ponavljamo, zadatak je težak, ali nije neređiv. Mi imamo, mada mnogo oštežćenu, državnu imovinu, izvršiće se rekviriranje »Prizada«, električne centrale, sekvestiraće se stovarišta drva kod kasarne i na nekim drugim mestima i dati sirotinji besplatno, onima koji imaju izvesne prihode u pola cene, a bogatijima po pijačnoj ceni. Sa ovim sredstvima moglo bi se rešiti pitanje gradske surotinje i davanje plata onim radnicima i činovnicima koji nisu na frontu ali su se stavili na raspoloženje narodnoj borbi za druge poslove. Pitanje krije i sva ostala pitanja najbolje će se rešiti ako bogatiji slojevi budu snosili veći deo tereta borbe, njihovim oprezivanjem i finansijskoj pomoći. Zato i ostale namirnice koje bi se dobile ovim načinom, razdeliće se stanovništvu po pravedim cenama, a najsiromašnijim će se dati hleb besplattno. Potrebno je takođe, popisivanje svih zaliha žita i ostaloga, a skrivanje i nagomilavanje namirnica u cilju špekulacija ne može se smatrati drugojačie nego kao petokolonaštvo ili izdaja, jer ko hoće danas da se bogatikada narod vodi svoju krvavu borbu za slobodu, ne razlikuje se nimalo od onih protiv kojih se borimo.« - pisalo je u listu »Novosti«, organu štaba Čačanskog partizanskog odreda.

Gradski NOO Čačka doneo je 10. novemba jednu značajnu i originalnu odluku: raspisao je dobrovoljni beskamatni zajam. Trebalo je, između ostalog, pomoći oko 2.500 porodica sa oko 7.000 članova koji nisu imali sredstva za život.

Dotad su Gradski odbor i Komanda mesta imali nešto sredstava, bilo da su ih nasledili od bivših državnih organa ili ih ubrali putem proizvodnje. Od ranije opštinske uprave nasleđena su neznatna sredstva, od hipotekarne banke nešto oreko 162 hiljade dinara, zatim manja sredstva od šumske uprave, poreske uprave i drugih ustanova. Prodato je oko 26 vagona nacionalizovane rakije od »Prizada«, od prodaje petroleja koji je pravljen u »Arsenalu«. Nešto novca odbor je dobijao od ubiranja kirija bogatihjih kućevlasnika, vlasnika trgovisnih radnji i radionica. Ubiran je i porez od ranijih imućnijih dužnika. Isto tako, u korist blagajne Gradskog odbora knjižena su i sredstva od konfiskovane imovine bivših izdajnika i petokolonaša.

Ipak, sve to nije bilo dovoljno. Zato je i donesena odluka o raspisivanju zajma. U oglasu o raspisivanju zajma stajalo je i ovo:

»... U ovom teškom vremenu nemaju sredstava za život: čačanska sirotinja, izbeglička sirotinja, radnici zaposleni i nazaposleni, porodice zarobljenika, invalidi, čiovnici i penzioneri.«

Raspisivanje zajma naišlo je na vrlo veliki odjek. Patriotizam i želja da se pomogne u teškim vremenima borbe za slobodu došli su do punog izrašaja. Još prvog dana kada je zajam raspisan – počelo je njegovo upisivanje. Tog dana uplaćeno je 148.500 dinara za narodni zajam. Za ondašnje vreme i vrednost novca, koji se davo u gotovom, bilo je i velikih suma:

Glavna zemljoradnička – nabavna zadruga Čačak upisala je 50.000 dinara, Slobodan Vilotijević, zubar iz Čačka – 50.000, Vojislav Matović – 30.000, Mihailo Smiljanić »Morava« - 30.000, Radoslav Zoranović – 20.000. Veći broj građana upisao je od hiljadu do 10 hiljada dinara. Z upisani zajam građani su dobijali uredne priznanice, tehnički vrlo lepo opremljene. To, su u stvari, bili vrednosni papiri. Patriotizam građana se pokazao u najtežim trenutcima – najveće sume su upisane 24. i 25. novembra, mada se tada uveliko osećao da okupator priprema ofanzivu na oslobođenu teritoriju.

Za svega 18 dana građani Čačka upisali su 620.463,46 dinara narodnog beskamatnog zajma.

Čačani su i na ovaj način pomagali narodnooslobodilačku borbu.

Na vrh Go down

avatar

Komentar on Tue Dec 22, 2009 9:08 am  Istorija Jugoslavije

67 DANA
UŽIČKE REPUBLIKE

SVE ZA FRONT


Kako snabdeti narod i vojsku? Kako uraditi komunikacije, osposobiti za saobraćaj, kako održavati motorna vozila? Odakle dati narodu ono najpreče – hleb, drva, so, šećer, gas? Kako svim tim snabdeti i narod i vojsku kada je oslobođeni deo teritorije odsečen od ostalih delova zemlje?

Zadaci pred kojima su se našle mlada narodna vlast u Užicu i užičkom kraju i komande vojnih jedinica bili su teški i neobično. A svaki od njih je tražio neodložno rešenje. Jer Užice je postalo središte iz kojeg se rukovodilo ustankom. Iz grada su se sve bliže i udaljenije partizanske jedinice snabdevale oružjem i municijom, hranom, odećom i obućom,agitacionim i propagandnima materijalom. Uz to u gradu su radili CK KPJ, VŠ, Glavni štab NOPO Srbije, Glavni NOO Srbije i druge ustanove.

Uprkos tome što su Užice opljačkali Nemci i četnici, u ruke partizana palo je oko sto motornih vozila, nešto oštećena fabrika oružja i municije, manja fabrika koža, filijala Narodne banke s oko 55 miliona dinara novca, manja tekstilna fabrika – tkačnica itd.

Najvažniji zadatak bio je obezbediti hleb i jedinicama na položajima igrađanima, naročito izbeglicama. Za nekoliko dana i to se uspešno rešilo, naročito posle oslobođenja Čačka, čija je bogata okolina pružila nove mogućnosti za dovoz žita i brašna. Kasnije je nastavljeno izvlačenje žito, stoke i drugih potreba neophodnih za rat i iz krajeva u koje je neprijatelj navaljivao. Tako je po nalofu VŠ još pre pohoda okupatorske kaznene ekspedicije preduzeta široka akcija izvlačenja žia iz bogate Mačve. I dok su naše trupe pred strahovitim pritiskom neprijateljevim ostupale, seljaci iz mačvanskih sela su neumorno sklanjali žito u brdske krajeve oko Krupnja i Sokolske planine. Kolone od više stotina seljačkih kola često su bile izložene bombardovanju, ali ih ništa nije moglo zaustaviti.

»Početkom oktobra, kada sam bio u Krupnju«, zapisao je Vlado Zečević, »odredio me je drug Tito da s drugovima iz Podrinjskog odreda radim na prikupljanju hrane u Mačvi. Tada smo za 24 časa prikupili od seljaka iz Mačve i jednog dela Jadra preko 30 vagona pšenice i oko 6.000 grla ugojene stoke – svinja i goveda, i to sve na dobrovoljnoj osnovi. Tako smo bili obezbeđeni najnužnijom hranom, i to ne samo mi, partizani, nego i jedan deo siromašnog i gladnog seoskog i gradskog stanovništva.«

I iz Šumadije, iz okoline Čačka, i drugih krajeva stizale su rezerve hrane i raznih pošiljki za ishranu i vođenje rata, koje su skrivene na oslobođenoj teritoriji ili u tajnim skloništima.

Za preko 1.000 izbegličkih porodica s oko 3.500 čkanova, nastanjenih samo u Užicu, Gradski NOO otvorio je dve menze. U menzama su za 2.000 izbeglica izdavana besplatno po dva obroka hrane sa hlebom, jelom i mesom.

Razume se, pod ovakvim okolnostima grad se nije moga normalno i redovno snabdevati. Pa ipak gradski odbor Užica, mada je raspolagao veoma skromnim rezervama, snabdecao građanstvo manjim količinama šećera, pirinča, gasa za osvetljavanje i drugim retkim artiklima, naročito solju, koje je bilo malo, a tražila se na sve strane.

Na slobodnoj teritoriji u Užicu i okolini sigurno se u našem ratu prvi put i rodila parola: »Sve za front – sve za pobedu«. Kažemo: sigurno, jer to je bilo prvo veće i organizovanje pododručje oslobođene teritorije na kojem je sve bilo mobilisano za potrebe fronta. I pod rukovodstvom Partije i NOO narod j pokazivo da se malim, skromnim sredstvima može mnogo učiniti.

Pored mnogih akcija koje je pokrenuo i organizovao, NOO grada Čačka uputio je 10. novembra pozv za dobrovoljni upis bezkamatnog zajma radi zbrinjavanja porodicak »koje su u ovom teškom vremenu nemaju sredstava za život... Odbor apeluje na savest i patriotsko osećanje imućnih građana da zajam odmah upišu...« Iz tog vremena sačuvana je jedna priznanicaiz koje se vidi da je Mihajilo Smiljanić, »Morava« AD, upiso 30.000 dinara na ime dobrovoljnog beskamatnog zajma. Nekoliko dana kasnije odbor je sazvao konferenciju žena radi šivenja rublja, pletenja čarapa, džempera, rukavica i drugog. »Konferencija je bila odlično posećenja. A za rad se upisalo preko 300 žena. Najavljeno je upisivanje i drugih Čačanki koje nisu mogle doći na konferenciju...«, kako je pisala Borba.

U Užicu, Čačku, Požegi, Gornjem Milanovcu, Bajinoj Bašti i drugim mestima oslobođene Srbije u jesen 1941. radilo se verovatno tako kako je jedino proleterijat Pariske komune. Radnici, zanatlije i ostali građani, žene i omladine, ako nisu bili u jedinicama ili na drugim zadacima, radili su za potrebe fronta. A njihovo radno vreme nije bilo ograničeno. Trajalo je po ceo dan. Ponekad – bolje reći: često – radilo se i noću. I to po odluci samih radnika i građana. Sami ljudi su shvatali da od rezultata njihovog rada jednim delom zavisi da li će se borcima ne položajima osigurai bar najneophodnije potrebe za vođenje rata. I svi su radili nesebično. A pored radnika u oružani, i tkačnici, među krojačima, u saobraćajnoj radionici i drugde, na domaku ruke, stajale su puške i municija. I oružje je postajalo deo njihovog svakodnevnog alata. Čak i kad bi odlazili na spavanje, oružje bi nosili sa sobom. U tim danima ono je svakog časa moglo zatrebati.

Odmah posle oslobođenja Užica, NOO je zajedno s komandom mesta počeo da otvara pojedine radionice za potrebe jedinica na frontu. Najpre je ptvorena obućarska radionica, u kojoj je prvih dana bilo 54 radnika. Radionica je bila snabdevena sa četiri mašine. Njen dnevni kapacitet iznosio je oko 40 pari vojničkih cokula. Sirovina je bilo malo ili skoro nimalo. Na primer, uopšte nije bilo pravog đona, pa je umesto njega uporebljavan opančarski, koji je iz proizvodila užička fabrika koža malog kapaciteta u Vrelima. I pored mnogih teškoća, i pored toga što se morala prihvatiti i drugih poslova, što su njeni radnici morali učestvovati u borbama za odbranu Užica od četnika, obućarskih radionica dala je za potrebe fronta više od 2.000 pari vojničkih cokola.

Otvorena je i krojačka radionica. U njoj je na 23 mašine radilo preko 40 krojača. Već prvih dana postignut je kapacitet od 180 komada vojničke odeće – koporana, pantalona i šajkača. Materijal je nađen u rezervama zatečenim u gradu i drugim mestima, naročito u Čačku. Dobar deo rezervi obezbeđen je o oduzimanjem šajka od špekulanata. Koporani su šiveni jednostavno, da bi se napravilo što više odeće. I sve to stalno borcima na frontu.

Ženska krojačka radionica bila je nešto manjeg kapaciteta, ali su mnoge žene uzimale platno, nosile kući i, uz kućne poslove, šile ruble. Užička Borba od 25. oktobra 1941. godine piše o jednom dogovoru Užičanki – bilo ih je oko 300 – da, prema svojim mogućnostima, šiju rublje za borce, pletu čarape, džempere, rukavice ili predu vunu. Sem omladinki, tu akciju su masovno prihvatile i starije žene. Po svim selima u okolini Užica bila su organizovana i prela na kojima su omladinke i starije žene često prele odeću ili prele vunu za potrebe partizana. Te akcije su sprovođene i postale vrlo popularne i u drugim krajevima, udaljenijim od Užica. Samo u ženskoj užičkoj krojačkoj radionici sašiveno je više od 35.000 pari rublja. To je za ondašne prilike bila velika pomoć frontu i borcima.

I poznata tekstilna fabrika ili, kako su je Užičani zvali, »tkačnica« radila je za potrebe fronta. Komanda mesta i Gradski NOO poverili su organizaciju u tkačnici čkanu gradskog odbora Cveti Dabić. Rezervi je bilo prilično, pa je tkačnica radila punim kapacitetom. Najviše se tkalo platno za rublje i ostala oprema. Sem rublja, svaki borac na položaju dobio je i po peškir i jednu do dve maramice proizvedene u tkačnici. Tkačnica je proizvela tekstila u vrednosti od oko 4,5 miliona dinara.

Gradska bolnica u Krčagovu pretvorena je u vojnu, a radi zaštite od bombardovanja, jedan njen deo premešten je u zgrade Poljoprivredne škole u Sevojnu. Prvih dana bila je dobro snabdevena, a kada je rezervi ponestalo, nabavljene su otkupom od privatnih apoteka i ilegalnim kanalima iz Beograda i drugih neoslobođenih mesta. Velika količina zavoja napravljena je od tzv. srpskohg platna proizvedenog u tkačnici. Platno je najpre sterilizovano, pa onda sečeno na zavoje. Lekari bolnice pripremali su i izrađivali ručne apoteke za vojne jedinice i vodili tečajeve za bolničarke, koje je pohađalo 40 drugarica. Kasnije je u Užicu formirana još jedna prihvatna bolnica, u zgradi Crvenog krsta, a zatim u zgradi gimnazije. Najzad formirana je i bolnica u Sevojnu, u zgradama Poljoprivredne škole.

Partizanske jedinice, a isto tako i pozadina, pre svega izbeglice, osetile su pomoć koju su građani, naročito seljaci, davali svojim dobrovoljnim prilozima. Seljaci su često donosili hranu: meso, sir, kajmak, pasulj, krompir, voće i drugo. Građani su davali dobrovoljne priloge u novcu. U tome su se istical simpatizeri NOP-a, a najsvesniji su bili radnici, zanatlije i siromašni ljudi.

Borba je donosila mnoge vesti i podatke o prilozima građana za narodnooslobodilački front. Evo odlomka iz jedne takve vesti objavljene u broju od 21. oktobra:

»Užičani se odazivaju apelu svoga odbora i za nekoliko dana upisano je 125.000 dinara priloga u novcu. Radnici, ljudi najtanji u džepu, zanatlije, ljudi srednjeg imovnog stanja pokazuju naročito razumevanje. Na primer, jedan mali zanatlija dao je 50.000 sunara, jedan mali trgovac u novcu i robi oko 7.000 dinara. Oni daju priloge i toplo pozdravljaju borce: »Ako dajemo za fond – dajemo za front«. Fond prima priloge i u namirnicama, odelu, obući, rublju itd. Već smo videli nekoliko rodoljubivih žena koje donose skromne zatuljke: »Za naše hrabre partizane« - govore one i pružaju paketiće sa čarapama i toplim rubljem...«


Borba od 18. novembra 1941. godine piše:



»Jedan seljak iz Zbojištice priložilo je odboru 6.000 dinara. Tri seljaka iz Tripkove su sakupili 1.000 dinara, 200 kilograma krompira, 200 komada jaja, 30 pari čarapa i nekoliko kilograma vune. Četrnaest porodica iu Mačkata i Tripkove daju po 40 l mleka. Jedan domaćin iz Zlakuse doneo je ranjenicima 100 kg jabuka.«


U istom broju Borba objavljuje i ovu vest:

»Štab Čačanskog odreda primio je od jednog rodoljuba sledeće pismo sa 8.000 dinara:

-Ovih 8.000 dinara šaljem za neših 40 malih junaka, svakome po 200 dinara, koji se bore za spas i slobodu celog srpskog naroda, a protiv džabalučara i plaćenih neprijatelja i izdajnika naše otadžbine.

Ja im se ne mogu drukčije odužiti sem ovim putem, jer sam već u 58. godini. Ali pomadaću ih propagandom svojom kao i dosad, a što će u dela u budućnosti pokazati. Moj jedinac već mesec dana s puškom u ruci se bori za slobodu i ravnopravnost celog srpskog narda.–«

Predsednik okružnog NOO odbora za Užice Branislav Pavlović dao je iz svoje kuće 1.500 kg jabuka za partizane...

Prilozi građana bili su, kako se vidi, i mnogobrojni, i česti, i neobični.

Od 28. oktobra do 2. novembrau Užicu, Čačku, Požegi, Milanovcu, Bajinoj Bašti i drugim oslobođenim mestima i selima sprovedena je nedelja »Sve za front«. Samo na području Ariljskog sreza prikupljeno je u toku nedelje oko 200.000, a u srezu račanskom oko 80.000 dinara dobrovoljnih priloga itd. To je bila nedelja mobilizacije svih dotad neiskorišćenih ili nedovoljn iskorišćenih snaga radi stavljanja u službu fronta. Radnici u partizanskim radionicama težili su da povećaju kapacitete svojih radica.

Oko 150 radnika i radnica užice tkačnice među prvima je priložilo svoju jednomesečnu zaradu za potrebe fronta. Uz to su se radnice ove fabrike obavezale da svakodnevno pletu čarape i džempere za partizane na frontu. A radnici zapošljeni u partizanskoj radionici odricali su se svojih plata i obavezali da rade pod istim uslovima pod kojima se bore i njihovi drugovi na frontu. Na jednom mitingu i radnici i radnice zapošljeni u partizanskoj fabrici oružja obavezal su se da, po ugledu na svoje drugove idrugarice iz tkačnice, prilože jednodnevne zarade narodnooslobodilačkom fondu.

Na većem delu slobodne teritorije bio je organizovan i železnički saobraćaj. Voz je skoro redovno saobraćao na pruzi Užice – Čačak i Užice Višegrad (do Vardišta). Pod teškim okolnostima, stalno izloženi napadima iz vazduha i četničkim prepadima, železničari su s velikim zalaganjem obavljali svoj posao. Pomagali su i radnici oružane u proizvodnji oružja, a naročito radnici ložionice pri izradi bombi »partizanki«.

I automobilski saobraćaj je bio dobro organizovan. Sva raspoloživa vozila upotrebljavana su za potrebe fronta i stalno su saobraćala od položaja koje su držale jedinice do glavnih središta slobodne teritorije – Užica, Čačka i drugih mesta. Svi automobili su upotrebljavani za prevoz trupa na frontu, za dovoz hrane, odeće i obuće, oružja i municije. Uz Komandu mesta u Užicu postajalo je i saobraćajno odeljenje koje je regulisalo automobilski saobraćaj. Radila je i automehaničarska radionica za opravku vozila, koja su skoro stalno bila u pokretu.

Građani oslobođenih mesta davali su za front tako reći sve što su imali i mogli. Iako s malo iskustva ili čas i bez njega, često bez stručnjaka za mnoge poslove, s vrlo skromnim rezervama i sredstvima, i front i pozadina bili su relativno dobro snabdeveni. Cela slobodna teritorija bila je organizovana kao zaraćena zemlja koja napreže sve svoje snage da pruži frontu sredstva potrebna za borbu protiv neprijatelja. Razvijala se i vojna i civilna privreda, pri čemu se inicijativa radnika pokazala u mnogo čemu u pravoj vrednosti.

Na vrh Go down

avatar

Komentar on Tue Dec 22, 2009 9:09 am  Istorija Jugoslavije

67 DANA
UŽIČKE REPUBLIKE

"AGRARNA REFORMA" U TRNAVI


NOO u oslobođenim gradovima ili selima u vreme Užičke republike radili su – za narod i za potrebe naroda. Veliki broj njihovih odluka po mnogo čemu se razlikovao od odluka i rešenja stare vlasti. Gradski NOO u Užicu doneo je 18. oktobra 1941. godine značajnu odluku o radničkim i činovničkim nadnicama i platama, o pomoći nezbrinutim slojevima radnog naroda. Sličnu uredbu o stanarima doneo je i Gradski NOO Čačka. Tom odlukom siromašni građani su bili oslobođeni plaćana stanarina. Kućevlasnici su mogli da naplaćuju kiriju od zgrada izdatih pod zakupninu, ako nisu imali drugih prihoda. Bogatiji kućevlasnici su obavezni da ovaj prihod uplaćuju gradskom narodnooslobodilačkom odboru.

Odmah posle oslobođenja pojedinih gradova, nova vlast preuzimala je »u ime naroda« i u korist naroda, odnosno narodnooslobodilačke borbe i za oslobođenje zemlje – pojedine fabrike u svoje ruke. To su bile odluke o nacionalizaciji ili sekvestiranju pojedinih fabrika ili manjih preduzeća i radionica. U ruke naroda, odnosno narodne vlasti, tako su prešlefabrike u Užicu: Fabrika oružja »Pošinger«, užička tkačnica, fabrika koža u Vrelima idr.; u Čačku: Električna centrala »Jelica«, trgovačka firma »Prizad«, AD, Fabrika hartije, parni mlin »Pavle Brušlija i sinova«; zatim manje fabrike i radionice u Gornjem Milanovcu i drugim oslobođenim mestima.

U Gornjem Milanovcu je raspisan »Zajam narodnog oslobođenja« u cilju efikasnije pomoći domaćinstvima koja su stradala u vreme paljevina grada i okoline koje su izvršili Nemci, a u Čačku »Dobrovoljni beskamatni zajam« - namenjen pomoći sirotinji, izbeglicama, porodicama ratnih zarobljenika.

Partizanska komanda mesta u Čačku donela je 18. novembra te godine jedno neobično rešenje: postavila je partizana Dušana Srdića da se brine o kulturnim i istorijskim spomenicima, odnosno postavila ga za komesara »celokupnih manastirskih imanja manastira Blagoveštenja, Nikolja i Jovanja...«

U tim danima doneta je odluka o podeli dela manastirske zemlje siromašnim seljacima ili bezemljašima, o maloj »agrarnoj reformi«. Tu odluku doneo je narodnooslobodilački odbor sela Trnave (u bivšem trnavskom srezu nedaleko od Čačka), uz saradnju partizanske Komande mesta u Čačku.

Odmah posle oslobođenja čačanskog kraja izabrani su i narodnooslobodilački odbori u gotovo svim selima. Selo Trnava izabralo je u svoj odbor pet predstavnika narodnooslobodilačkog pokreta i pet predstavnika četnika, koji su u to vreme privremeno sarađivali sa partizanima. Sve su to bili zemljoradnici »siromašnog, srednjeg ili imućnog stanja«. Oni su na sednici odbora, održanoj 21. oktobra 1941., doneli jednoglasnu odluku – da se oduzme deo obradive zemlje manastira Blagoveštenje i podeli siromašnim seljacima ili onima koji nemaju zemlje. Manastir Blagoveštenje imao je tada preko 200 hektara zemlje, od kojih preko 46 hektara obradive u selima Trnavi i Viljuši. Odbornici su smatrali, pošto je bilo vreme jesenje setve, da zemlju treba obraditi i posejati jesenje useve, a isto tako – da zemlja pripada onima koji je obrađuju. Taj predlog je obrazložio odbornik Svetislav D. Živković, napredni zemljoradnik, koji je 1920. godine bio odbornik komunističke opštinske uprave u Trnavi.

Ali, odluku je trebalo da potvrdi partizanska komanda mesta u Čačku. Zato je napisano pismo komandi:

»Manastir Blagoveštenje u Trnavi ima oko 50 hektara njiva i livada koje je do sada izdavao pod zakup.

Kako se do sada obratilo više lica, a naročito onih čiji se domaćini nalaze u ropstvu i mole da im se dodeli bar po jedan plug radi sejanja pšenice, to se moli Komanda mesta da izvoli naći puta i načina da im se izađe u susret, jer su sva do sada prijavljena lica posve siromašnog stanja...«

Opštinski delovođa Tihomir Subotić odneo je pismo u Čačak i predao ga komandantu mesta Milenku Nikšiću. Nikšić je pročitao pismo i rekao delovođi – da je još rano za takve odluke, ali je na polčeđini pisma odmah »odgovorio« narodnooslobodilačkom odboru sela Trnave:

«Neka to odbor u sporazumu sa upravom manastira reguliše kako je najcelishodnije.«

Odgovor su potpisali: M. Nikšić i Drag. J. Petrović.

NOO sela Trnave, kad je dobio odgovor od Komande mesta u Čačku, istog dana uputio je pismo upravi manastira Blagoveštenje i tražio da ona donese o tome svoju odluku. Uprava manastira je smatrala da to može da reši samo eparhijski upravni odbor, koji se tada nalazio u okupiranom Kraljevu. Crkveni upravni odbor u Trnavi smatrao je sebe »nadležnim« da ovo pitanje reši, u stvari samo je »prao ruke«, da ne bi zadovoljio molbe siromašnih seljaka. Ipak, crkveni odbor je preporučio narodnooslobodilačkom odboru sela Trnave da traži od Komande mesta u Čačku da o tome donese precizn rešenje. U pismu crkvenog odbora je stajalo:

»Za ovu upravu biće merodavno rešenje Komande mesta.«

NOO sela Trnave bio je uporan u svom zahtevu. Napisao je novo pismo Komandi mesta. To pismo je odneo odbornik Đurđe Petrović, član KP. Petrović je dobio zadatak da svakako dobije saglasnost Komande mesta u Čačku.

Odbornik Petrović je došao u Čačak, pa je najpre svratio u četničku Komandu mesta. Komandant Bogdan Marjanović je pročitao predlog odluke odbora iz Trnave, pa ga potpisao i overio pečatom. Onda je prešao u partizansku Komandu Mesta. Kad je partizanski komandant mesta Milenko Nikšić čuo od odbornika Petrovića da je Marjanović potpisao predlog odluke odbornika sela Trnave, iznenađeno je primetio:

-Dobro ga potpisa!...

Nikšić je takođe potpisao predlog odluke i overio ga pečatom partizanske Kommande mesta u Čačku.

Ovim potpisima deoba manastirske zemlje bila je odobrena. NOO sela Trnave sad je mogao da svoju odluku sprovede do kraja. Na novoj sednici odbor je napravio spisak od 80 siromašnih seljaka iz Trnave i Viljuše kojima je dodeljeno od po 30 do 50 ari crkvene zemlje – u trajno vlasništvo, u svojinu.

Uskoro su pozvani zemljoradnici kojima je dodeljena zemlja, »na lice mesta«. Partizanski i četnički odbornici su merili zemlju i pobijali međe. Zapisnike su vodili i partizanski i četnički delovođa. Većina zemljoradnika kojima je dodeljena zemlja, došli su i primili zemlju, ali jedan broj njih nije ni došao, jer nisu verovali da će ta zemlja odista biti njihova.

Tada je podeljeno oko 20 hektara zemlje siromašnim zemljoradnicima u Trnavskoj luci.

Ova prva, i verovatno jedina »mala agrarna reforma« iz 1941., iz prvih dana Užičke republike, iako možda preuranjena, doživela je potvrdu odmah posle oslobođenja zemlje. Godine 1945. , Zakonom o agrarnoj reformi, višak zemlje manastira Blagoveštenja podeljen je siromašnim seljacima sela Trnave i Viljuše.

Na vrh Go down

avatar

Komentar on Tue Dec 22, 2009 9:10 am  Istorija Jugoslavije

67 DANA
UŽIČKE REPUBLIKE

»PARADA« NEMAČKIH ZAROBLJENIKA U UŽICU



Bio je tmuran oktobarski dan. Padala je sitna, jesenja kiša. Prava izmaglica. Dan ratni, kao i mnogi drugi s kojima se u to vreme budilo i živelo Užice. A ipak, toga dana dogodilo se nešto novo, neobično, nešto što grad dotad nije bio doživeo. Oko podne kroz Užice se proneo glas:

-Partizani teraju Nemce!...

I odista, nije to bila nikakva komordžijska vest. Putem sa Tatinca, niz Marin-breg, kretala se neobična kolona – povorka ratnih zarobljenika Nemaca. Njih su gonili partizani, borci šaroliko obučeni, vrlo različito naoružani, s crvenom petokrakom na kapama. Polako, skoro vukućose, sišli su u Užice.

Jadno su izgledali ti nekadašnji silnici, Hitlerovi vojnici, koji su harali po našoj zemlji. Pocepani, skoro bosi, prljavi i nemoćni, zarasli u bradu, vukli su se u koloni kao da su išli na groblje.

Stari čika Đorđe, moj poznanik sa Carine, priča kako su Nemci toga dana neslavno došli u Užice.

-Ne znam kako su se ljudi onako brzo iskupili. Kao da ih je neko pozivao! I samo se čuo šapat: »Odista, Nemci!«. Iznenađivali su se ljudi: »Vidi kakve su sad nesreće, a kako su bili osioni dok su puške nosili, kad su nam kuće palili i ljude ubijali, kad su podizali vešala na pijaci...« Sećam se kao da je juče bilo. Ide dugačka kolona. Čelo je već prošlo pored zgrade gimnazije, a začelje se ne vidi gore iznad crkve. I prolazi kolona, a kraja kao da nema. Ne znam tačno koliko je tada doterano Nemaca u Užice, ali ih je zacelo, bilo više od dve stotine. Užičani, naoružani i nenaoružani, gledali su prkosno na zarobljenike. Kako su te palikuće mrzeli! Neki su javno tražili da se svi zarobljenici odmah streljaju, govoreći da ih ne treba štedeti jer oni ubijaju sto za jednog! Naravno, takvih je bilo malo. Ostali su mislili trezvenije. I govorili su da ih treba naterati da rade, da popravljaju ono što su rušili, a najbolje ih je stalno držati u Užicu, pa će se Nemci, verovatno, kloniti toga da bombarduju grad...

I – zarobljenici su ostali u Užicu, u gradu. Oterani su u kasarnu usred grada i svakog dana odvođeni na razne radove. Prema njima se postupalo kao prema pravim zarobljenicima, humano, mada su oni kao okupatori mahom ubijali zarobljene partizane.

Bili su to zarobljenici sa Krupnja, sa Zavlake i iz Mačve. Zarobile su ih naše jedinice u teškim okršajima, u borbama za oslobođenje tih mesta i krajeva. I u one dane kada se nemačka čizma našla pred kapijama Moskve i Lenjingrada, kada je već marširala afričkim pustinjama, ovde, u Užicu, u središtu evropske Hitlerove tvrđave, na pobunjenom Balkanu, nalazilo se preko 200 razoružanih nemačkih vojnika, zarobljenika.

Bio sam u Užicu za vreme proslave oktobarske revolucije. S nekolicinom drugova zaželeo sam da vidim i zarobljene Nemce. I otišli smo u kasarnu koja se nalazila »u krugu«, kako su to Užičani govorili. Zatekli smo ih na radu. Dok su jedni prenosili nekakvu građu, drugi su popravljali kasarnsko kupatilo.

Kada smo prišli nekolicini i upitali ih znaju li kako njihove jedinice prolaze u borbama po pobunjenoj Jugoslaviji i na drugim frontovima u SSSR, jedan od njih je odgovorio, pola srpski pola nemački:

-Na frontu – niks dobro!...

Drugi su prestali da rade kada smo počeli razgovor. Čuvši šta je njihov vojnik odgovorio, svi su, kao po komandi, zaklimali s odobravanjem glavom. Poneki od njih je, više stidljivo, plašeći se i sopstvenog glasa, promrmljao za sebe:

-Kaput!

Sami sebi su proricali propast, ali tek sada, kada su dospeli u zarobljeništvo.



JUNACI SA POPINSKE REKE


U vreme žestokih borbi partizanskih jedinica protiv nemačkih okupatora u opsednutom Kraljevu, deo Vrnjačko – trsteničkog odreda i Dragosinjačke četa Kraljevačkog partizanskog odreda vodili su na Popinskoj reci jednu od najkrvavijih borbi protiv tzv. »Borbene grupe majora Vildermuta« - jake nemačke grupacije od preko 1.000 dobro naoružanih vojnika.

Nemački štabovi su nameravali da oslobode pritiska svoje jesinice u Kraljevu, dda razbiju lokadu grada. Oni su to pokušavali i ranije prodorima iz Kraljeva prema Ribnici, iz Kragujevca prema Gornjem Milanovcu, iz Kraljeva prema Misinoj reci, odnosno ka Čačku. Ali, najači pomoć opsednutom Kraljevu su spremali da pruže iz Kruševca – preko Trstenika i Vrnjačke Banje, koji su bili oslobođeni.Štab 717. nemačke divizije izvršio je zamašne pripreme za tu akciju i o tome javljao štabu korpusa:

»Zbog povećane opasnosti od neprijatelja u vezi sa otežanom situacijom snabdevanja Kraljeva, divizija je odlučila da, povlačeći snage iz garnizona Mitrovica, Kruševac i Niš formira »Borbenu grupu majora Vildermuta« radi razbijanja neprijatelja u zahvatu komunikacija Kruševac – Kraljevo i obezbeđenja puteva dotuda.

U toku ovih borbenih dejstava trebalo je istovremeno očostiti područje južno od komunikacije Kruševac – Kraljevo. Planirano je vremenski usklaeno nastupanje jednog dela grupe Vildermut preko Aleksandrovca (28 km jugozapadno od Kruševca) u pravcu Vrnjačke banje, dok bi ostatak grupe Vildermut nastuipao iz Kruševca u pravcu zapada, a jedna grupa (oko jednog bataljona) iz Kraljeva u pravcu istoka...«

U to vreme neprijatelj je bio brojni i daleko bolje naoružan od partizanskih jedinica. Dovlačeći jedinice čak iz Niša i Kosovske mitrovice, Nemci su u Kruševcu formiralivrlo jaku »Grupu Vildermut«, koja se sastojala od pet pešadijskih četa, jedne čete unžinjerije, jedne baterije topova i voda brdskih motorizovanih topova i transportne kolone sastavljene od blindiranih vozila i kamiona. Sve u svem - ta nemačka borbena grupa brojala je preko hiljadu, čak do 1.200 do zuba naoružanih vojnika.

Svoj plan proboja iz Kruševca u Kraljevo nemački vojni stručnjaci nazvali su »Oto«. Na dan početka ove okupatorske akcije, 12. oktobra,u Kruševcu je održano savetovanje u štabu divizije – sa komandantom grupe majorom Vildermutom. Tada je dogovoreno na koji će način Nemci da dejstvuju u borbama protiv partizana, kako da pale seli i ubijaju ljude.

Nekoliko dana ranije partizani Kraljevačkog i Vrnjačko – Trsteničkog odreda porušili su mostove na železničkoj pruzi i na drumu Vrnjačka Banja – Trstenik. Železnički most je miniran i srušen avionskom bomom koju su dovezli borci Kraljevačkog odreda. Most je minirao Hristofor Perišić, borac Dragosinjačke čete. Predhodno je borac Radoje Krstić nabavio sporogoreći štapin – od kamenoresca Radoslava Đukića iz sela Popine. Drumski most bio je drvene konstrukcije, pa su ga borci i seljaci iz sela Štulca lako srušili sekirama i paljenjem.

Partizani su očekivali nemački prodor iz Kruševca. Vrnjačko – trstenički odred i Dragosinjačka četa Kraljevačkog odreda zauzeli su položej za odbranu na Popinskoj reci, rečici koja sa padina Goča protiče između Trstenika i Vrnjačke banje i uliva se u Zapadnu Moravu, zatim na kosama sela Štulac i Osaonica i sa obe strane Popinske reke. Na desnom krilu – na brdu Stražba, u ataru sela Osaonica, na Ljuoj strani, bio je vod pod komandom Cvetka Ristovića Čobana. Srednji položaj je bio na ivici brda Nemrak, u selu Štulcu, na levoj obali Popinske reke, a branili su ga delovi Dragosinjačke i Omladinske čete (oko 45 boraca), pod komandom Radovana Pavlovića Jevrema. Ove čete su, pored pušaka, imale i jedan puškomitraljez brno sa nišandžijom Predragom Vukašinovićem i dva automata – mašinke. Na ivici brda Nemrak bio je vod pod komandom Steve Barge, jačine oko 30 boraca.

Na levom krilu popinskih položaja, od brda Nemrak kosom prema kućama Župnanjevaca pa preko druma do železničke pruge i ispod nje, obalom reke, prema Zapadnoj Moravi, formiran je levi krak potkovice. Ove položaje su branile desetine kojima su kamandovali Niša Brezak Lale i Miodrag Teodosijević Kajinac. Tako su jedinice Vrnjačko – trsteničkog odreda i Dragosinjačke čete Kraljevačkog odreda napravile neku vrstu potkovixe u kojoj je trebalo ukleštiti nemačke jedinice.

Rezervu je sačinjavala desetina Omladinske čete pod komandom Voje Terića.

Štab odreda (komandant Ljubodrag Milenković, kapetan bivše vojske i politički komesar Rade Vilotijević Vića) nalazio se na levom krilu Omladinske čete. U vreme planiranja odbrane i posedanja položaja na Popinskoj reci, štab nije očekivao da Nemci mogu izvršiti obuhvat preko padina Goča. Verovatno još nije slutio da će četnici biti u dosluhu sa Nemcima i da će im biti saveznici u ovoj velikoj borbi.

Narod vrnjačkih i trsteničkih sela u mnogo čemu je pomagao partizane dok su bili na položajima oko Popinske reke i živeo s njima i za njih. Siniša Marković je, tako, doneo na položaj jedan puškomitraljez i nekoliko pušaka koje su dotada čuvane na Goču. I seljaci iz Stanišinaca doneli su borcima na poponskim položajima desetak pušaka i sanduka municije. Seljaci su donosili i drugu opremu: vojničke čuturice, ćebad, opasače, fišeklije...

Nemci su 12. oktobra krenuli prema Trsteniku. Njih oko 1.200 prema oko 200 partizana na Popinskoj reci! Šest puta ih je više bilo. Šest na jednog!

Štab odreda toga dana uputio jje jednu patrolu pod komandom miše Brezaka koja se od Trstenika probila do sela Ribnika. Tu se patrola sukobila sa nemačkim predhodnicama, pa se posle krećeg puškaranja povukla na popinske položaje i izvestila štab o snagama neprijaralja.Nemci su toga dana ušli u Trstenik. Ali, ovde se major Vildermut sastao sa četnicima i sa njihovim vođama dogovorio za zajedničku akciju protiv partizana. Četnici sun pružili podatke Nemcima o partizanskim snagama i o tome koje su položaje zauzeli na Popinskoj reci.

Sutradan, 13. oktobra, pre svanuća, oko četiri časa, Nemci su krenuli prema Popinskoj reci, drumom prema porušenim mostovima. Ubrzo, razvila se žestoka borba. Veliki deo partizana, u vreme nemačkog napada, bio je na spavanju u obližnjim kućama ili kolibama, ili su bili sklonjeni od nevremnea, jer je cele noći padala kiša i susnežica. Jednim delom borci su bili iznenađeni. Ali, brzo su stizali na položaje i prihvatili borbu. Naročito dobro se tuklo desno krilo kojim je komandovao Čoban. I na centralnom delu položaja borci su otvorili ubitačnu vatru. Još u prvom naletu ovde je palo nekoliko desetina Nemaca. Čoban je svojim brnom brzo ućutkao jedan namčki mitraljez koji je počeo dejstvovati sa Marića brda.

Osetivši snažan otpor i videći svoje velike žrtve, Nemci su otvorili žestoku vatru. Počela je nemilice da tuče i njihova artiljerija, naočito desno krilo i centralni položaj odreda. Levo krilo se počelo povlačiti i priključivati se jedinicama na centralnom položaju. Ovde su sve jedinice pružile žestok otpor, Nemci su dva ili tri puta polazili na juriše, ali su sa sređenom i složnom vatrom partizana bili odbijeni.

Međutim, u toku neprekidne jake borbe došla je do izražaja nemačko – četnička saradnja. Nemci su još iz Trstenika uputili grupu svojih snaga, koje su predvodili četnici Gordića i Topalovića i mobilisni seljaci, preko sela Osaonice prema planini Goču – da izađe iza leđa braniocima na Popinskoj reci. Grupa Nemaca je najpre napalna Čobanov vod – s leđa. Međtutim, Čobanovi borci se nisu dali iznenaditi. Prihvatili su borbu i zaustavili Nemce. Ali, morali su se povlačiti. Prema ranijem planu štaba odreda, povlačenje je bilo određeno – prema Goču. Odmah posle toga druga grupa Nemaca, takođe s leđa, napala je polažaje koje je branio Jevremov vod. Tada je i štab odreda intervenisao, odmah je uzeo ljude iz rezerve da pomognu odbranu položaja Jevremovog voda. Međutim, Nemci su ih tukli sa tri stran: pešadijskom vatom i artiljerijom. Jevremovi borci su se hrabro branaili, pesmom i paljbom i prkosili nadmoćnom neprijatelju.

Kad su Nemci zapretili opkoljavanjem bivših položaja Omladinske čete, od pruge, štab odreda je naredio povlačenje. Međutim, Jevrem nije shvatio težinu situacije, pa je odbio da se povlači. Čak i kad je po drugi put dobio naređenje za povlačenje. Ostale jedinice su se izvlačile iz borbe, organizovno i braneći se. Smo je Jevrem uporno ostao na svom položaju. Međutim, Nemci su zašli njegovoj jedinici za leđa i potpuno je opkolili. U neravnoj borbi, opkoljeni sa svih strana, borci Jevremovog voda su se tukli do poslednjeg metka. Poginulo je oko 20 boraca, sa svojim komandirom Radovanom Pavlovićem Jevremom na čelu.

Na bojištu na Popinskoj reci palo je 38 partizana. Bili su to junaci iz Dragosinjaca, Vrnjačke Banje i okolnih sela, iz Trstenika, među njima i nekoliko boraca – izbeglica. Sedamnaestorica boraca bili su iz Dragosinjačke četa,a 21 borac iz Vrnjačko – trsteničkog odreda.

Junaci sa Popinske reke bili su seljaci, radnici, đaci, studenti; članovi Partije, SKOJ-a, članovi Okružnog i Sreskog komiteta SKOJ-a, obično borci.

Pali su zajedno, za iste ideje: za slobodu.

I na Popinskoj reci, izdajice četnici pomogli su Nemcima. Baš kao što će mesec i po dana kasnija na Kadinjači.

U borbi na Popinjskoj reci i Nemci su, po kazivanju očevidaca »padali kao snoplje«. Zemlja se plavila od pobijenih Nemaca...«

Iako je pretrpeo velike gubitke u borbi na Popinskoj reci, Vrnjačko – trstenički odred je nastavio da se bori protiv nemaca oko Kraljeva: kod Metikoša, Dragosinjaca, Ribnice, Vraneša, kod Vrbe...

Na vrh Go down

avatar

Komentar on Tue Dec 22, 2009 9:11 am  Istorija Jugoslavije

67 DANA
UŽIČKE REPUBLIKE

LOKOMOTIVA BROJ 83062



Bilo je prošlo svega nekoliko dana od oslobođenja Užica. Jednoga jutra ušao je među radnike ložionice njihov komesar i rekao:

-Važna novost, drugovi! Od Vrhovnog štaba smo dobili zadatak da napravimo mali oklopni voz... Jutros sam bio kod druga Vukole i on mi je to saopštio.

To je bio neobičan i sasvim nov zadatak za radnike ložionice. Njime se oni ranije nikad nisu bavili, niti su pomišljali da tako nešto mogu dobiti u rad. Naravno, od njih se nije tražilo da naprave pravi oklopni voz, onakav kakav izrađuju fabrike, nego nešto prostije, primitivnije, što će ga zameniti. I rukovodstvo ložionice i radnici tako su i shvatali novi zadatak. I jedino ga je tako i trebalo shvatati.

Kada je razmotren nacrt plana o izradi voza, došlo se do zaključka da treba napraviti kompoziciju od lokomotive i još tri vagona, od kojih će jedan biti zatvoren, a sva otvorena. Posle toga odmah pristupilo radu. U ložionici je bilo dosta materijala, u prvom redu čeličnog lima i cementa. To je bilo ono što je najvažnije i za ovaj posao najhitnije.

Ko je pravio planove i davao naloge za izgradnju oklopnog voza? Sami radnici i stručnjaci ložionice. Upravo, oni su se dogovorili kako šta da urade. Savetovali su se za gotovo svaki manji ili veći posao. A raditi na takav način bilo je jedino i mogućno. Jer niko od njih u tome nije ima nikakvog iskustva. Samo se znalo ko je stručnjak za koju vrst poslova.

Odlučeno je da se odmah priđe poslu na lokomotivi. Za tu svrhu izabrana je lokomotiva broj 83062. Nju su pre rata vozile mašinovođe Božo Radaković i savko Grković s ložačem Dušanom Kuljaninom. Znali su da je dobro očuvana – imala je snažne točkove i razvijala veliku brzinu. Zato su baš nju i izabrali. Određani su i radnici koji će raditi na njenoj popravci. Među njima se isticao Mile Milosavljević. Radnici su najpre čeličnim limom,debelim desetak milimetara, obložili kujnu lokomotive. To je bio najteži i najdelikatniji posao, pa su zato majstori, kada je bio završen, hteli da utvrde njegovu vrednost. Naravno, i to su učinili na najprostiji način, pošto su hteli da budu sigurni. Uzeli su nekoliko pušaka i s odstojanja od 20 metara gađali ojačana mesta. Rezultat je za njih bio sasvim povoljan: ni jedno zrno nije probilo novi oklop lokomotive. Čak su se jedva zanala mesta gde su zrna udarila. To je bilo dovoljno da potvrdi kako je ono što su učinili moglo dobro da posluži svojoj nameni.

Prepravka vagona za oklopni voz nije zadavala toliko brige kao lokomotiva. Zidove vagona je, u stvari, trebalo samo udvostručiti i između njih postavitipesak, a osetljive delove i cementirati ili obložiti čeličnom pločom. I izrada predviđenih puškarnica nije činila naročitu teškoću.

Radnici ložionice su na tome poslu radili neprekidno i danju i noću, sve dok voz nije bio gotov. Ukupno – nepunih dana. Tako je, eto, slobodno Užice dobilo još jedan kuriozitet – oklopni voz. Na ostvarenju ovog zadatka radilo je više radnika zapošljenih u ložionici: Božo Radaković, Andrija Vukotić, Stojan Jelisajević, Dragojlo Vasiljević, Mihajilo Spasojević, Slavko Cerović, Radomir Nikolić, Milorad Ristović, Đorđe Stefanović, Budimir Nikolić, Dušan Kuljanin, Milenko Dogandžić i drugi.

Vozom je raspolagao Vrhovni štab, a trebalo je da posluži hitnom patroliranju i intervencijama na pruzi blizu fronta, patroliranju duž pruge Užice – Čačak i u onim područjima koja su povremeno kontrolisali četnici.

Članovi Vrhovnog štaba i svi rukovodioci koji su videli partizanski oklopni voz bili su zadovoljni njegovom izradom. Kako je bilo malo želazničkog osoblja, a mnogo poslova za železnicu i ložionicu,to se posada oklopnog voza menjala. I mašinovođa i ložač menjani su prema potrebi i prema tome koliko je osoblja bilo, ali je u svako doba po jedna kompletna četa morala biti spremna da krene bilo u kom pravcu.

Zna se da je na prvo putovanje oklopni voz pošao prema Požegi i da je sve što je učinjeno bilo dobro.Nešto kasnije mašinovođa Savko Grković i ložač Žarko Stanić vozili su oklopni voz od Užica do Čačka. U vozu je bilo nekoliko partizanskih rukovodilaca. I danas se Grković seća kako ga je jedan od sprovodnika voza upozoravao:

-Pred svakim mostom uspori vožnju, da osmoptrimo nije li neko od njih možda miniran...

I mašinovođa se toga pridržavao. Voz je usporavao i pred mostovima, i pred tunelima, i na većim krivinama.

Oklopni voz je naročiito dobrodošao u danima kada su se četnici dokopali Požege i kada su počeli da ometaju i sprečavaju saobraćajna pruzi prema Čačku. Nekoliko puta vršili su prepade na kompozicije koje su upućivane u Užice ili se vraćale odatle. Jednom su, po nalogu svoje komande u Požegi, na silu zaustavili zaustavili kompoziciju sa vagonom pušaka i municijom upućenom na front kog Fornjeg Milanovca, grada na koji su Nemci već nekoliko puta nasrtali. Kompoziciju su tada vozili Todor Bakić i Žarko Stanić. Njih su, iz jednog šljivika u blizini Ovčar – Banje, jakom vatrom napali četnici. Voz je bio zaustavljen i vraćen u Požegu – prazan. Četnici su svu municiju opljačkali. A Milanovac u tim danima nije uspeo da odoli navali okupatora baš zato što je njegovim braniocima ponestalo oružja i municije.

Drugi put su četnici u samoj stanici Ovčar – Banje ranili ložača Strajina Mićovića. Posle ovako učestalih prepada, saobraćaj na pruzi Užice – Čačak morao je biti sveden na najmanju meru. Ali otkad je pred važnijim kompozicijama bio upućivan oklopni voz, više nije bilo nikakvih incindenat. Četnici se nisu usuđivali da napadnu partizanski »oklopnjak«.

U danima kada su četnici napadali na Užice i druga mesta slobodne teritorije, oklopni voz je vrlo često patrolirao duž pruge prema Višegradu, a naročito prema Čačku. Jadanput je bombardovan u Gorjanima, ali nije oštećen. Njegova je posada više puta donosila važne vesti, izveštavala o kretanjima neprijateljskih snaga, a ponekad i sam stupala u akciju.

Svi pripadnici Železničarske čete danju su bili na radnim mestima, s oružjem uza se, a noću zajedno, u pripravnosti.

Partizanski oklopni voz se nekoliko puta u kritičnim situacijama probio iz Užica prema Čačku i Višegradu. Pri povlačenju bolnice i drugih jedinica krajem novembra, on je prevozio i ranjenike iz Užica do Kremna i u isto vreme vršio patrolu i izviđačku službu.

Lokomotiva partizanskog oklopnog voza preživela je rat. Dugo je saobraćala na pruzi Lajkovac – Mladenovac.

Radnici ložionice u Titovom Užicu, na čijoj upravnoj zgradi stoji danas spomen – ploča s imenima 32 radnika ovog kolektiva poginulim u narodnooslobodilačkom ratu, napravili su 1947. minijaturni oklopni voz sa lokomotivom – isti onakav kakav je bio pravi partizanski oklopni voz 1941. godine. On se danas nalazi u Muzeju narodnog ustanka u Titovom Užicu.

Na vrh Go down

avatar

Komentar on Tue Dec 22, 2009 9:11 am  Istorija Jugoslavije

67 DANA
UŽIČKE REPUBLIKE

ZASTAVA TAKOVSKOG BATALJONA


U Vojnom muzeju na Kalemegdanu u Beogradu, među mnogim znamenjima iz oslobodilačkog rata, čuva se i jedna neobična zastava. I to zastava vojne jedinice iz 1941. godine. Iz dana Užičke republike.

To je zastava Takovskog bataljona Čačanskog narodnooslobodilačkog partizanskog odreda »Dr Dragiša Mišović«. Retka, možda i jedina zastava iz te ustaničke godine.

Neobičan je, gotovo neverovatan, njen ratni put.

Vijorila se pred bataljonom, zajedno s njim doživljavala pobede i poraze. Ali, u nevolji i mraku se savijala, krila, kisnula. Pa ipak, neokaljana, kao suza čista, prešla je put do slobode.

Posle pobede Takovske čete na Kremnu, na putu G. Milanovac – Pranjani – Požega, u selu Leušićima, 22. jula, nad daleko brojnijom nemačkom jedinicom i posle drugih akcija dolazi i veliki dan za Takovce, 25. septembar 1941. godine. Toga dana, u selu Lunjevici, u voćnaku Sretena Domnjanovića, okupile su se Prva i Peta četa Lubićkog bataljona pod komandom Milenka Nikšića i čete Takovaca. Domaćin je sve borce služio medom, kako se samo služe prijatelji i najdraži gosti. Ljubićani i Takovci dogovorili su se o napadu na nemački garnizon u Gornjem Milanovcu. Toga dana, od naraslih takovskih četa, u Lunjevici je nastao Takovski partizanski bataljon. Zajedno sa bataljonom, nastala je bataljonska zastava.

Od ovog dana Takovski bataljon u sve akcije ide pod svojom partizanskom zastavom. Najpre, u noći između 27. i 28. septembra, u borbi za oslobođenje Gornjeg Milanovca, kada je zarobljena gotovokompletna 6. »landesšicen« četa nemačke vojske. I uskoro, gotovo svakodnevne borbe protiv Nemaca. Već 1. oktobra Nemci iz Kragujevca, preko Vraćešnice i Rapaj – brda, navaljuju na slobodni Milanovac. Takovci celog dana odolevaju nadmoćnim fašističkim snagama. Upomoć im dolaze i Lubićani. U ovoj borbi oštećena su i zaplenjena dva nnemačka tanka, na mostu preko rečice Despotovice. Pet dana kasnije, 6. oktobra, nemačke jedinice napadaju od Topole, zauzimaju i spaljuju varošicu Rudnik. Ipak, toga dana opet su Nemci odbijeni. U Dubokoj jarugi u selu Majdanu Takovci su zaplenili još jedan namački tenk.

I posle ovih poraza Nemci su često pokušavali da prodru u Milanovac. Ipak, 15. oktobra uspeli su da savladaju otpor Takovaca i da u Milanovac i da gotovo sve do temleja spale. Posle tog varvarskog dela Nemci su se povukli i odveli 133 taoca koje su uskoro streljali sa hiljadama Kragujevčana.

Takovci su nosili svoju zastavu i u tim okršajima. I u pobedama i u porazima. Nepunih mesec dana kasnije, došao je još jedan iznenadan udarac od četnika. Oni su mučki, na prevarzu, jedne noći opkolili zgradu bolnice u Milanovcu, u kojoj se nalazio deo Takovskog bataljona sa delovima Šumadijskog i Posavskog odreda, i zarobljene partizane odveli na Ravnu goru, pa ih uskoro u selu Slovcu predali Nemcima – za municiju.

Ipak, desetkovani bataljon se bori pod svojom zastavom. Odoleva stalnim napadima Nemaca, a od početka novrembra i napadima četnika.

Zastavu nosi Dragomir Novaković Čapajev iz Treće čete. Uvek je na čelu četne kolone. Ponose se borci. Ponosan je i zastavnik Čapajev. Zastavom se ponosi i neustrašivi komandir radisav Janićijević Bomba.

Krajem novembra jake okupatorske snage, potpomognute četnicima i Nedićevim i Ljotićevim odredima – otvorenim slugama saveznicima okupatora – krenule su u veliku ofanzivu protiv Užičke republike. Takovci vode teške borbe, ali ne uspevaju da zadrže neprijatelja. Delovi Takovskog bataljona su primorani na odstupanjeprema Užicu i Sandžaku. Drugi delovi su razbijeni, rasturaju se. Borci iz tih jedinica se skrivaju, sklanjaju ispreed terora okupatora, naročito četnika. Među njima je i zastavnik Takovskog bataljona Dragomir Novaković Čapajev iz planinskog sela Ozrema.

Jedne hladne mrazovite noći Dragomir je banuo u kuću. Iznenađena je i njegova majka Kosara. Pitala je Dragomira:

-Šta je, sine. Da nisi ranjen kad si tako zadihan?

-Nisam, zdrav sam, ništa mi ne fali.

-A gde ti je četa?

-Povlači se! Nema nam opstanka ovde.

-Gde ti je zastava? Da ti je nisu neprijatelji oteli?

-Nisu, majko. Zbog nje sam i došao. Ostavio sam je u košari....

Pošto se odmori, pred zoru, Čapajev je doneo bataljonsku zastavu i predao je majci:

-Evo zastave, majko! Čuvaj je kao oči u glavi!

-Čuvaću je kao i tebe i umesto tebe, sine!...

Čapajev je otišao nepoznatim partizanskim putevima. Majka Kosara ostala je u Ozremu i prigrlila zastavu, umesto sina. Umotala ju je u suknene krpe i sakrila između jedne grede i krova u staji.

Čuvala je Kosara zastavu baš kao rođene oči, onako kako se zavetovala sinu Dragomiru. Ali, katkad je leti razvijala zastavu, ljupko i nežno joj tepala kao rođenom detetu. Jedanput ju je u tom zanosu našla i majka Rosa:

-Šta ti je to, dete moje.

-Partizanska zastava Takovskog bataljona!

Stara žena je othuknula i ozbiljno prigovorila:

-Joj, znaš li šta bi četnici od tebe uradili da saznaju da je čuvaš?

-Znam, dobro znam. Ne bih ni dana živela.

U maju 1943. godine Kosara je jedva uspela da sačuva zastavu. Dogodilo se da se zastava ovlažila i pokisla. Kosara nije znala kako da je osuši, gde da je razvije. Pomislila je da je najbolje da je omota oko svog tela, ispod suknje, pa da je tako i osuši i sačuva. Ali, toga dana četnici su hapsili partizanske majke u znak odmazde što su partizani bili zarovili nekog četnika Uzunovića. Uhapsili su i Kosaru. Doveli je pred četničkog komandanta Zvonka Vučkovića. Strepela je Kosara za zastavu više nego za sebe – da je četnici ne otkriju. Vuković je osorno pitao Kosaru:

-Gde ti je sin?

-Ne znam ni da li je živ.

-Ako sutra do 8 sati ne dovedeš Uzunovića – bićeš streljana. Ti znaš gde su partizani...

Dogodilo se neverovatno: Kosara je opet sakrila zastavu, a partizani su pustili zarobljenog četnika. Kosara za to nije znala i sutradan je opet bila pred Vučkovićem. On je i dalje osoran i surov:

-Neću te streljati, ali sinu poruči da dođe kod nas. Otac mu je bio nosilac »Karađorđeve zvezde«, pa je i njegovo mesto među nama...

Čuvajući zastavu Takovskog bataljona, hrabra partizanska majka Kosara prošla je sve nevolje i doživela oslobođenje takovskog i čačanskog kraja. Krajem decembra 1944. došla je u oslobođeni Čačak, u Komandu područja i predala sačuvanu zastavu komandantu područja Dušanu Careviću.

Na konferenciji Okružnog odbora Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta, 1. januara 1945. godine u Čačku, Kosara je kazala o zastavi Takovskog bataljona, a »Slobodni glas« u svom prvom broju zabeležio:

»Ja sam ovu zastavu Takovskog bataljona sačuvala kada su partizani otišli u Bosnu. Ostala je ova zastava kod mene i ja sam je čuvala. Ostavila sam je u jednu košaru, a odozgo naslagala žito i još neke stvari. Četnici su svuda oko nas krstarili, ali sam je ipak sačuvala. Jednom, za vreme nekog velikog pljuska, ona mi je sva pokisla. Ja odem u košaru, pa pošto nisam smela da je sušim, ja je omotam oko sebe i držala sam je tako dok se nije osušila. Onda sam našla neku staru parčad od mušeme, pa sam je uvila i ponovo je sakrila...«

Na vrh Go down

avatar

Komentar on Tue Dec 22, 2009 9:12 am  Istorija Jugoslavije

67 DANA
UŽIČKE REPUBLIKE

»ŠTUKE« NAD UŽICEM


Nemački avioni su bili prava napast za oslobođenu teritoriju. Narod je brzo upoznao zloglasne štzuke, koje su svojim jezivim i zlokobnim sirenama unosile nemir i metež. Znalo se da donose samo smrt i pustoš. A Švabe su, opet, prilično sigurne da partizani nemaju čime da im se suprostave, slale avione na oslobođene gradove kad god bi im se za to ukazala prilika. Zato su štuke, bregei i drugi avioni često prosipali svoje zapaljive tovare na sve strane. Naročito na stambena naselja.

I Užice je dobro zapamtilo ove »vazdušne ubice«. Istoga dana kada su se povukli iz Užica i grad predali četnicima, Nemci su uputili na njaga šest štuka, i one su izručile bombe na stovarište municije u Krčagovu. (Iz ovoga se vidi kočoko je bio jak nemačko – četnički savez!) Mada su uspeli da zapale deo municije, ipak cilj nisu postigli: partizani su pristizali sa svih strana, gasili požar i iznosili municiju. A četnici se na to nisu ni osvrtali, kao da se ništa nije događalo. Uskoro su, jednoga dana, avioni uporno tražili stovarište municije, ali ga nisu našli.

Već prvih dana posle oslobođenja grada vlasti i komande jedinica preduzele su sve moguće mere da se Užice koliko – toliko osigura od napada iz vazduha. Organizovana je protivavionska odbrana, za čijeg je komandanta bio postavljen rezervni oficir Mihajilo Tomić, učitelj iz Gorobilja. U početku je Tomić i sam bio na jednom protivavionskom mitraljezu. Na nekoliko obližnjih visova – na Dovarju, Šančevima, na Pori, - zatim u Malom parku pred gimnazijom, pred zgradom Vrhovnog štaba, na zgradi hotela »Zlatibor«, nad štamparijom Borbe- bili su postavljeni protivavionski mitraljezi na specijalnim, visokim postoljima. I pokazalo se da ta mera nije bila bez osnova: avioni dočekani vatrom protivavionskih mitraljeza bili su primorani da lete visoko i nijanput nisu bombardovali grad.

Bio sam, u dužim vremenskim razmacima, tri puta po nekoliko dana u slobodnom Užicu. I svaki put doživeo vazdušne uzbune.

Prvog dana posle oslobođenja doletele su dve štuke. Kada je dat znak za uzbunu, samo deo naroda se povukao na periferiju. Niko avione nije uzimao ozbiljno. Bilo je tu i prkosa i ponosa, spojenih sa borbenim zanosom.

Kada sam drugi put došao u Užice, po povratku sa kraljevačkog fronta, naš Dragačevski batalon se smestio u zgradu osnovne škole. Idućeg dana oko podne počele su da zavijaju sirene. Bio je to znak da dolaze avioni. I bataljon se morao brzo skloniti gore, u najbliža brda. U kasarni su ostali samo dežurni. Avioni su stvarno doleteli. Brujali su iznad grada, zavijale su njihove stravične sirene, štekali su naši protivavionci, a onda su se avioni izgubili. Grad je bio uznemiren, ali nijedna bomba nije pala na njega.

Treći i poslednji put došao sam u slobodno Užice na veliki praznik, na svečanu proslavu 24-godišnjice oktobarske revolucije. U štabu Užičkog odreda okupilo se mnoštvo delegata iz jedinica koje su bile na položajima. Svi su oni došli na proslavu. Zajednički ručak nije bio završen kada su se začule sirene. Opet avioni! Sama po sebi je došla misao: ni jedan dan u slobodnom Užicu ne može proći a da ove proklete štuke ne nalete. Ostavili smo ručak, brzo istrčali iz zgrade i sklonili se u šumarak ispod Buara. I tada su štuke zavijale, i tada su tukli naši mitraljezi. Mislili smo: danas može svašta biti; znaju Švabe da mi slavimo Oktobar u sigurno neće propustiti priliku da nam tako svečani trenutak pokvare i zagorčaju slavlje. Zbog de mogućnosti predviđeno je da se paradna jedinica, i svečani miting, i akademija održe uveče. I ovoga puta se, međutim, sve dobro završilo: avioni su odleteli i nisu bombardovali grad. Protivavionci, sigurno, imaju za to najviše zasluga. Naravno, bili smo više nego zadovoljni – i zato što grad nije bombardovan, i zato što nam je raspoloženje ostalo nepokvareno: praznik ćemo proslaviti u veselju.

Drugi oslobođeni gradovi u zapadnoj Srbiji lošije su prošli. Oni su često bili bombardovani. Među njima najviše Čačak, zatim Gornji Milanovac, Loznica, Krupanj, Bajina Bašta, pa čak i mala Guča, a da i ne govorimo o pojedinim selima, naročito u prvim danima ustanka. Međutim, Požega, dok su je držali četnici, nijedanput nije bombardovana!

Ali i 19. oktobra nad Užicem se bilo pojavilo osam štuka. One su počele da kruže nad Krčagovom i u nekoliko uzastopnih naleta bombardovale su fabriku oružja, koja je još bila u staroj zgradi.

U izveštaju nemačkog vojnog zapovednika u Srbiji kaže se da je prilikom ovog bombardovanja ranjen jedan pilot, da je postignuto osam punih pogodaka i da su »avioni tučeni neprijateljevom vatrom protivavionskom artiljerijom kalibra 2 cm.«

Šteta je bila prilična, ali su partizani iz svega toga izvukli značajno iskustvo. Još iste noći preselili su sva fabrička postrojenja.

Na avione koji su tih dana nadletali grad i borci su više puta otvarali plotonsku paljbu iz pušaka. Jedno popodne, krajem novembra, doletele su štuke i, kao i uvek, ljudi su potražili najbliža sklonišra. Baš u tom trenutku je iz zgrade Vrhovnog štaba izašao drug Tito i ugledao borce zaštitne čete i njihovog komandira Ratka Sofijanića*. (Svega nekoliko dana ranije Moravička četa došla je s položaja iz Pranjana, gde se bila istakla u borbama, i naredbom određena za zaštitu Vrhovnog štaba.) Drug tito je upitao Sofijanića, koga ranije nije poznavao:

-Druže, jesi li ti komandir Moravičana?

-Jesam, druže vrhovni komandante! – odgovorio je Ratko i trčeći prišao drugu Titu.

-Odmah prikupi borce da plotonima tučemo avione. – naredio je Tito.

Ratko je brzo prikupion veći deo čete i rasporedio ga po grupama. Tito je prišao jednoj od njih i, nišaneći zajedno s borcima komandovao da gađaju plotunom. On je razgovarao s borcima i hrabrio ih, napominjući da borac dok gađa biti savršeno miran, jer od gađanja nasumice nema nikakve koristi.

Trajalo je to tako sve dok avioni nisu odleteli.



* Nešto više o tom događaju možete pronaći u odlomku teksta »Moj prvi raport vrhovnom komandantu« koji se nalazi na temi »Druga proleterska«.


dodatak uz ovu glavu:


Oborili smo još jedan fašistički aeroplan

Naši partizani su na Romaniji oborili plotunom iz pušaka

tromotorni italijanski bombarder tipa ‚‚Savoja”. Time je jedan

manje od onih fašističkih zlikovaca koji sa neba prosipaju

smrt na naše gradove, starce, žene i decu.



“Vesti”, 18. oktobra 1941.

Na vrh Go down

avatar

Komentar on Tue Dec 22, 2009 9:12 am  Istorija Jugoslavije

67 DANA
UŽIČKE REPUBLIKE

REČ MLADOSTI



Sedamnaesti oktobar 1941. godine postao je jedan od mnogih značajnih datuma Užičke republike. Toga dana, na velikom omladinskom mitingu, osnovan je Srpski narodnooslobodilački omladinski savez, borbena organizacija rodoljubive omladine.

A samo dan ranije, 16. oktobra, u Užicu je zasedala oružana konferencija SKOJ-a. Konferencijije prisustvovao Aleksandsr Ranković i oko sedamdeset delegata. Jedna od njenih odluka predviđala je da se sutredan sazove omladinski miting na kojem bi se donela odluka o osnivanju Srpskog narodnooslobodilačkog omladinskog saveza.

Miting je. Zbog mogućnosti naleta neprijateljskih aviona, bio zakazan za 8 sati uveče. Celko popodne u grad su dolazile povorke omladinaca iz Užica i predstavnici jedinica sa fronta. Užice je toga dana grmelo od pesme mladost. Dala omladinskog doma bila je prepuna još pre početka mitinga. Zidovi iskićeni cvećem, ukrašeni savezničkim zastava i nacionalnom trobojkom. Na drugom stolu predsedništva veliki buketi cveća. Za stolom, u predsedništvu je i sekretar CK SKOJ-a Ivo Lola Ribar, član CK SKOJ-a Mile Radosavljević Abas, sekretar OK SKOJ-a Dobrivoje Vidić, Olga Bogićević i drugi istaknuti omladinski radnici. A iz dvorane, s balkona, odjekuje partizanska pesma.

Burno pozdravljen, na govornicu izlazi Dobrivoje Vidić i otvara miting. On govori o težnjama slobodoljubive omladine celog sveta da stvori jedinstveni front borbe protiv porobljivača. Za ostvaranje jedinstva mladih celog sveta, omladina Jugoslavije ulaže velike napore. Sada, u jeku teških ratnih okršaja, treba okupiti svu omladinu koja hoće da se bori za slobodu bez obzira na politička i druga ubeđenja. Omladina Srbije se nije pomirila s tim da je njena otadžbina pokorena. Ona je među prvima pohrlila u partizanske odrede i već postaje njihova glavna i najbrojnija snaga.

»Sveti plamen ustanka gori širom zemlje. Više nego ikad dosad potrebno je ujediniti sve snage, sve narode u borbi protiv mrskog osvajača. Omladina mora iskovati nesalomljivo jedinstvo svih svojih mladih redova. Ona mora postati jedna od glavnih snaga naše NOB. Zato se i stvara Srpski narodnooslobodilački omladinski savez. Cilj Saveza je da ujedini sve napore srpske omladine, svih njenih rodoljubivih organizacija, grupa i pojedinaca u svetoj oslobodilačkoj borbi našeg naroda... Naša osnona parola danas jeste: »Sve za front, sve za pobedu ustanka!« Naš Savez, zajedno s narodom i oslonjen na oružanu slnagu naših slavnih partizanskih odreda, predstavlja savez mladosti oslobođene i porobljene Srbije protiv fašističkih varvara...«

Posle dugotrajnih aplauza kojim su pozdravljene Vidićeve rači, na govornicu stupaju predstavnici radničke, seljačke i školske omladine. U ime radnika omladinaca istupa mladi metalac, već poznati borac Užičkog odreda Aleksa Dejović:

»Radnička klasa je prva podigla svoj glas u borbi protiva ugnbjetavajućih klika, tražila oslobođenje radnih masa od izrabljivanja i ugnjetavanja i borila se za ostvarenje tih težnji. Mi, mladi radnici, nastavićemo s još većim poletom i uspehom časnu i tešku borbu naših starijih drugova do potpune slobode...«

Učesnici mitinga pozdravljaju muške reči o doprinosu omladine pojedinih srezova užičkog okruga oslobodilačkoj borbi i zavete njihovih predstavnika da će svim snagama raditi na jačanju Srpskog narodnooslobodilačkog omladinskog saveza.

Slobodan Penzić govori u ime štaba Užičkog partizanskog odreda. On ističe da je stvaranje borbenog jedinstva omladine oslobođenog užičkog kraja sigurna zaloga jedinstvene i uspešne borbe narodnooslobodilačog pokreta.

Sekretar OK KPJ Željo Đurić već svojom pojavom diže na noge sve učesnike mitinga. Njegove vatrene reči razgaraju žar omladine. Bura aplauza se ne stišava.

-U ime Komunističke partije, – govorio je Đurić, – koja je prva podigla zastavu slobode srspskog naroda i srpske omladine pozivam vas da vaš novoosnovani Savez bude rov i ispred kojeg će fašistički gadovi naći smrt. Vaš Savez, vaše jedinstvo sigurna je zaloga pobede užičke omladine, zaloga je pobede srpskog naroda...

Poslednji govornik ne mitingu digao se iza stola predsedništva. Dobrivoje Vidić je objavio:

-Reč ima drug Pavlović, predstavnik CK SKOJ-a.

Na govornicu je izašao Ivo Lola Ribar, sekretar SK SKOJ-a. Cela dvorana je na nogama. Aplauz ne prestgaje. A Lola je svojim vatrenim rečima već za nekoliko minuta uzburkao masu učesnika mitinga. Dvorana se prolamala od povika i skandiranja. Iz svake reči, iz svake misli Loline kao da vrcaju varnice i raspaljuju oduševljenje. Lola izbacuje poklik:

-Sve za front!

Omladina, kao jedan čovak, ustaje i prihvata pvu krilaticu.


Lola nastavlja:

-Drugovi i drugarice, u ovom našem ustanku vodi se borba za biti il ne biti. Naša glavna borbena parola treba da bude: »Krv za krv, oko za oko, zub za zub...« Nećemo ništa zaboraviti neprijatelju. To su naši poklici s kojima ćemo ići do konačne pobede....

I omladinski tribun završava svoj plameni govor:

»Učvršćuj svoje jedinstvo, omladino Srbije! Budi kamen temeljac borbe omladine Jugoslavije u ovim teškim okršajima protiv fašističkih osvajača. Napred smelo u pobedu!«

Lola Ribar je, u ime CK SKOJ-a, izjavio da Savez komunističke omladine u celosti pristupa novoosnovanom Srpskom narodnooslobodilačkom omladinskom savezu, da nikad neće napustiti nepomirljivu borbu za slobodu zemlje, naroda i omladine.

Dvoranom odjekuje skandiranje omladine: »Sve za front! Sve za front!..«

Te večer izabran je Okružni odbor Narodnooslobodilačkog omladinskog saveza. Miting je završen pred ponoć. Uskoro su osnovani i sreski savezi u Požegi, Čačku, Gornjem Milanovcu, Guči, Bajinoj Bašti.

Omladinski miting u Užicu bio je prvi osnivački čin, prva klica jedinstvene omladinske organizacije – Sreskog narodnooslobodilačkog omladinskog saveza, iz kojeg je kasnije izrasao Ujedinjeni savez antifašističke omladine Jugoslavije.

Na vrh Go down

avatar

Komentar on Tue Dec 22, 2009 9:13 am  Istorija Jugoslavije

67 DANA
UŽIČKE REPUBLIKE

PARTIZANSKA ORUŽANA ODRED


Krčagovo. Pošinger – fabrika oružja i »cirkus Pošinger«! O tome su i novine pre rata pisale. Krčagovo se naslanja na Užice. Pošinger je bio vlasnik fabrike oružja u Krčagovu. Čovek koji se s rođenim sinom otimao oko bašrine, ženio devojkama, a ostavio svoju ženu i bežao u inostranstvo, sudio se s advokatima i svojim radnicima. Otuda i ono »cirkus Pošnger«. Pre rata je puškara bila omrznuta kuća. Tu je bilo dobrih i vrednih ljudi, radnika, revolucionara, ali su rad u život u njoj bili teški i gorki.

Već prvih dana užički partizani su bacili oko na Krčagovo i priželjkivali da se dočepaju puškare. Ali nisu to još bili ostvarljivi planovi. Za kratko vreme, međutim, i to se pokazalo realnim.

Stegnuti od Arilja i Požege, Bajine Bašte i Kosjerića, Nemci su se povukli iz Užica. Ostavili su sve.I pušk***. Mašine nisu uništili. Svakako su računali da će se brzo vratiti. A partizani su se dokopali fabrike i odmah počeli prikupljati alat i mašine za izradu oružja. Tek kada su bili izjureni i iz Požege i Čačka, sve do Kraljeva, Švabe su se setile puškare. I jednog jutra nad Krčagovom osvanulo je jato štuka. Nisu išle na Užice. Obletale su oko Sekulića i Lazovića brda i puštale bombu za bombom na pušk***. Štab je naredio da se fabrika seli u trezore ipod Dovarja. Po noći su u krugu fabrike stizali kamioni, konjske i volovske zaprege. Radnici su raščišćavali ruševine. Izvlačili su mašine, tovarili ih na vozila, a ova su izmicala preko Dovarja u Užice. Pred trezorima su mašine istovarane na vagonete i prugom gurane u desni tunel. Cela noć je prošla u utovari i istovaru mašina, uz tandrkanje kola, škripu kamiona i viku ljudi. Ali već pred zoru puškara je bila preseljena. Bio je tu čitav mašinski park: drebanzi, frezerice, brusilice, mašine za punjenje i izvlačenje čahura, kontrola mašina, najvažnije mašine i uređaji za proizvodnju municije. Odeljenje za izradu i popravku pušaka bilo je u Marjanovića mlinu, dok je deo mašina smešten u jednoj kafani u Adi. Sutradan su radnici došli u trezore na posao, da nastave ono što su počeli u Krčagovu.

Za nekoliko dana iz jedinica odreda, iz grada, iz Krčagova, Sevojna – okupili su se skoro svi radnici. Cele tri smene muškaraca i žena. Nije više bilo gazda – Pošingera, ni ubeležavanja kada je ko došao na posao. Svi su dolazili pre vremena. Ljudi su radili predano. Manojlo Smiljanić, student tehnike, Sreten penzić, metalostrugar, i Spasan Jovanović sačinjavali su rukovodstvo fabrike. Manojlo je bio komesar. Živeli su s radnicima kao jedna porodica. Odmah se osetio novi duh u radu. Svi su se odlično poznavali. Razgovarali otvoreno i jednostavno. Za izostanke se nije znalo. Ni za bolest.

Sada je fabrika bila osigurana. Ceo desni tunel trezora zakrčile su mašine. U levom se građanstvo sklanjalo od bombardovanja. U manji, poprečni tunel i u dubinu desnog tunela je smešten veliki broj sanduka municije i tromblonskih bombi, topovskih granata, znatne količine eksploziva. Tu je bilo najsigurnije. Radnici su otvarali topovske granate i iz njih vadili eksploziv i barut za pravljenje puščanih metaka. Jer drugih izvora nije bilo.

Kada su presušile rezerve bombi na frontu, u fabrici su stali da razmišljaju kako da ih oni izrađuju. Manojlo, Sreten i još nakolicina radnika muku su mučili oko toga. Jer ranije bombe ovde nisu pravljene. Ali za kratko vreme puškari su skrojili plan. Čitavo stočno vašarište bilo je ograđeno vodovodnim cevima. Radnici su poskidali cevi, odvukli ih u fabriku. Tamo su ove cevi i cevi s rashodovanih lokomotiva sečene na delove određene dužine, a majstori su ih punili eksplozivom, zatvarali, stavljali upaljače i – nove bombe »partizanke« ugledale su svet. Radovali su im se i proizvođači i partizani. Ubrzo su sve jedinice na frontu bile snabdevane ručnim bombama, i to još kako ubojitim!

Puške su pravljene od os dtarih delova i bile su iste kao i predratne, samo što su imale dugačku cev. I one su nosile naziv »partizanke«. Uz redovan posao radnici su pripremali poklon za Vrhovni štab. Radili su sasvim nove puške bez starih delova. U njih su ucrtavali petokraku i oznaku »UPO«*. Te su puške kasnije kao najveća dragocenost čuvane u toku celog rata.

Naloge za izradu pušaka i municije u partizanskoj fabrici oružja u Užicu davali su komesar Manojlo Smiljanić i Sreten Penzić. Ali je često dolazio i drug Tito lično. On bi se raspitivao za poslove, davao nove naloge. Više puta je dolazio u tunel među radnike i po čitav sat ostajao u razgovoru s njima ili posmatrao kako se izrađuje municija. A uvek je nosio oselo od crnog šajka i ravnu šubaru; o pojasu mu je visio parabelum, a preko ramena je bila prebačena kožna torbica sa sekcijama.

Jedanput je tako prišao poslovođi labaratorije Slavoljubu Mićoviću Zuletu. Majstor je stajao kraj mašine i kontrolisao debljinu i veličinu zrna.

-Majstore, treba mi malo municije za pištolj...

-Odmah će mo to napraviti, druže komandante!

Nešto kasnije, kada je Tito već izašao iz tunela, pokraj Zuletove mašine je naišao Sreten Penzić. On je kao i obično, pogledao šta se radi i zastao iznenađen. Planuo je na Zuleta:

-Ko ti je naredio da to radiš?

-Stari, druže Penziću...

-Lažeš, matori!

-Što bih te lagao? Za njega lično. Za parabelum.

I na kraju Zule slaga, verujući da će biti ubedljiviji:


-Kaže drug Tito da nema ni pola okvira municije. Pokazao mi je, bogami...

Narudžkine su dolazile svakog časa. Sa svih strana: iz Šumadije, Čačka, sa Bukova, iz Ivanjice, sa Romanije. Noću se pred fabrikom često zausavljala čitava kolona kamiona i kola. Brzo bi bili natovareni sanduci puni metaka, bombi. I tako svakog dana. Front je bio veliki. Mnogo je partizanskih odreda, bataljona i četa vodilo svakodnevne i teške okršaje s neprijateljem. Sve je trebalo »hraniti« municijom. Radnici su radili neumorno. Nije bilo potrebno podsticati ih na rad. Bili su to sve prekaljeni metalci. S oskudnim sirovinama i alatom s upola manje mašina, često i oštećenih od bombardovanja, izrađivali su bolje i više nego pre rata, pod normalnim uslovima, u pravoj fabrici i sa svim udobnostima. Pre rata se proizvodilo 180 pušala dnevno, a u danima Užiče republike po 450, municije čak i do 25.000 metaka.

Jednom, pred veče, u fabriku je došao drug Tito. Išao je brže nego obično. Radnici su fga već dobro poznavali. I sada, po njegovom hodu i izrauzu lica, videli su da je naka važna stvar u pitanju.

-Drugovi, za borce na Bukovima treba nam do ujutru pedeset hiljada metaka! Imate li rezervi?

-Sve je otišlo, druže komandante! – odgovorili su Smiljanić i Penzić. – Ima svega oko hiljadu metaka.

-Recite drugovima da vas sve molim da do sutra napravite šro možete više za borce pred Valjevom...

-Napravićemo, druže komandante! – odgovorio je komesar fabrike.

Skupile su se sve tri smene. Niko nije išao na odmor ni na spavanje. Mnogi nisu ni večerali. Za svakom mašinom bilo je više radnika. I ujutru, još pre svanuća, kada je trebalo poslati municiju, javljeno je Vrhovnom štabu: »Pedeset hiljada metaka poslato je Bukovima...«

Taj uspeh je bio radnicima najdraži. Ko bi ranije mogao pomisliti da se i to može postići! Ali – svi su zapeli, znojili se dvadeset i četiri časa bez odmora, obroka i sna, stalno za mašinama. I radnici i radnice. I zdatak je bio izvršen.

Dani su prolazili u radu, svakodnevnim naporima. Često, gotovo svakog dana stizala su razna oružja na popravku. Sve je to bilo, manje ili više, staro i često se kvarilo. Bilo je puškomitraljeza, mitraljeza i topova s valjevskog i kraljevačkog fronta. Mada nisu bili stručnjaci za mnoge poslove te vrste, radnici su ipak brzo pronalazili kvarove i osposobljavali oruđa. Bilo je pravih podviga. Verovatno je najzanimljivija priča o čahurama topa koji je dejstvovao na Višegradu...

... U Muzeju narodnog ustanka u Titovom Užicu čuva se ta neobična topovska čahura. Njena sudbina vezana za nesvakidašnju istoriju jednog protivtenkovskog topa sa Višegrada, koji su partizani opsedali. Municije za top bilo je malo – svega osam granata. Druge se nisu mogle naći. Moralo se ratovati onim što se imalo. Partizani nisu dopustili da nešto propadne. I čim bi top upotrebio makar jednu granatu, prazna čahura bi putovala u fabriku oružja, u Užice. Radnici oružane imali su dosta granata od drugih oruđa. Na ovu člahuru svaki put su montirali kapislu i zrno granate topa »pito«. Čim bi to bilo urađeno, nova je granata vraćena na front. I tako neprekidno. S fronta u fabriku, iz fabrike na front. Ko zna koliko je puta čahura prešla ovu maršrutu i koliko je zrna izbacila! I top nikad nije ostao bez municije!

Jedan protivavionski mitraljez većeg kalibra popravljen je u fabrici za vreme četničkog napada na Užice. Mitraljez je montiran na kamion i poslat na položaj. Zbog njegove jačine partizani su ga zvali »topče«.

Duga je lista proizvoda koje su izrađivali požrtvovani radnici fabrike oružja. Za miniranje puteva i objekata partizani nisu imali nikakvih sredstava. Sekli su vodovodne cevi na manje ili veće konmade i punili ih eksplozivom iz avionskih bombi. Takvim minama zaprečavali su puteve i prilaze objektima, naročito pri odbrani Užica od četnika. Radnici su sami konstruisali tromblon za pušku »partizanku«. Posle kratkog vremena svaka partizanska četa imala je po pušku – dve za izbacivanje tromblonskih bombi. Za borbu protiv tenkova pripemale su se obično boce pune benzinom i zatvarane »pampurnim zatvaračem«, kroz koji je bio provučen fitilj. Užička omladina je izvela nekoliko vrlo uspešnih dobrovoljnih akcija za skupljanje boca i njihovo punjenje.

Nastali su mučni dani. Draža je zabio nož u leđa partizanima. A tek nedavno je iz fabrike, iz ruku ovih radnika, 24.000 metaka i 500 pušaka bilo poslato na Ravnu goru! Sve je to bilo namenjeno borbi protiv Nemaca. Sada su četnici i stim oružijem pošli na Užice. U gradu je bilo savim malo vojske. Skoro sve je otišlo na Valjevo, Loznicu, Višegrad, Belo Brdo.

Četnici su nadirali. Vrhovni štab i štab Užičkog odreda prikupili su poslednje rezerve u gradu. I u fabrici je data uzbuna. Sve je s oružjem izašlo pred tunel. I drugarice. I cela fabrika je bila u stroju.

-Rad prestaje, drugovi! – fovorio je Sreten Penzić. – Mi idemo na položaj da pomognemo našim drugovima i najurimo četnike. Na radu će ostati samo Zule sa drugaricama. Ništa se ne sme izrađivati sem municije...

Došlo je 22. novembra – tragični dan za partizansku fabriku i za Užice. Jutro je prošlo kao i svako drugo. Negde popodne drug Tito je svratio u fabriku, pogledao kako teku radovi i vratio se u svoju kancelariu. Kako je dan bio oblačan, to su i ljudi živahnuli – neće nadletati avioni! Bilo ih je više na poslovima pred tunelima. Radnici druge smene su već čekali da uđu na posao.

-Zule! – zvao je Manojlo Smiljanić. – Pronađi mi nekoliko šrafova da učvrstim mašinu za mlevenje baruta.

-Ne ide mi se! Kada se mašina mnogo stegne – barut se pali. Bolje je ovako. Jeste da je sporije, ali i sigurnije.

-Idi, Zule, biće bolje!

I Zule je izašao iz tunela. U zgradi banke je pronašao šrafove i poneo ih nazad. Prolazeći pored srednje zgrade čuo je kako ga zovu:

-Zule, Zule!

Majstor se okrenuo. I opet čuo:

-Dođi da ti isplatimo zaostatke – zvao je Sreten Penzić.

Zule se vratio, ušao u kancelariju. A Sreten i još nekolicina radnika prsnuli su u smeh. Bila je to šala, naravno. Kada je majstor shvatio da su ga drugovi natociljali, smejao se i požurio natrag. I baš kada je bio pred zgradom, silna eksplozija i jak talas vazduh oboriše ga. Kako je do eksplozije došlo – pouzdano se ne zna. Najverovatnije je da je nepoznati špijun uneo kroz civilni tunel minu usporednog dejstva i postavio je u poprečni prolaz pun municije. I sve se to zapalilo i eksplodiralo! I bombe, i municija, i rezerve baruta. Sav eksploziv. Na sve strane je grmelo i sevalo. Ljudska tela i njihovi otkinuti delovi leteli su po pedeset i više metara i padali na obližnje zgrade. Plamen je obuhvatio sve što mu je bilo na domaku. Ošamućen, Zule se digao iz kanala u koji je bio srušen i pojurio ulicom prema stanici misleći da je bombardovanje.

-Nisu avioni, Zule, – vikale su žene s prozora zgrade. – U trrezorima gori!..

Mijo Savić je baš bio stupio na posao. Tek je prišao svojoj frezerici, povratio se do kontrolne mašine da pogleda kakve čahure izlaze. Tu se našao u trenutku eksplozije i od silnog pritiska bio izbačen iz tunela na gomilu cigala – sav ispečen po licu. Jedan kurir iz Obrenovca doživeo je još neobičniju sudbinu. Udar vazduha izbacio ga je na obližnu kuću. Zgrada Vrhovnog štaba je bila obavijena plamenom i dimom. Plamen je zahvatio i unutrašnjost zgrade. Titova kancelarija je bila na spratu. Radnici su odmah dobacili Titu uže da se spusti kroz prostoe. On je bio priseban i sačekao nekoliko minuta dok je oluja prošla, pa se onda stepenicama, kroz plamen i dim, spustio pred zgradu.

U tunelima je i dalje stalno sevalo. Na otvore je sukljao plamen, povremeno su izletala i parčad granata, puščana zrnad. A u dubini tunela je kuvalo. Brdo, celo Dovarje nad tunelima je podrhtavalo. Po gradu su jurile sanitetske ekipe. Skupljale su ranjenike, povređene opečene i odvozili ih u Krčagovo i Sevojno. Brzo je stigla i četa vatrodasaca sa šmrkovima. Činilo se sve da se spasu preživeli drugovi koji su ostali unutra. Voda iz gumenih creva šištala je u otvore tunela, ali se vatra nije gasila. Trajalo je to nekoliko časova. Već se i noć počela spuštati, i kao da ništa noje pomogao. Plamen je i dalje skupljao. Unutra su se čule, istina sve ređe i ređe, potmule eksplozije.

U Vrhovnom štabu sazvan je hitan sastanak. Tito je bio skupio i sve stručnjake – inžinjere, objasnio im šta je sve učinjeno da se požar ugasi i spasu drugovi, pa pošto nije bilo uspeha, pitao ih je za savet. Ljudi su se dizali i govorili, spremni su da učine sve, ali često nisu ni sami bili uvereni u svoje reči. Najzad su se svi složili da treba pokušati gašenje džakovima peska, da se u tunele juriša gvozdenim štitovima.

»...Ja sam svakodnevno posjećivao tu fabriku, i toga dana, kada se desila eksplozija, poslije smjene u dva sata, bio sam prisutan kada je odlazilla prva smjena unutra. Tada se postavilo pitanje kako spasavati ljude. Eksplozije su neprekidno trajale u tunelima i u toku noći trebalo je donijeti odluku da se zatvore tuneli, da ne bi došlo do eksplozije 10.000 trambonskih bombi.

U toku čitavog rata bilo je teškim momenata, a naročito u IV i V ofanzivi – ja ne bih pominjao druge jer su ipak bili lakši – kada je bilo vrlo teško izdati jedno naređenje od koga su zavisili životi hiljade i hiljade ljudi. Čini mi se da mi nikad nije bilo tako teško donijeti odluku kao tada, kada se postavilo pitanje da li držati tunele otvorene ili ih zatvoriti da ne bi došlo do veće katastrofe. Bili smo izdali naređenje da se juriša u tunele s gvozdenim štitovima, ali je sve bilo bez uspjeha. I tek onda, oko 11 časova o 30 minuta, kada sam bio siguran da više niko nije živa, naredio sam da se zatvore tuneli. To je za mene bio najteži momenat...«

Među prvima koji su prodrli u tunel u kojem je bila fabrika nalazili su se Aleksandar Ranković i Slobodan Penzić Krcun. Tamo je vladala pustoš. Bila je to prava ljudska kasapnica. Više od jedne smene radnika, prekaljenih metalaca – muškaraca i žena, našlo je smrt. Oni koji su preživeli eksplozije povlačili su se u dubine desnog tunela, jer se pored poprečnog nije moglo nazad. Da bi se zaštitili od gušenja dimom i otrovnim gasovima, radnici su stavljali maramice na usta. I u takvom položaju disali. Tako je podlegao i komesar fabrike Manojlo Smiljanić. Prema njemu se bila okrenula i grupa radnika i tako se ukočila. Kao da je slušala komesarove reči! Druge grupe bile su po uglovima tunela. Mnogi su nađeni sa stisnutom pesnicom. Umrali su s partizanskim pozdravom. Toga nesrećnog dana poginulo je 111 ljudi, žena i dece: 49 radnika – puškara i 62 građanina.

Sutredan su žrtve eksplozije sahranjene. Bila je to najtužnija povorka koju je Užice ikada videlo. Dan tmuran. Nebo se kao teška, siva ponjava nadnelo između Zabučja, Tatinca i Terazija, a iz mkega je bez prekida padala sitna kiša. Kao da se ceo grad umivao kišom i suzama ljudi. Sve živo u Užicu slilo se u pogrebnu povorku. U mrtvačkim sanducima odlazili su na partizansko groblje; Mitar Pavlović, Miloš Lazović, Manojlo Smiljanić, Rajka Kovačević, Nenad Bošković, Milisav Antonijević, Lenka Cvetić, Kaja Vuletić i drugi metalci, građani, žene, maldići i devojke...

Ali partizanska fabrika se nije predavala. Istina, gotovo sve je bilo propalo. Mašine oštećene, drvenarija izgorela, alat iskvaren i, što je najteže i najvažnije, – izginuli radnici. Pa opet, preživeli su se dali na posao. Obnovili su drvenariju, pod – i rad je, u nešto smanjenom obimu, nastavljen. Ranjeni, opečeni radnici, oporavljali su se i lečili...

Mijo Savić, kome je izgorelo i lice i ruke, onoga časa se jedva digao sa gomile cigala i, gušeći se od barutnog dima, pojurio prema bolnici. S ostalim ranjenicima kamionom je prevezen u bolnicu u Sevojnu. Tamo su mu najpre očistil lice od opekotina.

-Dajte mi ogledalo! – obratio se lekarki.

-Nemoj, druže!Ima vremena...

-Uh, kakav sam! Ličim na oderanog jarca.

Doktorka ga je zagrlila:

-Drugi kukaju, a ti se šališ...

-Hoćemo li sad čistiti ruke? – pitao je Mijo.

-Suta. Boleče te mnogo!...

-Danas, danas! Samo ti, drugarice, skidaj kožu. I, ako ima, kocku šećera bih da pojednem...

Mijo je već posle nekoliko dana s drugovima evakuisao mašine fabrike oružja vozom do Kremna. Tu je jedva umakao nemačkim tenkovima.

Nekoliko dana posle ove neprijateljske diverzije Tito je** u telegramu »ZA DJEDU«, tj. za Izvršni kominet Komunističke internacionale, izveštavao Moskvu:

»... Ovi zlikovci su prije 4 dana prouzrokovali strašnu katastrofu. Oni su podmetnuli paklenu mašinu u tunelu (trezori Narodne banke u Užicu), gde je naša fabrika municije. Došlo je do užasne eksplozije i ubijeno preko stotinu radnika i građana, koji su se nalazili sklonjeni u sporednom tunelu. Pri tome je gotovo odletio i moj štab u zrak, jer se zgrada nalazi ispred tunela na 5 metara. Nas nekoliko je ostalo čitavih, ali je oko 15 naših kurira i stražara strahovito ispečeno i sada su u bolnici...«

____________

* Užički partizanski odred

** sa potpisom Valter

Na vrh Go down

avatar

Komentar on Tue Dec 22, 2009 9:13 am  Istorija Jugoslavije

67 DANA
UŽIČKE REPUBLIKE

PRVI PUT NA SLOBODI


Nije bilo prošlo ni mesec dana otkako je Užice oslobođeno, a u gradu, u bližoj i daljoj njegovoj okolini desilo se toliko promena. Život u novim uslovima bujao je novim snagama, postavljao na dnevni red mnogobrojne, dotad nepoznate probleme. Partijske organizacije su se bavile sasvim novim poslovima, koji su za ilegalne uslove života i borbe bili potpuno nepoznati. Mobilizacija novih boraca, organizovanje NOO, izbor odbornika u selima i gradovima, snabdevanje fronta i pozadine, plate radnicima i službenicima, politički rad u selu i mnoga druga pitanja sama su se svojom snagom isticala i postavljala na dnevni red. Bila je to prava nova država, u malom naravno, puna svojih nevolja i nerešenih problema, ali i uspeha u organizovanju i radu organa vlasti, privrede i na drugim područjima. Trebalo je da Partijam njeni kadrovi, stigne svuda, da o svemu da svoju reč. Da sve te probleme reši kako se najbolje u tim uslovima mogu rešiti. U tim danima je delatnost partijskih organizacija i rukovodstva u Užicu i u ostalim oslobođenim mestima i selima, u jedinicama odreda bila veoma plodna. Sastanci OK KPJ za Užice, na primer, održavani su vrlo često. I uvek je na dnevnom redu bilo mnoštvo pitanja koja je neodložno trebalo rešavati. Komitet je radio u zgradi hotela »Palas«, u kojoj su bili smešteni i redakcija Borbe, Agitrop CK i druge ustanove. Na sastanke komiteta često je dolazio i poneko od članova CK KPJ. Najčešće su to bili drugovi Edvard Kardelj ili Ivan Milutinović. Njihovo prisustvo, učešće u radu i donošenju odluika doprineli su da sastanci budu operativniji, odluke konkretnije, da se na licu mesta ispravljaju greške i da se zadaci brže sprovode u delo. Razume se, to je bila garancija da se u tim burnim danima, vodi ispravna politika u mobilizaciji novih boraca, u radu vlasti, u snabdevanju fronta, u odnosima prema četnicima i neopredeljenima itd.

U tim i takvim okolnostima, u jeku razmaha ustanka u Srbiji i u drugim krajevima zemlje, održana je okružna konferencija KPJ za užički okrug, prva partijska konferencija na oslobođenoj teritorij, na slobodi izvojebvanoj u borbi protiv okupatora i domaćih izdajnika.

Sve partijske organizacije sa teritorije okruga i iz jedinica Užičkog NOP odreda birale su svoje delegate za okružnu konferenciju. U Užicu je održana gradska, a u ondašnjim srezovima sreske izborne konferencije. Tako su bila izqabrana 43 delegata iz redova radnika, seljaka, intelektualaca, žena, omladine i boraca. Svi ti skupovi bili su radnog karaktera. Mnoštvo problema bilo je na njima pretresano, zadaci su tako sagledavani stvarnije i svestrano.

Okružna konferencija održana je krajem oktobra 1941. u maloj dvorani, na spratu bivšeg Sokolskog doma. Kako je dan bio vedar, mogao se sigurno očekivati i nalet avijacije. Zato je pored straže koja je bila na balkonu doma postavljen i specijalni osmatrač na bregu iznad zgrade, na Malom zabučju. U maloj dvorani stolovi su namešteni tako da su svi delegati bili okrenuti jedni drugima. Učesnici konferencije okupili su se rano izjutra. Oko 9 časova došao je i predstavnik CK KPJ Ivan Milutinović. Pre početka rada konferencije Dobrivoje Vidić prikupio je od svih delegata podatke o godinama života, zanimanju i partijskom stažu. Kada je došao red na Milevu Đurić, ona je kazala:

-Imam 26 godina...

A Vidić je dobacio:

-Eto ti sad! Stalno si govorila kako imaš 18, a sad, kada se mora tačno reći ispade da si dvaput starija...

Ovoj upadici delegati su se slatko nasmejali.

Među učesnicima konferencije bili su: Željo Đurić, Dobrivoje Vidić, Slobodan Penzić Krcun, Milinko Kušić, Dušan Jerković, Vukola i Cveta Dabić, Mileva Đurđić, Rajak Pavićević, Vitomir Čvorović, Ješo Popović, Aleksa Dejović, Dušan Višić, Ljubo Mićić, Slobodan Popović Bakula, Venijamin Marinković, Mićo Matović, Dragan Milojević, Krsta Pajić i drugi.

Delegati su uglavnom bili mladi ljudi, mahom ispod 28 godina, sem jednog pedesetogodišnjaka. To je bio Savo Popović, čika Sava kako su ga svi zvali. Ovaj seljak iz Latvice i stari član Partije doživeo je i posebnu čast: kao najstariji po godinama on je otvorio konferenciju i ukazao na značaj koji ima za tadašnje prilike.

Sekretar OK Željo Đurić skrenuo je pažnju delegatima:

-Mi ćemo, drugovi, i sada svi biti bezimeni, mada se većina nas međusobno poznaje. Ako bude potrebno da napustimo današnju slobodnu teritoriju, neko od nas će sigurno morati da ostane ovde ili na nekom drugom mestu kao pozadinski ilegalni radnik...

U ime CK KPJ govorio je Ivan Milutibović. On je ukazao na veliki značaj pobeda koje je postigla Partija organizovanjem partizanskih odreda, stvaranjem slobodne teritorije i NOO. Govorio je i o značaju održavanja prve okrušne partijske konferencije na slobodnoj teritoriji; za nju su delegati birani sasvim slobodno, u uslovima koji su sasvim drukčiji od onih u doba ilegalnog rada Partije.

Na dnevnom redu je bio izveštaj o rad partijske organizacije okruga i njenim narednim zadacima. Na govornicu je izašao povisok čovek,mršav, u skromnom seljačkom odelu. To je sekretar Okružnog komiteta Želimir Želo Đurić, dvadeset dvogodišnji učitelj,za koga u bivšoj Jugoslaviji nije bilo posla. On podrobno analizira političku situaciju u svetu, stanje na frontu. Govori o iskustvima iz rada partijskih organizacija na stvaranju i jačanju partizanskih jedinica, o tome kako se snalaze organizacije koje rade na snabdevanju fronta, i izboru organa vlasti, u fabrikama ili partizanskim radionicama. Iznosi iskustva iz delatnosti organizacija u vojnim jedinicama, govori o radu partijskih ćelija u selima, ukazuje na slabosti i greške u radu...

Posle referata sekretara komiteta konferencija nastavlja rad. Delegati se javljaju za reč. Govore Dobrivoje Vidić, Slobodan penzić, Milinko Kušić, rajak Pavićević, Dušan Višić... Problemi rada su mnogobrojni i raznovrsni. Jedan delegat govori o radu organizacija u vojsci, drugi o onome što se postiglo na mobilizaciji radnika da ulože sve snage u proizvodnji oružja i drugih potreba za front, treći o prvim iskustvima iz rada organa vlasti, onda o naporima koji se ulažu na prikzupljanju sredstava za jačanje narodnooslobodilačkog fonda. Govovori se op teškoćama na koje se nailazi u radu na selu, o nedostacima masovne agitacije, o tome kako zbrinuti ranjenike, kojih je svakog dana sve više. Pominju se i teškoće sa nezapošljenim službenicima i kako da se oni reše. Iznose se podaci o tome kolika se sredstva troše za izdržavanje izbeglica...

To je gomila problema. Kao u jednoj maloj fržavi. Delegati se tako i ponašaju – kao da imaju svoju slobodnu državu, pa se brinu u raspravljaju o svim njenim poslovima.

Konferencija je trajala ceo dan, mada su svi delegati dva puta morali izlaziti iz dvorane i peti se uz Zabučje zbog naleta aviona.

U jednom trenutku čuli su se protivavionski mitraljezi, zatim eksplozije bombi u Krčagovu. To su Nemci gađali fabriku oružja. A nisu znali da su je partizani preneli u trezore. Pri povratku delegata sa Zabučja u dvoranu, Vidić je nekoliko njih morao uputiti na front...

Zaključke konferencije predlagao je Želo Đurić u svojoj završnoj reči. Kao i mnogo puta ranije, on je i sada umeo da oduševi sve one koji su ga slušali da ih uzbudi. I to ne samo tečnim govorom nego i pre svega, ulaženjem u srž problema koji stoje pred organizacijama, smelim ukazivanjem na slabosti, osvetljanjem perspektive, koja, mada nije laka, sigurno vodi pobedi naroda i Partije. Zaključci su ukazivali na to da se ideološko – politički rad članova Partije i Skoja pojača, da se partijske organizacije u vojnim jedinicama i oe u radničkim radionicama i fabrikama omasove. U svom radu partijske organizacije treba stalno da pomažu mladim organima narodne vlasti da po selima rede na organizovanju prikupljanja pomoći za front, zatim da se zalažu za održavanje prela, koja su postala popularna ne samo po tome što se na njima oprede dosta vune i isplete veliki broj čarapa, rukavica i džempera za borce na frontu, nego što se tako okupljenoj omladini i građanima, uz rad i razonodu, može govoriti o politici i borvi Partije, o zamahu borbe i uspesima koje postižu partizanske jedinice, o potrebi još većih napora da se snabdeju borci na frontu. Potrebno je da se ojačaju i sreski komiteti, da se više podstakne agitacioni i kulturno prosvetni rad na selu, jes se u toj oblasti najmanje napredovalo. Što više i češće je potrebno upućivati razne kulturne grupe u sela...

Ove i mnoge druge zaključke i odluke konferencija je prihvatila jednoglasno. Izabran je i novi Okružni komitet Partije: Ž. Đurić, D. Vidić, C. Dabić, V. Dabić, J. Popović, S. Penzić, M. Đurđić, V. Čvorović, D. Višić i drugi. U biro komiteta izabrani su: Željo Đurić, Todor Sremčević, Kušić, Đurđevićeva, Vidić i Čvorović.

Pojedini članovi komiteta dobili su i delokrug svoga rada. Tako je Kušić, kao komesar odreda, bio najviše angažovan i odgovoran za politički i partijski rad u vojnim jedinicama, Mileva Đurđić je radila među ženama, Vidić na jačanju skojevskih aktiva i među omladinom, Čvorović na jačanju NOO itd.

Posle završetka konferencije rad partijskih organizacija je postao življi i bogatji. Mnoge organizacije su se ojačale prijemom novih članova, razvile su ideološki rad. U partizanskoj oružani, u tkačnici, u radionicama i drugim ustanovama ili jedinicama bili su organizovani partijski tečajevi na kojima su izučavani »Istorija SKP(b)«, osnove lenjinizma ili politička ekonomija.Pored drugih rukovodilaca, na nekim od tečajeva predavao je i Trajko Stamenković.

Posle okružne partijske konferencije primljen je i veći broj novih članova iz redova radnika oružane, sa železnice, iz tkačnice, partizanskih radionica, primnjeni su istaknuti borci, zatim vredni radnici u selu. Mnogi od nih su kao članovi Partije išli u borbu na Trešnjic, na Kadinjaču. I hrabro se borili. I ginuli.

Tada su stvorene i nove partijske ćelije u mnogim selima, u Triplovi na primer. Organizacija u Straparima, na primer, povećala se i brojala 8 članova i od svog sela stvorila jako partizansko uporište.

Učesnici okružne partijske konferencije i svi komunisti ispunjavali su zadatke i odluke koje su jednoglasno prihvatili. Još jače su prilegli na posao i sve svoje snage uložili u borbu za oslobođenje

Na vrh Go down

avatar

Komentar on Tue Dec 22, 2009 9:14 am  Istorija Jugoslavije

67 DANA
UŽIČKE REPUBLIKE

TITO NA SASTANKU SA DRAŽOM




Neobična kolona od po jednog kamiona, automobila i motocikla krenula je iz partizanskog Užica 26. septebra 1941. Bila je to delegacija VŠ narodnooslobodilačkih odreda koja je, radi pregovora, krenula u štab Draže Mihajilovića na Ravnoj gori. Sem druga Tita, delegaciju su sačinjavali Sreten Žujović i Mitar Bakić, a pratioci su im bili osmorica partizana.

Tito je posle oslobođenja Užica više puta pozivao Dražu da dođe u Užice da se dogovore o vođenju borbi i da reše razna pitanja, naročito ona oko kojih su izbijali sukobi. Dražin »ambasador« u VŠ, obaveštajni gardijski kapetan Milorad Mitić, javljao je da Draža ne pristaje. Ni drugi predlog VŠ, da se pregovori vode u blizini Kosjerića, na neutralnom terenu – nije bio prihvaćen. Očito, Draža je izbegavao pregovore na najvišem nivou. Javljao je samo da bi uputio delegaciju, ali da on ne može doći. Naprotiv, Tito je želeo da se učini sve što se može učiniti samo da se vidi je li uopšte mogućno sporazumeti se s Dražom kako bi prestali međusobni sukobi i kako bi se sve snage upotrebile za borbu protiv okupatora. Zato je i odlučio da lično, uprkos opasnosti i veoma lošem iskustvu sa četnicima, ide u Dražino gnezdo, na Ravnu goru. Naposletku je taj poslednji predlog VŠ, kako je javio kapetan Mitić, bio prihvaćen.

Vozila kojima je delegacija putovala bila su slaba, dotrajala. Jedan motocikl se pokvario već na nekoliko kilometara iza Užica. Kasnije, mada se većinom išlo seoskim drumovima, delegacija je srećno prošla. Četnici uz put nisu pravili nikakve smetnje. U selu Dobrinju delegacija je srela kapetana Vučka Ignjatovića, jednog od »vlastodržaca« Požege. Ignjatović je bio izukrštan redencima i naoružan do zuba. Vraćao se s Ravne gore. Žujović ga je poznavao još sa pregovora oko incidenata u Požegi, pa je predložio titu da zaustave automobil i porazgovaraju s njim. Ignjatović se u početku ljubazno ponašao. Na kraju, kada je bilo reči o Nediću, otvoreno je rekao:

-Pametan je to čovek. Zna šta radi...

Posle ovog susreta Tito je uz put podugo razmišljao i onda se obratio Žujoviću i Bakiću:

-Nije čudo što s ovima iz Požege čovjek čestito ne može ni o čemu razgovarati. Jest li vidjeli, kaže nam u brk: Nedić zna šta radi!...

U Pranjanima je delegaciju VŠ sačekao nekakav žandarmerijski oficir. Seo je u automobil. Taj bradonja je bio polupijan, i jedva se odvojio od neke žene, verovatno kafedžike.

Tako je već na prvom koraku najeminentnija delegacija VŠ naišla na rđav znak, na pravu četničku atmosferu.

Tito i ostali članovi delegacije stigli su pred podne u Brajiće, pod Ravnom gorom, gde je bila četnička vrhovna komanda. Susret između Tita i Draže nije bio hladan, a ni prisan. I odmah se selo za sto. Pregovori su vođeni u ovećoj seoskoj kući, upravo u jednoj prostranoj sobi Dražinog »Glavnog stana«. U sredini sobe bio je veliki sto, sav prekriven sekcijama. Na zidu je visila karta Jugoslavije. U uglu je bio Dražin lični telefon.

Draža, bradat kao i svi oko njega, bio je u uniformi generalštabnog pukovnika. Na nosu je imao cvikere. Poviše raznobojnih olovki premeštao je iz ruke u ruku za sve vreme razgovora. Ostali njegovi oficiri bili su takođe u uniformi. Svima su im i leđa i grudi bili izukrštani kaiševima.

Tito je nosio odelo od crnoga šajaka, skrojeno po srpskoj nošnji, sa sportskim džepovima na kaputu, čizme, parabelum, torbicu sa sekcijama i nisku šubaru s petokrakom.

Za sto su seli: Draža, njegov politički savetnik Dragiša Vasić, potpukovnik konjičke garde Dragoslav Pavlović i čkan četničke vrhovne komande kapetan Mitić, zatim Tito, Sreten Žujović i mitar Bakić – članovi VŠ NOP odreda. Delegacije nisu sedele odvojeno, već su se izmešale, tako da je levo od Draže sedeo Žujović, a do potpukovnika Pavlovića – Mitar Bakić. U sobi su bili i svi pratioci delegacije VŠ, naoružani automatima, većinom mladi ljudi, a i nekoliko žandara, starih i bradatih, koji su, verovatno kao »stručnjaci« i ljudi od poverenja, obezbeđivali Dražin glavni štab.

Draža je skinuo naočari i pogledao Tita, Žujovića i Bakića, pa rekao:

-Gospodo, da počnemo.

Reč je uzeo drug Tito. Bio je kratak. Govorio je o tome kako ne treba želiti napora da se ujedine snage naroda u borbi protiv okupatora. Međusobnim sukobima četnika i partizana neprijatelj se obilato koristi, naročito u svojoj propagandi. Sva druga pitanja i problemi su manje važni. Njih treba ostaviti za kasnije, da o njima sam narof kaže svoju reč kad se rat završi. Delegacija VŠ je i došla s tim ciljem i smatra da ima uslova da se pitanja sporazumno reše.

Draža je na to neodređeno klimnuo glavom. Nastao je mali tajac, pa je reč uzeo Mitar Bakić.

-Kod vas je, ovdje, engleski kapetan Hadzon – rekao je. – Ja sam s njim i ostalim oficirima koji su kod vas došli prepešačio cijelu Crnu Goru i Sandžak – od mora do Čajetine. Pošto će on obavještavati englesku vladu o stanju u Jugoslaviji, trebalo bi da prisustvuje pregovorima kako bi mogao obavijestiti saveznike i o našim i o vašim pogledima u stavu prema borbi protiv okupatora.

Na to je odmah odgovorio Dragiša Vasić:

-On nam ovde nije potreban! Ovu su naše stvari. Mi će mo njega obavestiti o svemu...

U stvari, ovakvim stavom Draža je manervisao, izbegavao je da pregovorima da važniji karakter, a naročito da prizna delegaciju partizanskog VŠ kao ravnopravnu stranu. Zato razgovor nije ni mogao imati organizovan tok. Draža nije pristajao da govori o predlogu od 12 tačaka koje mu je Tito još ranije, 20. oktobra poslao pismo. Nije se pretresao problem po problem, nego se govorilo čas o jednom, čas o drugom pitanju. Čim se povela reč o Hadzonu i Vasić dao »političko« tumačenje njegovog odsustva, Draža je počeo dokazivati da je jedino njihov pokret zakoniti i pravni izdanak Jugoslavije, da zemlja, u stvari, nije kapitulirala i da on kao predstavnik vlade u Londonu vodi rat protiv Nemaca. U tom svom govoru Draža je više puta levom rukom skidao naočari a desnom kucao u prsa govoreći: »Samo mi...«

Izlažući teze o perspektivama svog pokreta, i Draža i Vasić su govoril o tome da posleratna Jugoslavija treba da obuhvati uglavnom »srpske teritorije« (a u »srpske« oni su trpali sve jugoslovenske teritorije sem delova Hrvatske i Slovenije). Draža je govorio kako su Hrvati izdali Jugoslaviju, kako su svi oni ustaše, kako se sa njima treba obračunati. Muslimane, kako je rekao, treba uglavnom likvidirati u toku rata. U razgovoru on je za njih više puta rekao:

-Poklati, poklati! Sve poklati!

Dragiša Vasić se bio raspričao o tome koliko četnici imaju štete od partizanske štampe.

-Vi nas ocrniste. Brukate nas pred narodom, a ljudi misle da je sve istina. Trebalo bi da prestanete štampati tu vašu Borbu.

Drug Tito je, mada je malo govorio, često energično istupao. Govorio je da se hrvatski narod ne sme izječnavati s uštašama. Ustaše su u hrvatskom narodu ono što su ljotićevci među Srbima. I u Hrvatskoj se partizani bore. Muslimanima i svim jugoslovenskim nacionalnostima treba dati osnovna prava.

U jednom trenutku Draža se, da bi proverio sve sumnje, obratio Titu:

-Pa vi ste, gospodine Tito, Rus!...

-Ne, gospodine pukovniče! Ja sam Jugosloven – rekao je Tito.

Drug Tito je tada u govoru upotrebljavao i poneku rusku reč, sličnu našima, a dosta se osećalo i kajkavko narečje, pa je to, valjda, i navelo Dražu da ga direktno upita za nacionalnost.

Od delegata VŠ najviše je govorio Sreten Žujović. On je vešto navlačio Dražu i Vasića na pojedine probleme i prosto ih vukao za jezik da kažu šta misle. Četnici su se, uglavnom, trudili da iz ovih pregovora izvuku deo zaplenjenog novca, oružja i platna iz užičke tkačnice. U razgovorima o tim pitanjima brzo se dolazilo do sporazuma. Delegacija VŠ je pristala da se obrazuje zajednička komisija koja bi određivala kako će se trošiti 55 miliona dinara zaplenjenih u užičkoj Narodnoj banci. Novac je, prema dogovoru, bio namenjen uglavnom gradovima i selima koje je okupator popalio. Kada je odlučeno da po 5 milona dobiju VŠ i četnička vrhovna komanda, svi četnički pregovarači su se, očevidno, iznenadili, prosto su zinuli od čuda i načuljili uši. Draža se odmah obratio Žujoviću, koji je predhodno o tome govorio:

-Kada nam možete poslati te pare? Možete li ih dati kapetanu Mitiću sutra ili prekosutra? Znate – pogledao je pri tom u Tita – mnogo su nam pare potrebne. Sirotinja smo...

Čim se počelo govoriti o drugim pitanjima, teže je išlo. Kao i u mnogo čemu drugom, Draža je svoj pokret pokušavao da veže za Kraljevinu Jugoslaviju, nastao je takoe da mu tako nađe legitimaciju, pa je tražio da u svakom selu glavnu vlast predstavljaju »četobaše«. Verovatno je trebalo da to budu nekakvi seoski kmetovi. VŠ je to odbio. Ipak odlučeno je da Mitar Bakić i i Dragiša Vasić pripreme predlog o tome kako da se obrazuju zajednički sudovi. Međutim, od toga ništa nije bilo.

Dogovoreno je da četnička vrhovna komanda bude u Požegi, a da se i partizani i četnici mogu svuda slobodno kretati.

U toku razgovora je Dražin zamenik Pavlović često gurkao Mitra Bakića nogom i šaptom ga nešto pitao.Kao da ga nije zanimalo šta će se rešiti na pregovorima – on se trudio da štogod ućari za sebe. Jedanput je, tako, rekao tiho:

-Vidite kakav sam prljav?! Ni gaća više nemam. Vaške me jedu neprekidno. Pošaljite mi malo platna molim vas. Ja bih za vas, gospodine, to sigurno učinio. Znate, i sami vidite kakav je ovaj naš ratnički život!...

Pa vidjećemo, nešto će se naći – odgovorio je Bakić mamerno glasno i odmahnu rukom.

To dabome, nije ostalo nezapaženo, pa si ostali pogledali Bakića i Pavlovića.

-Šta kažete, druže Bakiću? – upita Tito.

-Evo, gospodin potpukovnik traži da mu pošaljemo rublje.

-Pa, daj mu, daj... Pošalji mu nešto – dodade Tito.

Draža se okrenuo svom pomoćniku. Ništa nije rekao, ali mu je očevidno bilo neprijatno. I među pratiocima i partizanima i četnicima, iako su bili podeljeni, nastalo je tiho gunđanje i prigušen smeh.

Nešto kasnije Draža se, da bi pokazao veličinu svog pokreta, raspričao o tome kako četnika ima u svim krajevima zemlje.

-A u Crnoj Gori – ihaj! Ima nas kao pleve!...

Na to će Mitar Bakić:

-U Crnoj Gori, gospodine pukovniče, bar zasad – nema četnika. Ja sam prije desetak dana s kapetanom Hadzonom prijepešačio cijelu Crnu Goru i Sandžak, i od mora do Čajetine nijesmo sreli ni jednoga. Pitajte i Hadzona. Možda vam je već pričao?...

Draža posle ovog argumenta nije znao šta da odgovori. Malo kasnije se prisetio:

-Imamo i mi ovde Crnogorca. Urednik našeg lista je Crnogorac.

Za vreme odmora Mitar Bakić se sreo s tim Crnogorcem. Bio je to nekakav teolog i prezivao se Perović Uređivao je četnički list Sloboda ili smrt. Bakić ga je odranije poznavao i pitao ga:

-Šta radiš ovdje?

-Uređujem Slobodu ili smrt – četnički list – odgovorio je teolog.

-Slobodno ono »sloboda« izbriši. Neka ostane samo »smrt...!«. Nego, što ne ideš u Crnu goru pa da vidiš kako se Crnogorci bore! – rekao je Bakić.

Teolog je ćutao zbunjen.

Dok su delegacije razgovarale u sobu je često ulazio Dražin ađutant, mlad oficir, poručnik Tufegdžić, i javljao razne vesti s »frontova«. Tako je nekoliko puta javljao o vestima s položaja. Draža je uzimao telefon, izdavao naređenja, svaki čas pitao koliko vojnika imaju, ucrtavao elipse, strelice i krugove po karti, upisivao datume. Sva ta telefonska zvrjanja, ta izdavanja naređenja u toku razgovora, hitni »poslovi« zbog kojih je ađutant ulazio u sobu izgledali su članovima VŠ smešni zato što je bilo jasno da su namešteni. Draža je time hteo da svoj »glavni stan« prikaže kao komandu visokog ranga, kao štab koji rukovodi mnogobrojnim jedinicama. Jednostavno – da se iz svega toga vidi određena četnička snaga. Međutim sve to, pa i mnogi drugi argumenti koji su iznošeni delegaciji VŠ, bilo je obično blefiranje. Kao šef obaveštajne službe bivše jugoslovenske vojske, Draža je hteo da impresionira delegaciju VŠ i na nju kasnije psihološki deluje.

Pošto je poručnik Tuferdžić za kratko vreme javio Draži i o nekoliko slučajeva napuštanja položaja, Bakić je počeo gurkati potpukovnika Pavlovića, da bi mu se na neki način odužio:

-Raspade vam se sva vojska! Gubite sve šanse u pregovorima!...

Jok, jok! Poslaćemo odmah sveže jedinice. Znate kako je – nesiguran je ovaj seljak kad ga mobilišete.

Za vreme jednog kratkog predaha Draža je hteo da lično Titu pokaže gde mu se nalaze trupe i da se pohvali koliko ima vojske. Uzeo je kartu, privukao je bliže Titu i počeo:

-Pogledajte! Odred od osam stotina ljudi... Ovde – grupa odreda od 2.000. Ovamo 700, tu 250... Šta kažete, ha?...

I tako je Draža prenosio vrh olovke s elipse na elipsu koje su označavale raspored jedinica. Došao je na kosu prema Valjevu, na kojoj je stajao kružić crvene boje, a nije bilo označeno koliko ima vojske. Draža je pripitao potpukovnika Pavlovića. Ovaj nije znao. Ni drugi njegovi saradnici nisu sećali broja. Onda je neko rekao da je juče u Brajiće stigao nekakav poručnik baš sa tog položaja. Ubrzo je taj oficir stajao ukrućen pred Dražom:

- Koliko vas ima tamo? – upitao je Draža.

-Dvojica, gospodine pukovniče.

-Šta govoriš? Jesi li lud?...

-Dvojica, gospodine pukovniče! Samo svojica...

-Marš napolje! – prodera se Draža i nastavi da objašnjava raspored »svojih mnogobrojnih« trupa.

Uto je zazvonio telefon. Čuo se glas koji je javljao da Nemci nastupaju. Draži je to dobro došlo posle one nezgode s jedinicom od dvojice ljudi.

-Idu Nemci, kažete? – upitao je Draža, a posle dodao: - A vi malo vrdnite. Sklonite se...

U jednom trenutku Dragiša Vasić je prišao Titu:

-Da li bi ste želeli šumadijski ćaj?

-Kako ne! Hoćemo čaj – prihvatio je Tito.

Za nekoliko minuta doneli su vruću rakiju. Tito se od prvog gutljaja zagrcnuo. Bilo je jasno da dotad nije znao da vruću rakiju u Srbiji zovu šumadijskim čajem. Draža je pri tom prsnuo u smeh. Tito je samo rekao:

-Ovo je rakija. Podvalili ste mi – i okrenuo se Dragiši Vasiću.

Kada su razgovori nastavljeni, dogovoreno je da četnici odmah dobiju 800 pušaka i 25.000 puščanih metaka iz užičke fabrike oružja, a kasnije da se oružje i municija dele jedinicama prema tome koliko ih utroše na frontovima.

Za vreme rada iznenada je ađutant javio Draži da nešto treba isplatiti. Draža je prstom pozvao žandarmerijskog narednika, koji ke sve vreme razgovora bio u sobi sa nekim drvenim sandukom na leđima. To je, u stvari, bio čovek – kasa. Kada je prišao i okrenuo leđa, Draža je izvadio ključ iz džepa, otključao sanduk, izvadio novac i opet zaključao sanduk, pa komandovao:

-Slobodan si!

Kada su pregovarači otišli na večeru, među njima se pojavio i kapetan Hadzon. S njim je najviše razgovarao Mitar Bakić, jer su se njih dvojica već dobro poznavali. Bakić mu je rekao da je došao sa delegacijom partizanskog VŠ da se dogovore s Dražom o zajedničkoj borbi protiv Nemaca. Rekao je i to kako je predlagao i da Hadzon prisustvuje pregovorima. Engleski kapetan je suvo odgovorio, klimajući glavom.

I sve se na tome završilo. Hadzon se, izgleda, bio dogovorio s Dražom da ne dolazi na pregovore kako bi omalovažio delegaciju VŠ.

Pored ostalih jela, na večeri je bilo dosta pečenja i gibanice. Dok se jelo pečenje, Draža je stalno nutkao Tita i govorio mu:

-Uzmite! Ovo je sa buta... ovo sa rebra!... Vidite – vrat je vrlo dobar!...

Bakić je hteo da se našali s potpukovnikom Pavlovićem:

-Vi ovdje, kako vidim, dobro poznajete ovu svinjsku anatomiju.

Razgovori su nastavljeni i posle večere. I opet je sve išlo mučno, smeteno, napreskok, sa zastajkivanjem. Pratioci delegacije VŠ bili su, tako, već počeli da komentarišu razgovore poluglasno i šaptom. To se prenelo i na Dražino obezbeđenje – žandare, te se jednog trenutka Draža okrenuo njima iskolačenih očiju:

-Kuš, vi tamo!... Ko vas šta pita?

Za sve vreme razgovora ljudi iz Dražine okoline prosto su skakutali oko njega. Potpukovnik Pavlović je nekoliko puta ustaja, mada je sedeo podalje, da pridigne Draži šinjel, i pri tom uvek izgovarao istu rečenicu:

-Ne smete ozepsti, gospodine pukovniče. Kako ćemo bez vas?

Konačan bilans bio je krnj. Draža je pristao samo da se podeli plen i da dobije oružje. Za vođenje operacija rekao je: ako dobije oružje – javiće kako misli. O organima vlasti, zajedničkom komandovanju i drugim važnim pitanjima nije došlo do sporazuma. Jer kada je Tito predložio da se formira zajedničkki operativni štab i da se vode zajedničke operacije, Draža je odgovorio da bi u štabu mogli raditi samo »stručnjaci«, to jest njegovi oficiri, a da su partizani laici za vojne stvari.

Tako je sastanak praktički bio završen. Delegacija je prenoćila u Brajićima. Spavalo se u dve sobe. Tito, Žujović i Bakić imali su krevete. Ostali su ležali u slami. Međutim, mnoge okolnosti su Titu postale sumnjive. I njemu, i Žujoviću, i Bakiću bila je neprijatna Dražina okolina – svuda žandari. Baš oni, dakle koji su njih pre rata progonili. Uz to za vreme razgovoram u predahu, na večeri žandari su stalno nešto u grupicama gunđali i popreko gledali partizane. Sve je to opominjalo delegate VŠ na budnost.

Delegacija VŠ je otputovala rano izjutra. U Požegi se Titov automobil zaustavio na gradskom trgu. Kako je bio pazarni dan, na pijaci se zateklo prilično seljaka. Oni su se okupili oko automobila čim su čuli da su Tito i delegati partizanskog štaba. Prvo što su seljaci upitali bilo je:

-Gde su Namci?

A onda razgovarajući s Titom, mnogi su od njih rekli:

-Ne valja što se Srbi međusobno ubijaju...

Tito im je rekao da je to zaista najveće zlo i da srpski narod treba da bude složan u ovoj borbi: da je delegacija VŠ išla zato kod Draže – kako bi se zajednički borili protiv okupatora; da će VŠ i dalje činiti sve što može kako se međusobni sukobi ne bi ponavlali, već da se rame uz rame borimo...

Pošto se delegacija pozdravila, seljaci su, onako iz gomile povikali:

-Srećan put!

Nastavljajući put za Užice, kolona vozila je čim je izapšla iz Požege bila zaustavljena pred mostom na Skrapežu.

-Ne može preko mosta! Ni ptica ne sme za Užice – rekao je jedan četnik, a drugi su stajali pred mostom kraj mitraljeza i s puškama uperenim u vozila.

I levo i desno od puta, iz rovova, virile su puške i šubare.

Tito je odmah izašao iz automobila i ljutito povikao:

-Šta ste vi? Vojska ili drumski razbojnici? Znate da sam partizanski vrhovni komandant i da sam bio na sastanku s Dražom. Kako se usuđujete da mi pravite zasjede!... Vozi u komandu, kod Ignjatovića!... A vi drugovi, - obratio se Tito, odmah zatim, pratiocima – spremite se, može svašta biti!...

Za nekoliko minuta Titov automobil je ušao u kasarnski krug i zaustavio se pred jednom zgradom. Tio je odmah pozvao kapetana Ignjatovića, četničkog komandanta Požege. Međutim, ni Ignjatović ni Glišić nisu se pokazivali. Izašao je samo Marinković. Čim se ovaj pojavio na vratima, Tito je viknuo ljut kao retko kad:

-Kakav je to bezobrazluk? Kako vas nije sramota da nas napadate? Dajte mi vezu s Dražom!...

Marinković je stajao zbunjen i iznenađen Titovom oštrinom. Pravdao se da on o tome nema pojma, da će odmah tražiti Ignjatovića i Glišića. Posle pola časa Marinković je javio:

-Možete, možete slobodno... Svi...

Kolona vozila se izgubila uskim ulicama i, sad bez zaustavljanja, prešla preko mosta na Skrapežu i zamakla ka Užicu.

Nekoliko dana kasnije u VŠ se saznalo da je u Požegi zaista bila organizovana zaseda s namerom da se izazove incident i da se članovi delegacije VŠ pobiju. Na suđenju posle oslobođenja, govoreći o ovom slučaju, kapetan Glišić je rekao da je Ignjatović bio naredio da se minira most i digne u vazduh kada naiđe Tito. U trenutku kada su automobili VŠ ušli u kasarnski krug u Požegi, i Glišić i Ignjatović su bili u štabu, ali zbunjeni Titovom odlučnošću, nisu se ponavlhjali. Glišić je ustuknuo i naredio da se most razminira. I tek kada je to bilo učinjeno delegaciji VŠ je rečeno da je put slobodan.

Međutim, Mihajilović nije održao reč. On je uopšte imao visoko mišljenje o sebi i svojim sposobnostima, i bio ubeđen da svakoga može nadmudriti. Još kao vojni izaslanik u Čehoslovačkoj, pred rat uspeo je da u uniformi oficira te zemlje ode u SSSR na manerve Crvene armije. Verovao je da je napravio podvig decenije. Ali, prevario se. Na kraju manerva Rusi su delili suvenire. Mihajilović je dobio tabakeru na kojoj je bilo ugravirano ime pukovnika čehoslovačke armije. Međutim, kad je otvorio tabaker, Mihajilović je našao cedulju sa svoji imenom i prezimenom! Pa ipak, on je i dalje visoko ceno svoje rukovodilačke i političke sposobnosti. U početku ustanka povremeno je sarađivao sa raznim saveznicima: Nedićem, Ljotićem, Aćimovićem, Pećancem, partizanima, pa i sa Nemcima.Polazio je od toga će on svakoga da nadmudri. Tako je ubrzo pogazio sporazum sa partizanima – postignut u Brajićima. Njegovi četnici u Požegi ubili su komandanta Prvog šumadijskog odreda Milansa Blagojevića. Onda su napali Užice, pa Čačak, Gornji Milanovac. Sa tim »kapitalom« Mihajilović je pošao na sastanak sa Nemcima u selu Divcima, 14 kilometara od Valjeva. Sastali su se uveče 11. novembrau jednoj kafani. Sa nemačke strane bili su prisutni načelnik operativnog odeljenja generala Bemea, potpukovnik Kogart, Turnerov pomoćnik major Kisel, kapetan Matl i još nekoliko oficira. Od četika bili su: Draža Mihailović, major Aleksadar Mišić, pukovnik Branislav Pantić koji je održavao veze sa Nemcima i kapetan Nenad Mitrović. Nihailović, po ranije sondiranim dogovorima, tražio je od Nemaca oružje i municiju: 100 lakih minobacača, 200 teških mitraljeza, 2.000 puško-mitraljeza, 100.000 bombi, 20.000 pušaka, municije: po 500 metaka na pušku i po 2.000 na puškomitraljez i mitraljez, 100 mina na minobacač; 20.000 pari cokula, 20.000 uniformi. Dok su vođeni pregovori u Divcima Mihajilovićevi četnici predali su Nemcima oko 350 zarobljenih partizana – Takovaca i Užičana u selu Slovcu. Zarobljeni partizani odvedeni su u Valjevo i tamo gotovo svi streljani.

Da ironija bude veća, jugoslovenska emigrantska vlada u Londonu u to vreme bori se kod vlade SSSR da i ta zemlja prizna Mihailovića kao jedinog vođu otpora u Jugoslaviji – dok se on sastaje s Nemcima i od njih traži pomoć!

Na vrh Go down

avatar

Komentar on Tue Dec 22, 2009 9:14 am  Istorija Jugoslavije

67 DANA
UŽIČKE REPUBLIKE

"ŽIV JE STEVO ČOLOVIĆ..."


Seljak revolucionar Stevo Čolović, politički komesar Ariljskog bataljona Užikog partizanskog odreda, sekretar SK KPJ za Arilje i član PK Skoja, rodom je iz kraja prilično zaostalog: iz sela Radobuđe, desettaj kilometara udaljenog od Arilja, a oko 40 od Užica. Rano, još u mladosti, iz svoje Radobuđe je otišao na zanat. Bio je šegrt, kasnije trgovački pomoćnik u Beogradu, gde je mnogo naučio i bavio se revelucionarnim radom. Tu su počeli i da ga hapse i proganjaju. Svega 19 godina je imao kada je osuđen na 5 godina robije. Tako je kao mladić robijao u Sremskoj Mitrovici i drugim mestima. On je u robijašnici, kao i mnogi drugi naši revolucionari, učio i spremao se za revoluciji i obračun sa klasnim neprijateljem.

Već u prvim danima ustanka Stevo Čolović je pokazao svoje organizatorske sposobnosti. Taj visoki, plećati čovek oštra pogleda bio je i vešt i lukav. Na primer, u selu Radobuđi, gde je bila smeštena njegova, onda Ariljska četa, zapravo na svim pprilazima selu – bile su postavljene dečje straže. Deca su delovala neprimetno, bezazleno, jer niko na njih nije obraćao pažnju. A ako bi se dogodilo da neko nepoznat ili sumniv naiđe kroz selo, jedno od dece koja su sačinjavala stražu odlazilo bi trkom u kasarnu i javljalo šta se dogodilo. Tako niko nije mogao neopažen ući u Radobuđu.

Stevo je u prvim danima ustanka učinio ono na šta bi se mnogi teško odlučili, bar u ovim krajevima: ispraznio je svoju kuću, porodicu smestio kod rodbine i poznanika u susedstvu, pa kuću pretvorio u pravu kasarnu. Tu je logorovala njegova četa,tu se hrana spremala, tu su donošene sve važnije odluke. Već tada je Stevo počeo da za revoluciju daje sve što je imao i što je mogao.

Jednoga dana četa je krenula na Arilje. Stevo je s komandirom odlučio da to bude petak, pazarni dan u varošici. I doista, partizani, naoružani bombama, privukli su se Arilju. Primetivši ih, žadari su iz kasarne pobegli u crkvenu portu, ograđenu visokim zidom. Ovde se razvila kratka borba, u kojoj su poginula dva žandara i jedan partizan. Baš u trenutku kada je borba bila završena, iz Požege je stigao jedan putnički automobil. Nastala je mala zabuna, jer su svi u prvi mah pomislili da su to Nemci, pa su žandari to iskoristili i razbežali se. Međutim, ubrzo se videlo da je to civilni automobill i begunci su odmah pohvatani.

Ređale su se borbe s Nemcima. Najpre su bili iznenađeni na Viroštaku i žestoko potučeni. Nešto docnije došlo je do još većeg okršaja, u Gorobilju. Nemci su hteli da osvete svoje poginule na Viroštaku i pošli su starim, ariljskim putem. Ali u Gorobilju su ih dočekale Požeška i Ariljska četa. I potukle ih do nogu. Stevo je Ariljsku četu, koja je polako prerasla u bataljon, predvodio i na požegi i u drugim okršajima. Ali se uskoro morao vratiti prema Arilju i Ivanjici, jer je tamo počeo svoju opasnu igru četnik Božo Ćosović Jarovac. Ovaj je jednoga dana upao u Arilje i stao da pljačka i otima imovinu partizanskih porodica. Stevo je dobro ispitao situaciju u Arilju, pripremio se za okršaj i iz Vigošta napao četnike. Borba je trajala tri sata. Nekoliko stotina četnika bilo je zarobljeno. I Arilje je ponovo oslobođeno.

Nešto docnije deo Ariljskog bataljona krenuo je zajedno s Moravičanima dalje, da oslobodi Ivanjicu, u kojoj su se bili ulogorili Purić i Javorac. Stevo je, po nalogu VŠ, tražio da se na sve načine bez obzira na žrtve, sporazume sa četnicima u Ivanjici, iz koje su ovi bili izišli. Dvaput su dotad partizani i četnici u ovom kraju već bili sklopili sporazum, ali je Javorac i posle toga mučki napao partizane.

Najzad, 1. novembra na Palibrčkom groblju, Stevo Čolović u ime partizana i Purić u ime četnika potpisali su nov sporazum. Purić se obavezao da će se i sam boriti protiv Javorca i njegovih četnika.

Za vreme potpisivanja sporazuma u Ivanjici je bio samo deo Ariljskog bataljona i deo Moravičke čete s komandirom Ratkom Sofijanićem. Glavnina Moravičke čete bila je u selu Brezovi, u poteri za Javorčevim četnicima, pa te noći zamalo nije zanoćila na Katićima. Moravičani su stigli u Ivanjicu u zoru, tek na sat pre četničkog napada. Četnici su bili već opkolili Ivanjicu i na partizane namerno nisu otvarali vatru,jer čas za napad još nije bio došao. To je bilo 2, novembra izjutra. Čim je došao u Ivanjicu, Stevo je održao sastanak s komandirom Ratkom i svim partizanima i upoznao ih sa sporazumom. Te večeri su obezbeđenja sa nekih pravaca bila povučena, pa su se četničke grupacije mogle neprimećene uvući u samu Ivanjicu. Izjutra, oko 4 časa, četnici su otvorili vatru sa svih strana. Premda u prvi mah zbunjeni, partizani su počeli da daju organizovan otpor. Borba je potrajala i preko dana. U dva maha, prvi put oko 10 časova, a drugi put oko podne, samozvani vojvoda Mosilović je partizanima i Čoloviću slao preteća pisma zahtevajući bezuslovnu predaju, uprkos tome što je s četnicima koliko juče potpisan sporazum o zajedničkoj borbi.

Najjači pritisak četnici su vršili na ondašnju zgradu sreza. Znali su da je u njoj bio štab, sa Stevanom i Ratkom. Odatle i sa drukčiji položaja u gradu partizani su odbijali juriše četnika. U kritičnoj situaciji, videći da će partizani, verovatno biti izbačeni iz Ivanjice, a grupa u zgradi sreza opkoljena, Stevo jje upitao Ratka:

-Može li se čovek u ovoj Ivanjici sakriti – zlu ne trebalo?...

Tek što je bilo prošlo podne, Javorac je poveo svoje četnike u odlučan juriš na partizansi štab u zgradi sreza. On je išao na čelu i vikao iz sveg glasa:

-Napred, četnici! Nema više Steva Čolovića!...

A iz zgrade sreza javljao se komesar partizanskog bataljona:

-Držite se, drugovi partizani! Živ je Stevo Čolović!...

Posle žestokog okršaja, odbijajući s Ratkom i malobrojnim partizanima četnički juriš, Stevo je bio smrtno ranjen.

Ratko to nije bio ni primetio u prvi mah. Govorio je Stevu:

-Tuci one što dolaze otud, s leve strane!...

Ali Stevova se puška nije čula. Ratko je opet povikao:

-Udri, Stevo! Šta čekaš?

I tek onda je ugrabio trenutak da pogleda komesara. Najpre nije mogao, a ni želeo da shvati da je Stevo Čolović mrtav.

Kada se borba završila, čuo je od drugova da je Stevo padajući jedva izgovorio: »Drugovi, osvetite me...«.

Partizani su se povukli u zgradu i tamo izdržali svu žestinu četničke vatre i nasrtaja. Sa hrabrik momandirom Ratkom Sofijanićem, oni su uspeli da odbiju četnike i održe se u Ivanjici.

Nepostredno posle stevove pogibije, možda u odsudnom trenutku ovog okršaja, Ratko je primetio jednog četnika kako s aktiviranom bombom trči ka prozorima zgrade, pa je brzo nanišanio i oborio ga. Bradonji je bomba eksplodirala u ruci i raznela ga. Komandir je tada zgrabio puškomitraljez, istrčao na tavan, podigao nekoliko crepova na krovu i kroz uzan otvor vatrom iz puškomitraljeza počeo tući četnike koji su jurišali. Mate Ujević i Miko Jelić su se u to vreme bili izvukli iz Ivanjice i sa desetak partizana zabacili napadačima za leđa. Među četnicima je nastala prava panika, jer im se učinilo da su to partizanima pristigle u pomoć nove jedinice. Ariljci su vodili ogorčenu borbu za most na Gliječkom potoku i u Javorskoj ulici. Kada je počelo da se smračuje, četnici su bili rasterani. A posle borbe, u Ivanjici i oko nje izbrojano je 30 mrtvih četnika i 14 partizana.

Ivanjica i moravički kraj su opet bili slobodni. Ali je to bilo skupo plaćeno – poginuo je i jedan od najuglednijih i najhrabrijih partizanskih rukovodilaca u užičkom kraju, omiljeni komesar Ariljskog bataljona Čolović.





PARTIZANSKI TENKOVI U KRALJEVU


Pred vratima muzeja Narodnog ustanka u Titovom Užicu stoji i danas na kamenom postolju mali tank hočkis. Danas on zaista izgleda mali, ali je nekad, u danima ustanka i Užičke republike bio veliko i moćno oruđe.

Duga je i uzbudljiva priča o našim hočkisima i o našim tenkistima...

...Početkom oktobra, tačnije 5. oktobra, 1941. godine jaka nemačka pešadijska i motorizovana kolona, s artiljerijom i nekoliko tenkova, ukupne jačine oko jednog ojačanog bataljona, nastupala je od Kragujevca i rudnika ka Gornjem Milanovcu, u kojem su bili partizani. Činilo se da nema te sile koja će je moći zaustaviti. Takovski bataljon i Treća ljubićka četa Čačanskog partizanskog odreda pružili su jak otpor, ali Švabe su prodrle u Milanovac.

Pri povlačenju, u selu Majdanu, na prelazu preko Dubokog potoka, jedan se tenk zaglavio. Usled pritiska partizana Nemci su tenk napustili. Partizani su posle borbe izvuklitenk i dovezli ga u Milanovac. Tako su partizani zaplenili ispravan tenk, prvi od početka ustanka. Istina, bio je to mali tenk, hočkis – tako se zvao, ali ma i najmanji da je – bio je tenk. Jer tada je tenk za partizane, a naročito za narod oslobođenih sela i gradova, bio simbol snage i moći kojima se ne može odoleti. I partizani i narod su se od srca radovali tome uspehu. Svome prvom tenku.

Prošlo je svega deset dana od tada, a partizani su došli do drugog tenka: opet je to bio hočkis, opet zaplenjen od Nemaca. Nemci su o ovoga puta krenuli na Milanovac i uspeli da ga zauzmu. Te večeri su tako pirovali po gradu da je bilo nalik na pravi krvavi vatromet. U jednom dokumentu je zapisano:

»Sa specijalnim zapaljivim fosfornim pločicama, nemački vojnici su išli od kuće do kuće, razbijali prozore i ubacivali pločice unutra, tako da su uskoro gorele čitave ulice. Nemci su zapalili preko 80 odsto zgrada, a po ulicama u plamenu žene progonili, silovali ili i kasapili, a muškarce do 15 godina skupljali da povedu. U Kragujevac su poveli 133 taoca...«

No već u zoru, pod silnim naletom Takovaca i Ljubićana, Švabe su morale bežati navrat – nanos. Samo da žive glave iznesu. I u tom bežanju opet su ostavili jedan ispravan tenk, koji se zaglavio na raci Despotovici.

Partizani sad već imaju dva tenka! I narod se čudu nije mogao načuditi: kako to da se partizani, neuki ratovanju, bore protiv toliko Švaba, koji celu Evropu pregaziše, i otimaju im još i takve kolose od čelika kao što su tenkovi! I narod i vojska radoznalo su zaustajali kraj tenkova, okupljali se i zapitkivali kako se tenk kreće, kako dejstvuje, ko će ga sad od partizana voziti...

Brzo su se među partizanima našli ljudi koji će biti tenkisti. A za nekoliko dana već je bilo dovoljno boraca koji su se dobro snalazili u rukovanju tenkom.

I ubrzo su se tenkovi našli na frontu prema Kraljevu, jer tamo je u to vreme bilo najteže, tamo su se vodile najkrvavije borbe.

Krajem oktobra u Operativnom štabu na kraljevačkom frontu spremao se novi napad na Kraljevo. I tenkisti su se spremali kako su znali i umeli. U uvali kod Musine reke, pod Ružića brdom, čistili su oruđa, podmazivali i spremali municiju. Komandir tenkovske čete Srećko Nikolić, kovač iz Donje Trepče, ovako je, jednostavno govorio vojnicima:

-Bruka bi to bila za nas, drugovi, da mi, ovako naoružani, ne prodremo u grad!

I te večeri tenkisti su osvetlali obraz svim borcima koji su napadali na Kraljevo. Jurili su mali hočkisi i čistili sve pred sobom. Jednim tenkom upravljao je Slovenac Franjo Čapinšek, bivši oficir, a drugim Srećko Nikolić. Protutnjali su pored Ratarske škole, u kojoj su se utvrdile jake nemačke snage. Tenkovi su na sve strane sipali vatru iz svojih mitraljeza i topčića. I provalili su u grad. A tu, dublje u gradu, nije se ni znalo šta se sve naokolo događa. U jednom trenutku oko hočkisa se okupilo mnoštvo nemačkih vojnika da bi bar štogod saznali o borbama na drugom kraju grada, tamo gde je krkljalo kao u kotlu. Tenkisti kao da su to priželjkivali – osuli su rafalima iz mitraljeza i mnoge pokosili. Jedan tenk dospeo je do gimnazije a drugi do trga.

Iako ni ovaj napad na Kraljevo nije uspeo, tenkisti su se proslavili na svoj način. Tih dana na položajima borci su neprekidno zapitkivali kako su uspeli da prodru u grad i kako su Švabe bežale ispred naših tenkova, zatim kako ih je narod u gradu dočekivao...

No jedno od tih večeri je ipak bilo tužno ua tenkiste. Nije to bila borba, ni okršaj kojem bi bilo teško suprostaviti se. Nije to bio ni novi napad na Kraljevo. Bilo je to ono najgore: došlo je do izdaje, upravo – do mučkog napada četnika.

Posle upada tenkista u Kraljevo, sa svih strana su počeli da dolaze i čestitaju im na uspehu, sem partizana, i četnici su, tada još, takođe učestvovali u borbama protiv Nemaca. Istina, u to vreme se već počelo naslućivati da odnosi između partizana i četnika nisu više najbolji, ali je savezništvo još bilo na snazi. Jedne večeri došao je među tenkiste nekakav četnički oficir i, pošto im je čestitao na uspehu, ponudio se da im njegova jedinica pripremi večeru. Nesluteći ništa, partizani su odmah pristali i otišli na večeru. Tamo je sve bilo pripremljeno i partizane su dočekali tobož kao drage goste. Nazivali ih junacima, stezali im ruke i tapšali po ramenu. U jednom trenutku iznenada su, sa svih strana, opalili četnički pucnji, sevnule su četničke kame... U odbrani partizanskih tenkova poginuli su komandir Srećko Nikolić, Trivun Jakovljević i još jedan borac, dok je kurir ranjen.

Posle kraćeg vremena četnici su pri napadu na partizane u Čačku upotrebili ove mučki otete tenkove. Međutim, tada su ih partizani ponovo zaplenili. I ratovali su i dalje sa njima i protiv Nemaca i protiv četnika. Sve do konačnog povlačenja u Sandžak i Bosnu.

Otuda danas jedan od hočkisa stoji pred Muzejom narodnog ustanka u Titovom Užicu i čuva svetlu uspomenu na naše prve tenkiste i naše prve tenkove.

Na vrh Go down

avatar

Komentar on Tue Dec 22, 2009 9:16 am  Istorija Jugoslavije

67 DANA
UŽIČKE REPUBLIKE

RADIO – STANICA CK KPJ


Sredinom jula 1941. godine član OK KPJ za Čačak Ratko Mitrović dao je zadatak Timotiju Radojčiću, članu CK KPJ iz sela Dučalovića, pod Ovčarom, u Dragačevu, da što je mogućno brže obezbedi smeštaj za nekolicinu drugova koji treba da obavljaju neke vrlo odgovorne i poverljive poslove. Kuća koju odaberu ne sme biti upadljiva i treba da je, po mogućstvu, udaljena od puta.

Radojčić se odlučio za kuću Vidosava Ćebića, koji je bio u zarobljeništvu u Nemačkoj, a čija je žena živela u Ovčar – Banji.

Nekoliko dana kasnije Ratko Šibinac, takođe član Partije iz sela Rtara, dobio je poruku da odmah ode u Čačak kod sestre Ratka Mitrovića, Olge, radi važnog zadatka. Od Olge je dobio upustva da sačeka jednog druga koji će doći vozom iz Beograda. Prema dogovoru, Ratko je čekao pred gradskom mlekarom preko puta železničke stanice. U rukama je držao kvinsliški list Novo vreme i tobož pažljivo ga čitao. Ovalš, preko novina držao je i svoju kapu. Dok je voz ulazio u stanicu Šibinac je prekinuto čitanje i nezainteresovano pratio užurbane putnike, kaon i onda kada se voz zaustavio. Prošlo je svega nekoliko minuta, pa se jedan čovek pojavio pred njim i ovalš ga dohvatio za rame. Kao da je želeo da ga nešto upita. Šibinac je u tom trenutku izvadio crvenu olovku iz džepa i počeo nešto da piše po novinama. To je bio znak da je javka ispravna.

Putnik iz Beograda je u stvari bio kurir CK KPJ, Šibinac ga je odveo u selo Kulinovce, nedaleko od Čačka, gde je tog dana bio Ratko Mitrović. Kurir je doneo nalog za OK komiet da se nabave tri ispravna automobilska akomulatora, a kako je Ratko saopštio da će nova, najvažnija pošiljka stići za nekoliko dana. A s njom i nekoliko drugova.

Posle toga Šibinac se vratio u svoje selo. Već sutradan je u selo i Ratko Mitrović i naredio mu da pronađe jedna volovska kola, te ode u Čačak, u Pivarsku ulicu, kod Dragana Vrančića, član OK, od koga će preuzeti neke važne stvari i doterati ih u Dučaloviće. Po cenu života nije smeo dopustiti da stvari uz put budu oštećene ili da padnu neprijatelju u ruke.

Šibinac je odmah s Radojčićem volovskim kolima krenuo za Čačak. Na ulazu u grad Radojčić se odvojio, a Šibinac otišao u Pivarsku ulicu. Tamo je našao Vranića. Ovaj je s jednim čovekom nešto razgovarao na ulici, na kojoj su stajala kola s upregnutim konjima. Posle kratkog razgovora, iz konjskih kola je pretovareno nekoliko velikih punih ranaca u volovska kola, pa je preko njih naslagano dosta sveže kukuruzovine za volove.

Pozdravivši se s Vranićem, Šibinac je pošao natrag, u Dučaloviće. Obilazeći neprimetno glavne ulice, on je, s volovima koje je terao ispred sebe, posle oko pola sata izašao iz Čačka. Na izlazu iz grada, nedaleko od stare kafane »Belvi«, sačekao ga je i Radojčić, pa su obojica nastavili put. No kada su stigli u selo Parmenac, nekoliko kilometara udaljeno od Čačka iznenada se pojavio komandir žandarmetrijske stanice u Markovici, narednik Radomir Janković, koji je peške išao iz Čačka. Čim je video Šibinca, koga je inače poznavao, pridružio im se i, dakako, ne pitajući niti šta ima u kolima, niti da li će volovima biti teško, popeo se na kola.

Timotije je bio bio naoržan pištoljem, koji je nosio u unutrašnjem džepu kaputa, pa je kada im se žandar priključio, išao, za svaki služaj, pored samih kola, stalno držeći na oku neželjenog saputnika. Bio je spreman da interveniše ako žandar slučajno ni u snu nije moga pomisliti da se »njegovi« seljaci usuđuju baviti ma kakvim opasnim poslom. On je samo s vremena na vreme jedva po koju progovorio, i to o najobičnijim i najbezazlenijim stvarima iz sela. Ili bi kratko prokomentarisao gledajući niz put i oko njega: »Lepa ova kuća«; »Vidi se, dobar domaćin«; »Dobro rodila ova kruška«...

Pokazalo se, čak, da im je on dobrodošao. Kada su prolazili kroz selo Beljinu, iznenada su se sreili s omanjom kolonom nemačke motorizovane jedinice. Žandar je vojnički pozdravio Nemce, sedeći, ne ustajući sa kola. Oni su otpozdravili ne zaustavljajući se i ne raspitujući šta seljaci voze u kolima. Pa što bi im i bili sumnjivi kada je žandar sa njima? Tako je žandarmerijski narednik Radomir Janković, hteo – ne hteo, bio sasvim sigurna pratnja prilikom transportovanja ove važne pošiljke CK KPJ.

Pred stanicom narednik se skinuo sa kola, a Timotije i Šibanac su nastavili put. U Dučalovićima su istovaril rance i sakrili ih u selu, pošto je ranije tako bilo dogovoreno. Posle nekoliko dana njih dvojica su ponovo otišli u Čačak. Sada su otud dovezli nešto namirnica kojih nije bilo dovoljno u selu i dva kreveta s posteljinom. U međuvremenu je Mihajilo Zlatić, poznat po nadimku Miš, već bio doveo preko obućarske zadruge »Napredak« u Čačku – »turiste« i Beograda i oni su se smestili u usamljenu kuću pod Ovčarom, radi »odmora«.

Uskoro je u Dučaloviće opet došao i Ratko Mitrovič. Pozvao je Šibinca i Radojčića i, u prisustvu »turista«, kazao im da donesu rance. Njih dvojica su se vratili u kuću i doneli rance koje su nekoliko dana pre dovezli iz Čačka.

Ratko Mitrović ih je obavestio da su dovezli akumulatore i delove radio – stanice CK KPJ, a onda ih upoznao s »turistima«: Pavlom Savićem, profesorom, njegovom drugaricom Brankom i sa Čedom Makedoncem*, radio telegrafistom. Savić je ranije dobio nalog da organizuje rad radio – stanice, a pri polasku na »letovanje« Aleksandar Ranković mu je predao šifru.

Sledećih dana – sve je bilo obično, svakodnevno.

Radio – stanica je radila pod Ovčarom sve dok joj nisu oslabili akumulatori, a onda je prenesena u školsku zgradu u Lisi. U toj školi je radio mladi učitelj Vitomir Vulović. On je bio napredan čovek i već se nalazio u Dragačevskoj partizanskoj četi. Ali je vraćen u Lisu, pod izgovorom da nastavi rad u školi čim za to bude pogodne prilike. Svake noći su Pavle, Branka, Šiinac, Radojčić, Čedo Makedonac i Vitomir nosili radio – stanicu u topionicu antimona na Bukovici da bi napunili akumulatore. Veza je i tu održavana u jedan čas po ponoći. Posle toga su šifre i šifrovane poruke ušivane u pojas Šibinčevih pantalona, a on ih je nosio u Čačak i predavao Ratku Mitroviću, od koga je primao nove poruke i vraćeo se u Lisu. Osoblje radio – stanice i njeno obezbeđenje živeli su kao porodica, uvek zajedno.

Ali radio – stanica, odnosno ljudi koji su je opsluživali nisu ostali neprimećeni. Četnici su jednog dana opkolili školu. Bila je prva polovina septembra. U školi se održava sastanak. Jedino je Vitomir bio odsutan. U jednom trenutku on je uleteo u školu i povikao: »Opkoljeni smo!« Pred vratima školske zgrade stajo je s pištoljem u ruci samozvani lučko – lišanski vojvoda Milić Milićević, rezervni kapetan.

-Svi koji ste unutra – izlazite! – viknuo je Milićević.

Prvi je izašao Vitomir, a poslednja Branka, koja je kao »domaćica« ostala nešto duže u kuhinji. Ona je bila vrlo snalažljiva i hladnokrvna žena. Zastala je da još jednom pogleda, da nije ostao kakav trag. Kada se pojavila na vratima, Milićević je povikao:

-Izlazi, ti ženska veštice!

Trenutak je bio kritičan. Bombe i pištolji u džepovima, ali je četnika isuviše. Radio – stanica se morala sačuvati. Pavle je prvi reagovao:

-Nema smisla da nas maltretirate. Mi smo svi rodoljubi i hoćemo da se borimo protiv neprijatelja...

-Ja u Lisi nikoga ne poznajem. Ja sam komandant Lise. Komuniste ne trpim!... Neću da vas vidim ovde. Do jedanaest časova da ste se izgubili iz Lise!

Naredio je pretres svih prostorija škole. Pretres je poverio Nikoli Šuluburiću Krdžu, ondašnjem opštinskom blagajniku. Nikola je o tom događaju ispričao:

»Milićević je nabusit ušao u opštinsku zgradu i u kancelariji se obratio tadašnjem predsedniku Tihomiru Joloviću:

-Znaš li ti koga držiš?

A zatim se okrenuo meni:

-Zašto me nisi obavestio koji su to stranci? Znaš li da su u školi komunisti?

Naredio mi je – ped školom – da mu predam sav propagandni materijal koji pronađem. Za pretres sam izabrao Vitomira Jovovića i Nastasa Borovića; u njih sam imao poverenja. Pozvaosam Vitomira Vulovića da prisustvuje pretresu. Vitomirov pištolj smo sakrili u brašno, a neke stvari pod tavan. Kada je sve bilo završeno, izašao sam pred komandanta i raportirao:

-Gospodine kapetane, pretresao sam sve od poda do krova. Nisam našao ništa!

Milićević je naredio još jedanpud da svi do jedanaest časova napuste Lisu. U škoi je ostavio jednu desetinu četnika i mene...«

Pavle, Čedo i drugovi izneli su zakopanu radio – stanicu i uputili se ka Bukovici. Obavestili su Mića Matovića u Ivanjici šta se dogodilo. Javili su i Ratku Mitroviću u Čačak. Na Bukovici su stanicu natovarili na jedna seoska kola sa još nešto namirnica, ponajviše brašna i otišli u Ivanjicu. Tamo je Pavle Sakić, kao »sumnjiv, u nekakvom mantilu i bez oznaka ni četničkih ni partizanskih«, bio uhapšen. Kada je nesporazum otklonjen, po nalogu Miće Matovića, sekretara komiteta KPJ za srez moravički, stanica je prenesena na Bukovicu. Tamo su je obezbeđivali partizani Moravičke čete pod komandom Milana Bujoševića. Njemu je Mate Ujević dao zadatak da »čuva i sačuva važne drugove i važni materijal« i da se ne interesuje mnogo o tome šta oni rade. Bujošević je postupao kao dobar vojnik – i niti se interesovao, nitije znao šta je čuvao. Posle desetak dana, po naređenju Matovićevom, Bujošević je sa svojom desetinom sproveo radio – stanicu i drugove koji su je opsluživali – preko Radaljeva i Trešnjevice na Divljaku, zatim preko arilja u Virovo, u kuću Milojka Ćirjakovića. Odatle je radio – stanica prenesena u Čačak, u OK, zatim opet preko Arilja u Užice, u VŠ NOPOJ, gde je stigla 26. oktobra 1941. godine. Kako su u to vreme četnici držali Požegu, to se Pavle Savić s radio – stanicom i pratiocima uputio preko Godovika i Rečica, a Branka i Čedo peško do Požege, pa onda vozom u Užice. Savićevoj grupi u Užicu pridružio se podoficir veze Veljko Dragićević, koji je britanskom podmornicom, s kapetanom Hadzonom i majorom Ostojićem, došao u Crnu Goru, a kasnije ostao u VŠ, dok su druga dvojica otišla na Ravnu goru.

Rad radio – stanice CK KPJ u Užicu takao je normalno. U vreme koje je bilo odreženo za održavanje veze emitovani su signali, odašiljanje i primane depeše. U Užicu je radio – stanica primala i prve telegrame. Telegrame je dešigrovao Pavle, a odašiljao ih i primao radio – telegrafista Čedo Makedonac.

Prilikom eksplozije u trezorima Narodne banke u Užicu, 22. novembra, radio stanica je bila oštećena. Čedo Makedonac je poginuo, a Pavle Savć zadobio teške opekotine. Timotije Radojčić je 23. novembra dobio objavu, koju je potpisao Tito, da ide na lečenje svojoj kući u Dučaloviće. Iako oštećena, radio – stanica je radila sve do 29. novembra. Dužnost radio – telegrafiste je preuzeo Veljko Dragićević i vršio je sve do pogibije, u vreme nemačkog desanta na Drvar, 25. maja 1944. godine.


_________

* Sa Čedom Makedonem – sa Sedeskom Kostovskim

Na vrh Go down

avatar

Komentar on Tue Dec 22, 2009 9:16 am  Istorija Jugoslavije

67 DANA
UŽIČKE REPUBLIKE

ISPISNICI


Gomile četnika bile su pritisle Užice. Pojavile su se već i iznad samog Sarića osoja. Središte Užičke republike bilo je u opasnosti. Iz grada su upućene rezerve, poslednja odbrana. Među njima i četa železničara, omladnici...

-Kuda su zapucao, mali? – upita Svetozar Milošević, borac Železničarke čete, mladića ispred sebe.

-S tobom, čile. I ispred tebe, ako hoćeš – odgovori besprizoni

petnaestogodišnji dečak Nikola Batković Muki, skoro četiri puta mlađi od Svetozara.

-Dobro, dobro. Vidim da si ispred mene. Nego, kuda si pošao?

-Na Sarića osoje.

-Pa, mi sedimo na Sarića osoju!

-Znam i ja za toliko. Idem na Trešnjicu.

-Daj tu pušku ovamo, pa idi kući. Šta hoćeš ti na Trešnjicu, balavče?

-Idem, čile, da berem kruške. Jesen je, vidiš i sam.

-Čuješ li, mali, šta ti govorim: daj tu pušku ovamo!

-Pazi, majku mu!

-Čuješ, mali!? Ozbiljno ti kažem – daj pušku, pa marš kući!

-Ne sviraj, čile, molim te.

-Eto ga sad! A znaš li ti da je na Trešnjici ceo dan i noć borba s četnicima. Poginućeš kao kruška s grane!

-E, to, vidiš, nisam znao. A ja pošao da berem kruške, kazao sam ti...

-Oca ti mangupskog! Šta sve znaš?

-Dosta, čile! Zaveži. Zar ne vidiš da se primičemo frontu? Čuješ li kako pucaju?

-Neka neka. A, bogati, čiji si ti?

-To ni ja tebe nisam pitao!

-Ajde, ajde. A znaš li da rukuješ puškom?

-Jok!

-O ljudi! – planu Svetozar. – Ovakvog mangupa nisam video. I on da mi ratuje! Povedu decu u borbu – da se čovek prenerazi. Još ti ne da ni progovoriti... Znaš li ti, đavole, da je ovo meni četvrti rat? Je li, mangupe, ha?

-Meni je, čile, tek prvi... Nego šta ti je to u džepu?

Muki se naljuti gledajući u flašicu koja je virila iz džepa Svetozarevog.

-Rakija! – reče mirno svetozar.

-Vidim, vidim. Staklena municija...

-Ovo je rat, mangupe jedan! I ne mešaj se u tuđa posla. Nuči najpre da pucaš.

-Neće biti, čile, samo rat. Ovo je naša NOB!...

-Ajde, balavče, zaveži. Ti ćeš me učiti šta je rat.

-Polako, polako, čile! Ne vređaj partizane!

-I ti si mi neki partizan: čudna mi čuda – veća puška od vojnika...

-Pa, neka je i veća. Ali videćemo se gore, na Trešnjici.

Već toga dana njih dvojica su bili zajedno u streljačkom stroju na Trešnjici. Muki pored Svetozara.

-Sagni glavu, čile! Odneće ti šajkaču. Vidiš li koliki si?

-Ćuti i ne brini se za mene. Samo gledaj šta ja radim, pa se uči. Nemoj se udaljavati... Ovamo, mali. Idemo na desnu stranu.... Požuri... Sagni se...

-Čile, lezi!

-Šta si se već uplašio? Trči do onog džbuna... Okreni se gore. Umeš li napuniti pušku?... Pazi kad pucaš, pritegni pušku. Malo ćemo se ukopati...

-Nisam lud! Samo se mrtvi ukopavaju.

-Opet on! Ne larmaj kad govorim. Podmetni ovaj kamen ispod glave...

-Šta će mi kamen?

-Uzmi, kad govorim. Lezi!

-Uh, ala biju, majku im! Oćemo li i mi pucati?

-Polako. Čuo si da se ne puca bez komande.

-Bre, čile, samo melješ – kaže mu Muki.

-Kao da se plašiš, mali? – upita Svetozar.

-Plašim se – prvi put priznade Muki.

-Ne boj se. Ja sam s tobom. – reče Svetozar i namesti šajkaču.

-Pazi, čile, da ti ne zakuju šajkaču za glavu – opet će Muki.

-Joj, mangupe, mangupe.

-More, čile, ne vređaj partizana.

Svetozar izvadi polić.

-Vreme je da se čika Svele malo potkrepi. Ajde, bože pomozi!

I prekrsti se.

-Pa, pobogu čile, partizani ne veruju u boga!

-Ja verujem!

-Ne možeš biti partizan ako veruješ u boga. Ili, onda idi u četnike.

-A, sa kim se ja ovo bijem, đavole rogati, nego sa četnicima? Šta prtljaš? Nego, zdrav si!

-Bogami, čile, partizani ne piju.

-E, vala, Svetozar je pio još u balkanskom ratu, pa ostao živ.

-Čile, lezi!

-Šta vičeš? Zamalo ne prosuh rakiju. Ajde, povuci malo i ti, šta se praviš čistunac?

-Živeli, čile! – povika Muki iznenada.

I čuknu bocu o kundak. Ona se rasprsnu u komade. Rakija se začas prosu.

-Izvini, čile. Slučajno mi udari kundak u polić!...

U to četnici navališe s desnog krila. Začu se komanda:

-Brza paljba!

-Pazi ga, pazi ga, čile! Ččetnik iz sena...

-Ćuti, mangupe! Ne govori.

-Čile, udri.

-Ne brini se za čika Svela, nego lezi. Kud si poleteo?... Ovamo! Zakloni se, pogodiće te...

-Pucaj, čile, a manje pričaj.

-Polako, mali.

Streljački stroj ustade i pođe na juriš. Tek što su krenuli, Svetozar se zhvati za ruku.

-Šta ti bi, čile? Pogodi te?

-Polako, mali. Nije ništa. Ruka! Samo malo...

-Uh, ide mnogo krvi. Ne boj se čile. Zamotaćemo...

-E, mangupe moj, kako bi mi sada valjalo ono malo rakije. A ti mi razbi polić...

Sutradan su partizani već ušli u Požegu. Ranjeni Svetozar se opet našao među borcima. Najednom zapita drugove oko sebe:

-Vala bogu, šta li bi s onim malim? Nisam ga video od juče. Čudo jedno. Tek uzelo pušku, a bije se bolje od mene iako mi je ovo četvrti rat. Jeste, ljudi, časti mi, prosto me sramota pred njim. Neće ni da se zakloni. Pravi mangup, ali volim ga kao moga tođenog Žarka. Kud li se izgubi, mangup jedan? I grešio sam juče, stalno gunđam i psujem dete...

Za vreme mitinga u Požegi, dok je Milinko Kušić pozivao Požegine da se pridruže partizanima, neko se gurkao ka Svetozaru. Mukijeva ruka uhvati ga ovalš za rame.

-Pogledaj, čile!

-O, gde si se bio izgubio?

-Evo, došao sam.

-Šta to nosiš?

-Našao sam onu tvoju staklenu municiju! Evo, odlična šljivovica. Onaj polić sam ti razbio na Trešnjici, a sada vraćam duplo.

-Video sam da imam posla s mangupom....

-Ranjen si, čile. Voliš rakiju. I vraćam ti ceo litar. I zfrav si mi, čile!

-Takvog te volim! I od boga ti zdravlje, mangupe! Nisam ni znao da ću u ovom ratu naći takvog »ispisnika«!...

To reče Svetozar i prihvati flašu koju mu dodade Muki, prinese je ustima i grlić zaklokota nekoliko puta.

Na vrh Go down

avatar

Komentar on Tue Dec 22, 2009 9:17 am  Istorija Jugoslavije

67 DANA
UŽIČKE REPUBLIKE

BRANITI TREŠNJICU
DO POSLEDNJEG ČOVEKA...



Krajem oktobra u Užicu i drugim slobodnim gradovima i mestima bilo je malo partizanskih jedinica. Sve su bile na frontu. Četnici su, naprotiv, mnoge svoje odrede držali u pozadini. Malo ih je bilo na frontu. Noću, krijući od partizana, izvlačili su svoje snage s položaja. Njihov je cilj bio – Užice. Skupili su veliku »vojsku« i sa svih strana pošli na grad: iz Požege, od Karana prema Tatincu, preko Tvrdića, Gorjana, Sevojna i Krčagova, od Čajetine i sa zlatibora, od Bajine Bašte...

U Užicu je bio samo Dragačevski bataljon Čačanskog odreda i Radnički bataljon po radionicama. Četnički plan je nekoliko dana brižljivo pripreman. Kapetan Ignjatović (četnički komandant Požege) išao je čak na Ravnu goru da bi s Dražom ugovorio sve pojedinosti napada. Okupio je najviše žandara i zločinaca. Pre polaska, četnicima su u Požegi držali govore oficiri Glišić i Ignjatović. Ipak, otvoreno nisu smeli reći kuda ih vode. Nisu imali poverenja u ljude kojima komanduju. Seljacima koje su uz put silom poterali rekli su da idu u Užice – na paradu! Seljačkoj pronicljivosti to nije bilo dosta, jer u Užice se ide drumom, a ne brdima kuda su ih četnici gonili. Onda su četnici manjali taktiku. Jednima su govorili da idu na ustaše kod Višegrada, onima pak koje su od Čajetine vodili na Užice objašnjavali su da žure na front kod Kraljeva, a onima iz Bioske i Bajine Bašte – na Valjevo!

Tih dana Užice se danonoćno spremalo na odbranu. Računalo se i na to da četnici mogu prodreti u grad – imali su mnogo snaga. Zato su pred svim važnijim zgradama, štabovima i ustanovama bile pojačane i dograđene barikade od kamena, peska i drveta, koje su, u svome strahu od partizana još Nemci izgradili. Sve što je moglo nositi pušku naoružalo se. Niko se nije odvajao od oružja. Mnogi su obavljali razne poslove, ali su svakog časa bili spremni da ih ostave i brane svoj grad.

A grad kao da nije spavao. Oko ponoći Aleksandar Ranković je s komandantom mesta Vukolom Dabićem obilazio straže, razne objekte i ustanove kako bi proverio budnost i spremnost za eventualne borbe u samom gradu. Manje jedinice ili njihovi delovi držali su položaje na bajinobaštanskom drumu ispod Kadinjače, prema Čajetini, Bioski, Staparima, Buaru i Sevojnu. Jer grad je bio blokiran sa svih strana.

Kuda četnici nameravaju sa svojim mnogobrojnim snagama koje su okupljali, VŠ je brzo odgonetnuo. Jednoga dana u štab Užičkog odreda utrčala je Mileva Đurđić i predala pismo Sretenu Žujoviću, koji se tamo zatekao. Žujović je brzo pročita pismo i, iznenađen, odmah upitao Želja Đurića:

-Ko je ova drugarica? Može li joj se verovati?

Željo je objasnio da je drugarica terenski radnik. A pismo je bilo dragoceno, jer ga je napisao Andrija Mirković, jedan od užičkih gazda. On je u pismu molio četnike da što pre stignu u Užice i da im on, pored mnogo čega drugog, poklanja milion i po dinara!... Istog dana popodne VŠ je pao u ruke i vrlo poverljiv akt komande mesta u Kremni; u njemu se jedna šuma iznad samog Užica određivala četničkim jedinicama za zborno mesto!

Sukob sa četnicima »visio je u vazduhu«. O tome Radivoje Jovanović Bradonja iznosi:

»Ujutro 30. oktobra došao je kod mene jedan kapetan – solunac, star i sed čovek. Nosio je propisnu oficirsku uniformu s kapetanskim epoletama, ali s petokrakom i trobojnicom na kapi. Čiča mi je pričao da je intendant jednog od čačanskih bataljona, da ima dva sina u partizanima. Došao je da da »deci« (kako je zvao partizane svog bataljona) nabavi malo duvana i drugih stvari. U Požegi su ga četnici skinuli s voza i tukli. Rekao mi je da je baš jednog od njih, koji su ga tukli, video malopre na ulici. Odmah sam naredio jednu patrolu koja je pošla sa čičom da četnika uhapsi. Na saslušanju je ovaj četnik izjavio da je došao da prenese direktivu za napad. Četničke grupe ubačene u grad imale su da dejstvuju kao peta kolona. Tačno je označio datum i čas napada na Užice – sutradan u noć, u tri časa. I borba na Trešnjici odista je počela tačno u to vreme...«

I pre dolaska ovog starog ratnika u partizansku komandu mesta znalo se da četnici spremaju napad, znalo se otprilike i dan kad oni misle da udare na Užice. Tako je i ovaj podatak uzet s najvećom ozbiljnošiću, već i stoga što se primetilo da se toga dana po gradu vrzma dosta besposlenih ljudi u seljačkim odelima. Već kod nekolicine takvih koji su prvi pretresani pronađene su bombe u džepeovima. Bilo je jasno da su ubačeni kao peta kolona. I ubrzo su svi smnjivi pohapšeni.

Iz ovih i drugih podataka bilo je jasno da četnici spremaju tajni napad na partizansko Užice.

Po nalogu VŠ i GŠ za Srbiju, štab Užičkog NOP odreda preuzeo je nekoliko, pre svega političkih, akcija da bi sprečio napad pojedinih četničkih grupa na Užice. Tako su na nekoliko četničkih zborišta upućeni politički radnici sa delovima jedinica: u Rožanstvo, Mačkat i Palisad – Dobrilo Petrović i Milivoje Ječmenica, u Ljubiš i Zbojšticu – Ljubodrag Đurić i Vojko Petrović, u Kremne – Slobodan Sekulić i Vitomir Čvorović, u Strapara – Borisav Jokić, u Biosku – Ljubivoje Pajović. Na improvizovanim zborovima politički radnici su uporno objašnjavali mobilisanim četnicima da ih na partizane, u napadu na Užice, vode užičke gazde. Posle tih govora većina četnika se razišla svojim kućama. Uglavnom, napad na Užice sa svih strana, sem od Požege i Karana, onemogućen je političkim sredstvima.

Kada je četnički napad na Užice već bio neizbežan, munjevitom akcijom razoružana je četnička komanda mesta u Užicu, koja se nalazila u vojnoj zgradi kod crkve, svega oko dve stotine metara udaljena od sedišta VŠ. Postalo je suviše rizično držati naoružanu četničku grupu u Užicu i to na tako osetljivom mestu.

Dušan Jerković, komandant Užičkog odreda, bio je zauzet borbama kod Valjeva, pa je drug Tito naložio Radivoju Jovanoviću da objedini dejstvo svih partizanskih snaga koje su branile Užice.

Prvog novembra jedna jaka četnička kolona uspela je da prodre do sela Karana. Tu ju je dočeokao Dragačevski bataljon (bez jedne čete), koji je na vreme pohitao iz Užica. Njemu su u pomoć stigle Druga užička i Druga požeška s položaja kod Valjeva. Četnici su bili brzo zaustavljeni i protivnapadom rzbijeni – što zarobljeni, što naterani u bekstvo.

Pošto je njihova desnokrilna kolona za napad na Užice bila razbijena, četnici su odlučili da sa svojom najjačom grupacijom iz Požege prodru preko Trešnjice što pre u grad.

Četnici su brižljivo pripremali napad na Užice. Jedan od požeških četničkih glavešina, kapetan Glišić, o tome je govorio na sudu:

»Pozvao me je Ignjatović s aerodruma u Požegu i pokazao mi plan napada na Užice koji je napravio kapetan Milorad Mitić. Pitam ga da li ima ovlašćenje od Draže Mihajilovića. Mitić je pokazao ovlašćenje. Ali, za svaki slučaj, pošto je pitanje delikatno, odlučeno je da je odem na Ravnu goru i da još jednom razgovaram s Dražom. U rzgovoru Draža je rekao da se napad izvrši, pa ako kasnije partizani budu pravili pitanje, on će reći da su požeški četnici to učinili na svoju ruku...«

Mitić je u to vreme boravio u Užicu i mnoge detalje rasporeda ustanova dobro je znao. Tako se jednoj četničkoj koloni, po Mitićevom predlogu, naređivalo da preko Krčagova i Dovarja upadne u trezore i zgradu VŠ, da se pohapšeno stanovništvo zatvara u zgradu gimnazije. Znao je, čak, i da komandant Jerković stanuje na Carini. Mitić je i sam učestvovao u tom napadu »kao strelac«, kako je 1943. godine sam naveo u svojoj »autobiografiji«. Prva četa Užočog partizanskog odreda, pod komandom Boška Vidakovića, vodila je žestoke borbe na Trešnjici. Drugog novembra četi je stiglo naređenje iz Užica:

»Ostati na Trešnjici i braniti položaje do poslednjeg čoveka...«

Situacija je bila veoma teška: četa je imala oko 90 boraca, a od Požege napadala je grupa od oko 1.000 četnika! Da bi koliko – toliko učvrstila svoj položaj, četa je poslala jednu svoju destinu, koju je predvodio Lune Milovanović, da se ukopa na okuci puta kod Pjevčeve mehane. Uveče 2. novembra na Trešnjicu je stigao vod Rudarske čete Kopaoničkog odreda. Sve do svanuća četa Užičana ostala je na Trešnjici. A kada su je četnici zaobišli s obe strane, putem od Požege i od Pjevčeve mehana, Prva užička se ukopala i počela utvrđivati za kružnu odbranui. Brdo Trešnjica je dominiralo okolinom, pa su partizani odlučili da ne napuštaju položaj. Radivoje Jovanović je stalno tražio pojačanja iz Užica, makar i mala, samo da borci vide da pomoć ipak stiže. Ali VŠ nije raspolagao rezervama. Aleksa Dejović, jedan od tada već istaknutih mladih boraca radnika, jurio je motociklom svakog časa iz Užica na Trešnnjicu i vraćao se s vestima o tome kako se razvija situacija. A položaj je bio više nego kritičan, jer su četnici već stigli na tri kilometra od grada!

Tokom dana četa nije mogla da izdrži pritisak. Već je imala osam poginulih i deset ranjenih boraca. Vod rudara, koji je bio došao u pomoć, imao je velike gubitke. U takvoj situaciji ona se morala spustiti s Trešnjice na Lokvu i put koji od Pjevčeve mehane vodi ja Užicu da bi se tu kružno branila. U najkritičnijem trenutku je došla u vezu s komandantom odreda Jerkovićem i od njega dobila dosta municije, koje je bilo gotovo sasvim ponestalo.

Kasnije je iz Užica upućen još jedan kamion municije. On je stigao na bojište baš u vreme kada su četnici vršili najjači pritisak i uspeli da zbace partizane s Trešnjice. Vozač kamiona koji je dovezao municiju nije ni znao tačno gde su čiji položaji, pa je išao na mesto gde je i ranije istovario municiju. Tako je odjedanput upao među šubare. Nekoliko četnika je udarcima kundaka napravilo kvar na kamionu, pa je vozilo stalo. Tako je municija bila zaplenjena. Četnici su likovali misleći da je sva municija koja je bila upućena partizanima pala u njihove ruke. Međutim, to je bio samo jedan deo. A uz to – četnicima nije pošlo za rukom ni da ovu municiju skinu s kamiona, a već su se morali povlačiti. Situacija se tako munjevito menjala.

U to vreme na Trešnjicu stižu Dragačevski bataljon i deo Radničkog bataljona iz Užica. S Dragačevcima, pod Kapelanovom komandom, bio je i jedan protiv avionski mitraljez većeg kalibra koji je dejstvovao sa kamiona. Još ranije su partizani taj mitraljez od mila prozvali »topče«. Njegovo dejstvo je imalo jak moralni uticaj u toku borbe.

Četvrta užička četa, čiji je komesar bio Milisav Lile Topalović, bila je najpre stigla na Šerelj, da iznad Gorjana zaustavi nadiranje četnika prema Užicu. Četa nije uspela da se održi na Šerelju, pa je dobila naređenje da se povuče na Trešnjicu. U toj noćnoj pometni zalutao je i bio zarobljen sa nikoliko boraca komesar čete Topalović, ali se, zahvaljujući svojoj snalažljivosti, spasao za vreme četničkog odstupanja s Trešnjice.

Dolazak pojačanja, naročito Železničarske čete Radničkog bataljona, na Trešnjicu bio je od velikog značaja. Upravo, železničari su najpre bili iz Užica upućeni u Sevojno, pa pošto su tamo rasterali četničke snage, krenuli su na Trešnjicu. Vodili su ih komesar Božo Radaković i komandir Mihailo Milivojević. Četa je iz Sevojna brzo izbila na lokvu, kod Erića kafane, u vrlo razvučenom streljačkom stroju. Železničari su svi bili u svojim bundama i delovali su kao otresiti i iskusni vojnici. Tada je među četnicima, koji su u to vreme već bili stigli čak pod Čakarevo brdo, nastala pometnja: i od naleta partizana, i od ove nove »crne vojske« koja je nadirala s bokova. Z toj situaciji je pred železničare izbio komandant Jerković i iz sveg glasa vikao:

-Napred, drugovi, pobeda je naša!...

To je bilo u samo svitanje. Glavni deo borbe odigrao se noću. Bio je to ljut i žestok okršaj. Napd partizana bio je neizdrživ. Poginulo je toliko četnika da od njihovih leševa kamioni nisu mogli proći putem od Lokve prema selu Ponikovici u Pjevčevoj mehani. Preko 400 četnika je zarobljeno i sprovedeno u Užice.

Njihovi ostaci su, zahvaćeni panikom, pobegli ka Požegi.

Tako je propao ovaj najopasniji četnički napad na partizansko Užice.

»Navešću vam samo jedan primjer, jedan slučaj koji nikada ne mogu da zaboravim. Iz vremena kada su nas 1941, u Srbiji, četnici napali s leđa, a Nijemci od Valjeva, i kada je protiv nas već mjesec dana tekla borba u njemačkoj i ustaškoj ofanzivi. Mi smo tada već bili napustili opkoljavanje Valjeva i Nijemci, koji su nas potisnuli, približavali su se Užicu. U to vrijeme napao nas je D.M. sa svojim četnicima. Šta sam u toj situaciji mogao da radim? Imao sam kod Užica omladinske čete sa blizu dvije stotine omladinaca i omladinki i riješio sam da ih pošaljem na Trešnjicu, tamo gdje je ona raskrsnica za Užičku Požegu i Užice. Četnici su tu već bili stigli, a imali su nekih osam stotina ljudi. Nevjerovatno, reći ćete, ali dvije stotine omladinaca razbilo je te četnike. U paramparčad su ih razbili u borbi koja je trajala svega nekoliko sati...« - rekao je Tito.

Na vrh Go down

avatar

Komentar on Tue Dec 22, 2009 9:17 am  Istorija Jugoslavije

67 DANA
UŽIČKE REPUBLIKE

DRUGO OSLOBOĐENJE POŽEGE


U školi u Zdravčićima, pod svetlom škiljave petrolejke, sedeli su oko stola Bogdan Kapelan, Slobodan Sekulić, Momčilo Smiljanić, Dušan Jerković, Radivoje Jovanović Bradonja i još nekoicina partizanskih komandantata i komandira. Pravili su plan kako da oslobode Požegu. Jer četnici, do nogu potučeni na Trešnjici, nisu se zaustavljali sve do ove varošice. Dok su u toku noći jedinice prikupljene, Kapelan i Bradonja su živo raspravljali kako da najure četnike iz Požege. Kapelan je govorio, ustajao, šetkao i vatreno obrazlagao svaki svoj predlog.

-Kamion sa »topčetom« treba da ide putem i što žešće da dejstvuje. To će imati jako moralno dejstvo...

Bradonja, s beretkom na glavi i jedini s bradom među partizanima, šarao je očima i odobravao Kapelanu...

Tek što se razdanjivalo kada su čete hitale na položaje. Magla se spustila, gusta kao pomrčina. Sa četnicima još nigde dodira. Kada se magla podigla, pred partizanima se ukazao most na Skrapežu. Izgledalo je – ni tamo nema nikoga. Četnici su se, verovatno, posakrivali. Partizanske čete skrenule su s puta levo i desno. I malo docnije nastaju prve čarke. Četnici se javljaju. Tu su, znači. Nisu pobegli. Kapelan je imao pravo kada nije dao svojim komandirima da idu pravo putem u Požegu. Ne valja biti ludo hrabar i neobazriv. Sad treba pričekati dok čete zauzmu zgodnije položaje i dok se spreme.

...Čudna je sudbina ove Požege. Sada u noj gazduju trojica kapetana: Ignjatović, Glišić i Marjanović. To je i najveće mesto na slobodnoj teritoriji koje su skoro mesec dana držali četnici. Dosad je varošica često menjala vlast.

...Sećam se Požege još od 22. septembra. Komandant Užičkog odreda Dušan Jerković rano izjutra beše raširio kartu na ploči betonskog propusta kraj mosta na Đetinji. I davao je četama zadatke da se privuku što bliže Požegi. Mile Neorović ode žurno u Gorobilje da se pobrine za snabdevanje jedinica. Požeška, Ariljska i deo Dragačevske čete su išle u Požegu, a četnici, koje su ovde Nemci doveli, razbežali se. Požega je bila slobodna. Jednoga dana dok smo se odmarali pored same Požege, kraj puta prema Užicu, naiđe Milena Spasojević. Mlada, vesela, nasmejana – pevušila je. Išla je odvažno putem iz Zdravčića. Žustra i temperamentna devojka, učenica učiteljske škole – sad je već bila član Partije. U komandi Požege videh Ljubinka Pantelića. Prekucavao je »Istoriju SKP(b)«. Miletu Milovanovića sreo sam sa zavijenom glavom. Ranjen je? Ne, nosio je poštu, pa se srušio s motocikla. Reče mi da je u komandi čio da su Dragačevci najdisciplinovaniji. Slavko Međedović i Dragoslav Mitrović došli su ovih dana sa svojom četom u požešku kasarnu. Videh ih kako žurno s ostalim uređuju svoje prebivalište. Ko zna za koliko dana?

...I onda kasnije, u oktobru, svega nedelju dana posle napada na Kosjerić, dok smo se tukli s Nemcima na frontu kod Kraljeva, čulo se: četnici s Ravne gore napali Požegu. Partizani nisu hteli da od toga prave krupan događaj. Predlagali su da se i u Požegi formira zajednička komanda kao u Čačku i Užicu. Četnici nisu pristajali. Hteli su da budu sami. Zavladala su trojica kapetana – pod Dražinim skutom. Nastalo je čudno vreme. Požega se pretvorila u busiju, njeni četnici u pljačkaše. Partizani pošalju transport muinicije i oružja ua Kraljevo, Valjevo, Čačak ili Milanovac – četnici zaustave, zaplene ili, koji put, s teškom mukom propuste. Iz Čačka krenu vagoni namirnica i hrane za Užice i pasivne krajeve – požeške siljedžije to sve zaplene, pa na Ravnu goru! Šta sve VŠ nije činio da se izglade nesporazumi. Jedanput je Sreten Žujović s Ješom Popovićem, članom OK KPJ za Užice, išao na pregovore. Na mostu na Skrapežu četnici nisu hteli da ih puste. Najzad, Ješa su zaustavili, a samog Žujovića sproveli s bajonetima na puškama u četničku komandu. Tada je na pijaci nekakav četnik čim je na Žujovićevoj šajkači video petokraku zvezdu, nasrnuo na njega. Četnici su ga ipak odbranili. U ime VŠ Žujović je tražio da njihova komanda postavi zahteve VŠ o hrani ili oružju, pa da se sve to razmotri i da im partizani pomognu koliko mogu. Posle mnogo zapleta i natezanja napravljen je sporazum. Četnici su ostali u Požegi. Partizanima je bio dopušten slobodan prolaz i transport kroz mesto.

Mada su četnici neprekidno terorisali stanovništvo Požege i okolnih sela, narod se nije dao pokolebati. Četnici su imali zatvor ne samo u Požegi nego i u selima Bakonici, Glumču, Zdravčićima. Ali nigde nisu imali većeg uticaja. Na primer, u Godovik i Rečice skoro nisu smeli da privire. Pa i u vreme masovne mobilizacije pri napadu na Užice nisu mogli ni silomk okupiti više od 1.000 naoružanih ljudi. A partizani su odmah posle povlačenja Nemaca iz Požege, bez ikakve mobilizacije imali već oko 2.000 boraca.

Među ovim događajima oko Požege zanimljivo je i ti ako je čitav Dragačevski bataljon prošao kroz nju dok su je četnici držali. Sećam se dobro. Bilo je to 26. oktobra. Bataljon od preko 300 boraca išao je s kraljevačkog fronta preko Guče u Užice. Vodili su ga Bogdan Kapelan i Milojko Ćirjaković. Oni su odlučili da oružje ostave u Virovu kako u Požegi ne bi izazvali nepotrebne teškoće. Bio je to veliki rizik – uvesti ceo bataljon u Požegu, i to baz oružja. Za svaki sličaj, Milojko Ćirjaković, kao ugledni čovek u ovom kraju, telefonom je iz Arilja govorio s kapetanom Glišićem u Požegi. Upravo, Glišić je ranije izjavljivao da bi želeo da se sretne s Ćirjakovićem, pa je ovaj to sada iskoristio. U razgovoru u požeškoj kasarni Glišić je govorio Ćirjakoviću da je partizansko vođstvo krivo za sukube. Ćirjaković je odgovarao da je to mogućno, jer on ne poznaje situaciju, bio je na opsadi Kraljeva, pa će o tome govoriti u Užicu. Glišić je obećao da će dopustiti prolaz Dragačevskom bataljonu kroz Požegu za Užice. Borci su poneli samo bombe, a starešine pištolje. Međutim, četnici im ni tako nisu dali prolaz. Pred Požegom su sve zaustavili.

-Skini pištolj, pa onda prođi – tražili su četnici od Kapelana.

-Neću! – odvrati Kapelan. – Svi drugi mogu položiti oružje, a komandant samo kad pogine! Ako bih vam dao pištolj, značilo bi da nemam vojske. A bataljon je, ovo ga, pred nama...

Čitav sat je ostao Ćirjaković u Požegi. Najzad se vratio. Naše bombe i pištolje četnici su u šatorskim krilima na leđima preneli kroz Požegu. Mi smo uz put pevali kao nikad ranije, pa i kada smu ušli u varošicu. Međutim, četnicima koji su sprovodili bataljon to je dosadilo. Zabranili su pesmu. Mi smo poslušali, ali smo onda počeli da zviždimo arije naših pesama. Nisu nam dali da prođemo glavnim ulicama, nego periferijom. Ali narod se i tamo okuplajo oko nas, mahao na sa vrata i prozora, upućivao nam poljupce. Tako je partizanska požega javno prkosila četnicima. Kapelan ni tada nije moga da odoli svom temperamentu i uzviknuo je:

-Šta možemo kad nas narod voli!

Na stanici su nam četnici vratili bombe i pištolje.

Silan je bio naš kaomandant Kapelan. Omiljen i poznat u ovom kraju, mada je rodom bio Bosanac. Uvek je nosi bosanski koporan, izvezen, ukusno skrojen. Po tome su ga i poznavali i u narodu. Još kada je toga leta nailazio s vojskom kroz sela, narod je izlazio pred njegove partizane. A kada se čulo: »Ide Kapelan« - sve mu je hitalo u susret. Borci Dragačevskog bataljona su već tih dana pevali o njemu vojničke pesme. Jedna os njih je i ona »Dođi sejo, vidi Kapelana...«, u kojoj je brat zvao sestru da izađe pred partizane, da vidi komandanta Kapelana, jer ko zna kada će drugi put za to imati prilike, pošto komandant vodi bataljon na Čačak i Kraljevo... I sve što su Dragačevci učinili u Kraljevu – to je bilo učinjeno pod njegovim rukovodstvom, najviše njegovom zslugom. Samo kad bi se čule Kapelanove reči: »Napred, partizani!«, svaki borac bi se odvajao od zemlje... A šta je sve učinio na Karanu i Trešnjici! Kako je junački odolevao suludim napadima četnika...

A sad, u napadu na Požegu, Kapelan je komandovao sa sedam četa Dragačevaca i Užičana. I nijednog trenutka nije prestajao da priprema svoje čete:

-Broćiću! Puškomitraljez popenji na seno. Opali još koji rafal, nek četnici budu uvereni da je ispravan... Duško, daj mi tri kurira...

Borba je već uveliko krkljala, ali se sporo napredovalo. Četnici su iskopali rovove iza Skrapeža i plotunima brišu iznad same zemlje. Oka ne daju otvoriti. Iz Rasne nastupaju Užičani. Čuju se eksplozije i tamo oko Đetinje. A ipak se napred teško probijamo. Nije to šala – trojica kapetansa brane svoju »prestonicu«. Kapelan je nestrpljiv. I sam ide od strelica do strelica duž fronta. Šalje kurire:

-Vidi zašto je zaostao Pajović!

Kurir se vraća posle destak minuta i javlja da je komadir ranjen. Kapelan šalje i drugog kurira:

-Javi Ratku da brže ide napred. Ne sme se više ležati...

A tamo je kuvalo kao u kotlu. Četa je dejstvovala iz većeg kanala pokraj puta. Ko god je pokušao da prođe napred, bio je ranjen ili je poginuo.

Na levo krilo napada upućene su dve čete – jedna užička i jedna požeška, kojima su komandovali Momčilo Smiljanić i Miladin Popović – da zaobiđu Požegu i iz Glamuča i Bakionice napadnu četnike u varošici. Već je prošlo podne, iz Bakaonice je dopirao samo zvuk klarineta koji je svirao pesmu »Spremte se, spremte četnici...« O baš kada su tamo odjeknuli plotuni, kada je vatra počela oživljavati na svim položajima, iz Požege je krenuo putnički automobil prema Užicu. Kada je prešao preko mosta na Skrapežu, ruka iz njega mahala je belom zastavom. Bio je to Dražin »ambasador« u VŠ kapetan Mitić. Tražio je pregovore.

Sad bi hteli pregovore kad već ulazimo u Požegu, a toliki nam ljudi izginuli! Hteli bi da oni, za svaki slučaj, ostanu tamo. Neće dok smo mi živi. Kad uđemo u Požegu – pregovaraćemo!...

Borba je trajala skoro ceo dan. U jeku okršaja Vlade Radovanović doveo je oko 40 boraca iz Godovika i Rečica i sa njima učestvovao u oslobađanju Požege. Gubici veći nego na Trešnjici. Već je stigao izveštaj da je Kapelan poginuo pred samim Skrapežom. Išao je, onako po avici, slobodno i hrabro, ne zaklanjajući se. Neprijateljski mitraljezac sručio mu je čitav rafal u grudi i stomak. Opasač je bio sav iscepan. Poginuo je i komandir njegove Druge čete Ratko Paretanovič, tek što je prešao reku. Pao je i Miladin Popović, komandir čete i zamenik komandanta Užičkog bataljona. Sve sami komandiri, komandanti. Ranjen je i Sreten Žujović. I sad četnici hoće pregovore!...

Bataljoni i čete partizana kidišu. Padaju ranjenici. Četnički plotoni brišu. Brane su u Požegi očajnički. A partizansko »topče« čije nišandžija bio Mihajilo Tomić, učitelj, stalno rešeta po kasarni i krovovima kuća u kojima su četnici utvrdili svoja automatska oruđa. Obruč oko Požege se steže, sve je uži i čevršći. Pod jakim pritiskom ptpor, najposle, jenjava. Četnici se povlače. I partizani ulaze u varošicu. Malo kasnije iz gomile naroda razležu se povici: »Živeli partizani!«... To su naše čete razbile vrata prepunog zatvora iz kojeg su pokuljali zatvoreni partizani i pozadinski radnici.

Naposletku se Požega oslobodila trojice četničkoh kapetana.

A mi dadosmo žrtve. Pogibe i naš omiljeni Kapelan. Posle borbe Milojica Pantelić i Sredoje donesoše tužne vesti:

-Na Trešnjici je poginuo skojevac Srećko Cvetić, a Mile Dostanić je teško ranjen...

Na vrh Go down

avatar

Komentar on Tue Dec 22, 2009 9:18 am  Istorija Jugoslavije

67 DANA
UŽIČKE REPUBLIKE

ČETA SLOVENACA


Komadanje Jugoslavije među okupatorima – Nemcima, Talijanima, Mađarima i Bugarima – pogodilo je sve jugoslovenske narode. Nekoga više, nekoga manje. Prvih meseci okupacije verovatno je Slovencima bilo najteže. Mnoge porodice iz Štajerske, Gorenjske i drugih krajeva proterane su sa svoje zemlje, sa svojih ognjišta, u Srbiju. U srpskim gradovima i selima, pa i u užičkom kraju, mnogi Slovenci našli su svoj novi dom. Seljaci, radnici, građani. Omladina Srbije – primali su ih kao svoje. Delili su dobro i zlo.

U ustanku isto tako nije bilo podvajanja. Slovenci su odlazili u partizanske jedinice sa svojim novim susedima, prijateljima. Bilo ih je u svakoj četi Užičkog, Čačanskog, Kraljevačkog i drugih odreda. Tukli su se u svim okršajima: na Kraljevu, Valjevu Gornjem Milanovcu, kao da su u svojoj Sloveniji. Okupator je svuda, i ovde u Srbiji, bio isti – hteo je da uzme sve, da spali imovinu, da ugasi sve živote.

Na sastanku Slovenaca prognanih u Srbiju, sredinom oktobra 1941. godine u Užiccu pokrenuta je akcija da se formira Slovenačka partizanska četa. U svom drugom broju, od 21. oktobra 1941. godine, Borba je donela na slovenačkom jeziku ovaj proglas:

Slovenci, domovina zove

U trenutku kada je pobesneli nemački nacizam svim sredstvima svojeg krvničkog zanata nasrnuo na Sovjetski Savez, slovenački narod je potpuno svestan da je došao odlučujući čas. Slovenci su svesni da je udarac protiv Sovjetskog Saveza udarac u kičmu čitavog Slovenstva. Jedinstveni kao retko kad u svojoj istoriji, Slovenci su se prihvatili oružja i digli se protiv ugnjetavača. Kao drugde po okupiranim zemljama, i u Sloveniji je osnovan NOF. Taj front je u isti mah zahvatio sve narodne slojeve. Bez obzira na političko ubeđenje, u tom frontu sarađuje sada 14 političkih grupa, prožetih samo jednom mišlju: s l o b o d a. Na čelu fronta stoji NOO.

Slovenački NOF je organizovao i formirao slovenačke partizanske odrede, koji sada već s mnogim velikim uspesima vode ogorčenu borbu protiv okupatora, i nemačkog i talijanskog, na čitavoj teritoriji porobljene Slovenije. Slovenače partizanske odrede vodi partizanski štab koji je imenaovao NOO.

Glavni štab slovenačkih partizanskih odreda je podređen VŠ NOPOJ i ima u tom štabu i svog zastupnika.

Kod te akcije, koja ima za istoriju Slovenaca odlučujući značaj, treba pre svega istaći radosnu činjenicu da se s oružjem u ruci bore na slovenačkoj teritoriji samo slovenački partizani. Drugih naoružanih grupa tamo nema, jer su slovenački partizani organizovani u bratskoj slozi svih slovenačkih političkih grupa.

U trenutku kana nam akcije slovenačkih partizana vraćaju nade na blizak povratak u Sloveniju, mi u Srbiju prognani Slovenci moramo se upitati: šta je sada naš zadatak? Da li smemo i dalje čekati da nam slovenački partizani sami vlastitom krvlju, boreći se pod najtežim uslovima, otvore vrata za povratak u domovinu? Ne!

Naša sveta dužnost je da se svi mi sposobni muškarci odmah počnemo pripremati u slovenačku partizansku četu koja će se osnovati na teritoriji oslobođene Srbije. Što nas bude više i što pre se prijavimo, pre ćemo moći priskočiti u pomoć braći u domovini.

Muškarci koji za borbu nisu sposobni, slovenačke žene i devojke širom Srbije, pomozite! Agitujte za ulazak u slovenačku četu – stavljajte se, svako prema svojim sposobnostima, na raspoloženje partizanskom pokretu!

Niko ne sme zanemariti svoju istorijsku dužnost. Vreme kolebanja i bilo kakve bojazni je za nama. Po našim delima će nas suditi istorija slovenačkog naroda.

Slovenci u Srbiji, odazovite se pozivu porobljene domovine!

Jedne novembarske večeri, tačnije, noću 4/5. novembra 1941. godine, grupa Slovenaca u slobodnom Užicu okupila se na sastanku u zgradi gimnazije koja je u to vreme bila pretvorena u kasarnu. Te noći slobodno Užice dobilo je jednu četu boraca više – četu Slovenaca, koja je nosila ime »IVAN CANKAR«. I to u vreme četničkih napada na grad.

Na sastanku su bili i obični borci i članovi CK KPJ. Među njima i Edvard Kardelj Bevc i Ivan Maček Marija. Maček je dugo, potanko objašnjavao cilj formiranja čet i njen zadatke. Trebalo je skupiti sve Slovence rasute po raznim jedinicama u Srbiji, a naročito one na slobodnoj teritoriji, pridobiti ih za borbu protiv okupatora. Jedan od glavnih zadataka čete bio je da se u akcijama po Srbiji vojnički uvežba, naoruža, prekali, a zatim, kasnije – preko Bosne i Hercegovine – ode u Sloveniju i tamo se pridruži slovenačkim partizanima.

Te noći izabran je komandi kadar na demokratski način. O pojedinim predlozima se raspravljalo. Za agitprop su, na primer, bila predložena dvojica – Žene Dolhar i Milenko Šober. Tako je izabran i komandir čete Albin Pibernik, radnik iz jeseničke železare, predratni komunista i ugledni partijski radnik. Još godine 1937. uspostavio je kanal za slanje španskih dobroljaca preko Karavanki u Austriju. U Srbiju, u Arilje, došao je s transportom slovenačkih iseljenika, zajedno sa ženom Julkom i dvaneaestogodišnjim sinom Albinom. Onda je stupio u Požešku partizansku četu. Julka je još pre rata jedno vreme boravila u Sovjsetskom Savezu i tamo pohađala partijsku školi, a u zemlji je vrlo aktivno radila kao partijski radnik. U to vreme dok je Slovenačka četa boravila u Užicu rukovodila je partijskim i skojevskim radom.

Oskar Šavli, profesor iz Maribora, koji je izabran za komesara, takođe je ranije radio u agitropu MK. Četi se priključio tek u prvoj ofanzivi, prilikom povlačenja iz Užica. Za njegovog zamenika izabran je Pavle Žaucer..

Jedan od vodnika bio je Vinko Zevnik, koji je u samom početku usanka dospeo u užički kraj. Najpre se borio u Prvoj ariljskoj četi, gde su ga borci zbog njegove hrabrosti i borbenosti nazvali Viktor. Sa četom je bio u svim borbama od Užica, odnosno od Karana do Pranjana. Od tada se ponovo borio u Ariljskoj četi.

Drugi vodnik bio je Viktor Dobrila.

Pravnik iz Maribora Žane Dolhar vodio je agitprop. Rođen je u Celju. Zajedno s Milenkom Šoberom bio je zadužen za prikupljanje ljudi u četu na područjo Čačak – Gornji Milanovac.

Četa je osnovala i svoju partijsku ćeliju i skojevsku organizaciju. Članovi Partije su bili: Albin i Julka Pibernik, Žane Dolhar, Anton Božec i Pavle Žaucer, a članovi Skoja: Milenko Šober, sekretar, Simon Petrovič, Franc Salamnon, Neva Majcen, Vinko Telban (primljen u Skoj posle akcije u Pranjanima), Vlasto Volheim i Rado Pejovnik.

Četu su najvećim delom sačinjevali borci koji su se već borili u raznim srpskim partizanskim jedinicama, većinom na užičkoj teritoriji. Iako su Nemci prvenstveno iseljavali intelektualce i bogatije seljake, u partizane su otišli pretežno radnici, tako da su u Slovenačkoj četi – od ukupno 58 boraca – bila samo tri intelektualca, nekoliko studenata i seoskih omladinaca.

Svega dca dana posle formiranja, četa je učestvovala na velikoj proslavi godišnjice oktobarske revolucije u Užicu – u velikoj povorci i na mitingu u gradu, a uveče je prisustvobala kulturnoj priredbi u bivšem Sokolskom domu. Četa je nosila transparente i crvenu partijsku zastavu. Sledećeg juta stiglo je naređenje da treba ići na položaj u pravcu Karana i Metaljke, odakle su nadirali četnici i hteli da za zauzmu Užice. Tog dana žestoka borba se vodila na Metaljci, na brdu koje se nalazi između Užica i Karana. Metaljka je samo tog dana nekoliko puta prelazila iz ruke u ruku. U protivnapadu na četničke snage, kojima je komandovao kapetan Račić, Slovenačka četa, sa Drugom i Četvrtom užičkom, sačinjavala je desnu kolonu, koja je nosila glavni udar. Njena dejstva je potpomagao jedan teški mitraljez koji je bio postavljen na kamion. U prvoj oštroj borbi protiv grupe četnika Slovenačka četa je osvojila i prvi trofej – jedan puškomitraljez (bilo je to i njeno prvo automatsko oružje), a zarobila je četvoricu.

Sledećeg dana četa je, zajedno s ostalim jedinicama Užičkog odreda, nastavila napredovanje prema Kosjeriću. U ranim jutarnjim časovima stigla je na greben između Crne Gore i Crnokose, gde ju je dočekala puščana vatra. Borci su zauzeli položaj na putu pored obližnjih kuća. Iz jedne kuće na suprotnoj strani pua, sa jednog uzvišenja, takođe je otvorena vatra na Slovence. Za to uzvišenje, koje se nalazilo na strmom bregu i dominiralo celim terenom, borba se vodila skoro ceo dan. Slovenci su najpre pokušali da se probiju u pozadinu kuće dejstvujući bombama. Ali nisu uspeli. U tom okršaju ranjen je desetar Franc Bogataj, koji je zatim sam otišao prema Užicu, u bolnicu. Odlučeno je da se kota zauzme na svaki način. I kada je juriš, preduzet zajedo sa Zlatarskom četom, uspeo, tek onda se ustanovila tragična zabuna: tukli su se ceo dan sa svojima, s jednom partizanskom jedinicom. Nesporazum je bio toliko tragičniji što su i jedni i drugi imali gubitke.

Borba se vodila za Pranjane. Kada je pala komanda za juriš, borci su nazadrživo poleteli napred uprkos jakoj neprijateljskoj vatri. Među prvima je jurišao Viktor Zevnik, koji je baš ovde pokazao ne samo veliku ličnu hrabrost već i izvanredni smisao za komandovanje. Odmah nakon uspešnog juriša, pošto je četa bila raspoređana na položaju, među borce je stigao komandant Bobić i sve ih pohvalio.

Bobić je pre rata bio aktivni oficir u Mariboru. U Rušama se upoznao sa kćerkom upravitelja škole Črnka, čija je porodica, izgleda, bila iseljena u Kosjerić. Tamo se Bobić ponovo sreo sa Črnkom i pbadve upraviteljeve ćerke su pod njegovim uticajem otišle u partizane. Obadve su poginule u borbi. Janja 1942. godine u Bosni, bila borac Beogradskog bataljona.

Za vreme borbi u okolini Pranjana, pored još dvojice boraca, poginuli su otac i sin Volheim. To je zaista bio težak dan za četu, ionako brojno malu: četiri mrtva, dva ranjena i trojica nestala.

I u drugim borbama u naletu neprijataljske ofanzive učestvuje slovenačka četa. I one čete koje su stigle na Uvac došle su u znatno smanjenom brojnom stanju. Među njima treba istaći Slovenačku četu, koja je u doba formiranja imala do 80 boraca, pa je tokom borbi za odbranu Užica od četnika i Nemaca pretrpela znatne gubitke. Iti gubici su povečani tokom borbi u doba povlačenja, kod Čajetine i Draglice, te je od ove čete stiglo samo tridesetak drugova. Neki njeni borci kasnije odlaze u Prvu ili Drugu proletersku brigadu. A dobar deo, i to nešto kasnije, stiže u Sloveniju i tamo nastavlja borbu započetu u Srbiji, u Užičkom kraju.

Četa je bila omiljena među jedinicama u Užičkoj republici, a poznata naročito po svojim iznvanredno disciplinovanim borcima.

Na vrh Go down

avatar

Komentar on Tue Dec 22, 2009 9:18 am  Istorija Jugoslavije

67 DANA
UŽIČKE REPUBLIKE

HARI ŠIHTER – IZ POSAVINE


Posavski borci, pored mnogih drugih, pamte iz avgustovskih dana prve ustaničke godine mršavog, vitkom mladića pegavog lica i jako plave kose, koji je bio Nemac po narodnosti.

Ko je taj mladi Nemac? Otkud on među partizanima? To su se u početku mnogi pitali, osobito mladi borci.

Policija ga je uhapsila zbog sabotaže i ubzo je bio osuđen na smrt. Ali, on je sam izazvao neku veštačku bolest, pa je upućen u bolnicu, odakle je pobegao, ppreko neke veze – u posavske partizane.

Bio je to avijtatičarski potporučnik, mlad, tak stupio u život – Hari Šihter, rodom iz Berlina. U početku mu je na neki način odgovarao rat, kao neka vrsta pustolovine. Ali kada se se sukobio s nemačkom vojskom, našao se na drugoj strani. Iako je bio još intelektualno nazreo, u prvim danima među partizanima počeo je zrelije da rasuđuje. Hroničar beleži šta je govorio tih dana:

-...Ali ja sam Nemac i osećam se drukčije nego vi. Vi ste pušli protiv tuđina za svoje oslobođenje, a ja sam došao u sukob sa svojim narodom. Nije to isto. Ali, sada sam s vama, i ostaću uz vas. Ostaću, u to budi siguran. Znaš, ja se borim za Internacionalu – rekao je to i pogledao me značajno, kao neko derište koje izgovara veliku reč čiji pravi smisao i ne razume...

Štab odreda je utvrdio da je Hari upućen u partizane sasvim normalnim putem, preko pouzdane veze, da je već proveravan. Ali, ipak, drugovi mu u početku, samo u početku, nisu baš sve verovali. Još od prvih čarki u borbi pokazivao se vrlo hrabrim, uletao je u opasnosti, ali se i izvlačio. Još tada su drugovi za njega govorili da je brz kao lisica i da se nalazi na nepoznatom zemljištu kao retko ko drugi. Sa istim žarom napadao je na nemačke kamione, na nedićevce i ljotićevce. Njegovi drugovi pamte kako je bio neumoljiv i tvrd u borbama i govorio:

-Niks polako, niks natrag...

U to vreme Hari je kao i drugi posavski partizani položio zakletvu – na vernost borbi naroda. Za njega, Nemca, bilo je to neobično, nije znao srpski jezik, pa je zakletvu polagao na nemačkom jeziku, a prevodio mu je književnik Jovan Popović, tada takođe borac Posavskog partizanskog odreda. Kad mu je književnik u početku pročitao reči – »da će se boriti boriti protiv okupatora za oslobođenje srpskog naroda«, Hari je odvratio – da se ne bori samo za srpski narod. A kad mu je književnik pročitao sledeću rečenivu:

»...Jer se na taj način borim i za oslobođenje i svog naroda i svih porobljenih naroda...«, Hari se smirio. Jovan Popović je zabeležio taj trenutak Harijeve partizanske zakletve:

»Pred čitavim strojem, uzbuđen i zbunjen, i pomalo zamuckujući, Hari, jedan od retkih sinova nemačkog naroda koji je pošao ovim putem, ponavljao je za mnom tekst zakletve. Kod onih reči o srpskom narodu, začas me je nepoverljivo pogledao, da mu ne podvalim. Ali kad je izrekao i reči o svom narodu, lice mu se ozarilo, pa je čvrsta i uverljiva izraza na licu, završio zakletvu, da će dati život u borbi protiv fašizma da nikad neće izneveriti...«

Po hrabrosti brzo se pročuo ne samo među borcima, nego i u narodu. Znale su za njega i seljanke i posavska deca. Znao je da kad čuje zvuk avionskog motora da se popne na drvo i da ozgo, slušajući, javlja da li nailazi »štuka« ili transportni avion, da li se treba sklanjati ili ne.

U mnogobrojnim borbama koje su vodili Posavci, Hari se pokazao sve hrabriji i odvažniji. Uletao je u gužve, sačekivao u zasedama,tukao precizno, hrabrio druge. A nije voleo da se i njegovom junaštvu govori. Smatrao je da drugi, kasnije, treba o tome da daju sud. Voleo je da bude bombaš. Istakao se u bombaškom upadu u Ub. I mnogo puta, u više borbi. On je valjda prvi bivši vojnik Trećeg Rajha koji je, kao partizan i borac protiv fašizma, dobio pohvalu VŠ NOPOJ, u kojoj je zapisano:

»Izražavamo naše priznanje i pohvalu za primernu hrabrost partizana Posavskog partizanskog odreda Harija N., bivšeg nemačkog vojnika. Osaim više hrabrih pothvata, Hari se naročito istekao kad je sam u motornom čamcu, sa puškomitraljezom u ruci, zarobio na Savi jedan putnički brod sa više neprijateljskih vojnika i oficira sa većom količinom hrane za opsednutu nemačku vojsku u Šapcu.«

U mnogo borbi borio se Hari. U velikim borbama prve neamčke ofanzive u Srbiji. Posavci su se tukli po ravnici, po brdima, uzmicali. Pobeđivali, trpeli poraze. Ginuli. U jednom okršaj pao je i vojnik Hari Šihter, borac Posavskog partizanskog odreda.

»...Borio se do poslednjeg daha. Kada sam mu prišao i pridržavao ga, pogledao me je široko otvorenih očiju bez obrva i s mukom se nasmešio, kao da mi je namignuo: Hari niks natrag...«

Tako je komesar čete Bogdan opisao poslednje Harijeve trenutke.

Pored mnogih boraca Posavaca, i zajedno s njima, pao je i Hari Šihter, jedan od malobrojnih sinova nemačkog naroda. Pao je za slobodu srpskog ali i istovremeno i za slobodu nemačkog naroda.




»AUGUST« HELER – SA OPSADE KRALJEVA




Sredinom septembra 1941, u selu Rakovi, nedaleko od Čačka, pojavio se vojnik koji je sam samcat išao od kuće i tobož kontrolisao kućne liste. Meštani su obavestili Milenka Nikšića o ovom čudnom nemačkom vojniku. Kad se susreo s partizanskom patrolom koja je krenula da ga zarobi – ovaj čudni nemački vojnik se predao i krenuo u partizanski logor u selu Milićevcima.Tamo je izjavio da se zove August Heler, da je član Komunističke partije Austrije, da je odžačar iz Linca i da hoće da se bori protiv fašizma!...

U to ustaničko vreme mnogo ko je pokušavao da meša prste oko narodnog ustanka. Nemci, ljotićevci, nedićevci i drugi pokušavali su na razne načine da ubacuju svoje ljude u partizanske redove. Zato nije neobično što ljubićki partizani nisu poverovali priči ovog nemačkog vojnika. Hteli su da ga provere na delu. U početku su mu odredili da nosi rezervnu cev puškomitraljeza. On se svakod dana pokazivao kao disciplinovan vojnik, dobro je učio naš jezik i izvršavao svaki zadatak. Međutim, posle oslobođenja Gornjeg Milanovca i Čačka, on se požalio – da je tužan što nema oružja. Komanda čete je odlučila da mu da oružje, pa mu je pred četnim strojem, pomalo svečano, predata puška. Bio je, pored ostaloog, i veliki veseljak, pa je zbog toga stekao simpatije drugova. Borci su ga zvali na svoj način Avgust, umesto August.

Prva ljubićka četa u kojoj se borio i Heler, početkom oktobra, sa drugim jedinicama Čačanskog partizanskog odreda »Dr Dragiša Mišović«, upućena je na opsadu Kraljeva. Tamo je ona vodila teške borbe.

U noći između 14. i 15. oktobra vod partizana u kome se nalazio i August Heler, popularni Avgust, upućena je da pređe Zapadnu Moravu i Ibar kod mosta Kamidžore i napadne nemački jak bunker. Vod boraca prešao je i Moravu i Ibar, koji se u blizini mosta ulivao u Moravu, i napali nemački bunker. Bombaši su zasuli bunker bombama, ali su Nemci pružili veliki otpor. Heler je nekoliko puta na nemačkom jeziku pozivao Nemce da se predaju. Ali, odgovora nije bilo. U stvari, fašisti su se i dalje tukli. Pred zoru partizani su se morali povlačiti. Međutim, u noći i gustoj magli grupa boraca u kojoj su bili Mile Lončarević, Bogoljub Ostojić, Dimitrije Platinić, Drgiša Milovanović i August Heler – Avgust zalutala je i kada se podigla jutarnja magla našla na velikoj čistini, na pravom brisanom prostoru. Kako je u to vreme naleteo jedan nemački avion, grupa je potrčala prema obližnjoj ciglani, jer drugog zaklona u blizini nije bilo. Avion je bacio nekoliko bombi i pogodio ciglanu. Tom prilikom poginulo je svih pet boraca Prve ljubićke čete među njima i Heler.

Narodni muzej u Čačku, među svojim brojnim eksponatima čuva i ratnu fotografiju grupe boraca Prve ljubićke čete, među kojima je i august Heler. Isto tako, na spomen – ploči u Ljubiću, pored drugih imena palih boraca, zapisan je i Helerovo ime.



JOZEF ŠTUMPF IZ BRANDEBURGA


Neobična je životna, a posebno ratna priča o Jozefu Štumpfu, »čistokrvnom Nemcu« iz Brandeburga. On je rođen u Pazovi, ali kako mu je majka umrla na porođaju, stric iz Brandeburga ga je uzeo u svoju kuću. Tamo je odrastao, školovao se, postao zanatlija. Ali, po ubeđenju antinacista, godine 1933. bio je strpan u koncentracioni logor. Odavde je uspeo da pobegne, najpre u Austriju, pa u Jugoslaviju. Godine 1938. zaposlio se u selu Grošnici kod Kragujevca – na vodovodu. Bilo je tamo i drugih Nemaca, ali oni su većinom radili za Gestapo. Jozef je bio pošten borac. Ostao je i Grošnici da radi i posle nemačke okupacije. Kad mu je jednog julskog dana došao poziv da se javi nemačkoj krajskomandi u Kragujevcu – odlučio se da beži. Geastapou više nije hteo u ruke.

Požalio se omladincu Rakici Jankoviću koga je dobro poznavaoi Rakica ga je odveo – u šumu, kako mu je rekao. U štab Kragujevačkog partizanskog odreda u Gledićkim planinama nisu mu mnogo verovali – nisu mu dali oružje. Čitava dva – tri meseva je bio pod prismotrom. U stvari, sve do prve nemačke ofanzive, do povlaenja delova partizanskih snaga sa teritorije Užičke republike.

U povlačenju prema Sandžaku i Kragujevački odred je vodio borbe, upadao u četničke zasede, tukao se s nemcima. Jednog dana, dok su Nemci i četnici nadirali, Štumpf je bio određen da sa jednom desetinom štiti odstupnicu.

-I tada sam bio bez oružja! Otpisan – sećao se kasnijih dana Štumpf. Onda, u zasedi, dobio sam jednu podnudu koju bi možda svako drugi prihvatio, ali ja nisam. Prišao mi je, naime, desetar i rečai.

-Švabo, od ovog nema ništa. Hajde da se vratimo u Kragujevac. Ako naiđu Nemci, ti ćeš reći da su te silom poveli i da sam te ja spasao. Ako budu četnici, isto ću ispričati ja. Rekoh da prihvatam, jer siguran sam bio da sam rekao suprotno da bi me odmah likvidirao. Zavaravao sam ga...

-Samo, rekoh, da uzmem ranac i da se napijem vode. Zatim pođoh kao da ću to uraditi, a iza prvog grma smustim se u šumu, u pravcu u kome je krenuo odred. Ispričao sam sve komandantu i drugovima. Polse prvih borbi poverovali su mi, mein Gott. Unbrzo, postao sam komandir minobacačkog voda, jer sam poznavao to oružje. Zatim, prekomandovan u Prateću četu. I tako iz borbe u borbu...

Na vrh Go down

avatar

Komentar on Tue Dec 22, 2009 9:19 am  Istorija Jugoslavije

67 DANA
UŽIČKE REPUBLIKE

JOHAN PAN – IZ KRAGUJEVCA


Još jedan Nemac po imenu Johan, a po nadimku Pan, bio je odista veliki čovek u ustaničkoj 1941. godini u Srbiji, odnosno u vreme fašističkog divljanja u Šumadini, u Srbiji, Jugoslaviji.

Oktobra 1941. Johan Pan, podoficir nemačkog Vermahta, upućen je iz Niša u Kragujevac, zatim u selo Grošnicu. Tamo je dobio zadarak da presuje seno u bale i da ga sa železičke stanice transportuje u razne pravce. Delovi Kragujevačkog partizanskog odreda napali su železničku stanicu u Grošnici 28. sptembra i tom prilikom zapalili desetak plastova sena na senjaku. Pan, kako pamte svedoci tog događaja, nijednom rečju čak nije grdio partizane. On je zavoleo mnoge ljude, naročito radnike koji su bili određeni da rade na senjaku, sprijateljoio se sa mnogima iz obližnjeg sela Stanova.

Međutim, u vreme kragujevačkog pokolja Pan je pokazao svoje pravo ljudsko i antifašističko lice. On se, pre svega, uspešno založio za to da Nemci ne dovedu u Kraljevo na streljanje nijednog njegovog radnika. Čak je teško ranejnog pravnika Aleksija Markovića, rodom iz Šljivovca previo i sakrio na svom senjaku (koga je pronašao neki gestapovaci i streljao sutradan).

Čim je čuo za početak streljanja u Kragujevcu, Pan je odjurio sa tri špeditera u grad i, pod izgovorom da mu treba radna snaga da obavi poslove koje mu je naredila viša komanda, počeo da izvlači ljude iz kolone koje su Nemci odveli na streljanje. Tako je uspeo da izvuče vše od dvadeset ljudi. Sutradan je opet sa tri špeditera došao pred barake gde su zatvoreni Kragujevčani čekali – red na streljanje. Pan je razjurio ljotićevske stražare i utovario oko 30 ljudi na špriditere. Odeo ih je sa stratišta i gotovo polumrtve, izgubljene iznosio na senjak.

Kad su saznali za to, eseseovci iz Kragujevca su ga pozvali na odgovornost, ali ga nisu mogli kazniti jer je pripadao višoj komandi.

Kratko vreme je prošlo posle ovih događaja, Johan Pan je po nalogu svoje komande morao da se vrati u Niš. On se od svojih prijatelja u Grošnici i Kragujevcu rastao ljudski: odveo je svoje radnike na perifeeriju grada u jednu kafanu da se pozdrave. Tamo je zapalio tri sveće streljanim u Kragujevcu, pa pozvao radnike da minutom ćutanja odaju poštu. Čak su neki od radnika zapantili i nekoliko rečenica iz njegovog oproštajnog govora:

-Rat će se brzo završiti! Kad budete slobodni, setite se mene. Ako iz ovog rata živu glavu iznesem, doseliću se ovde, da zajedno sa vama živim...

Sutradan je došao u selo Stanovo, pa su u kafani Dragomira Minića oprostio s narodom tog kraja.

Na rastanku Johan je delio prijateljima svoje fotografije. Te fotografije mnogi i danas čuvaju.

Johan Pan se vratio iz Grošnice u niš. Odavde je otišao u partizane i poginuo – za slobodu srpskog naroda. Ali, i za slobodu i pravednioji život, njegovog naroda.



PARTIZANSKE BOLNICE



U danima pred ustanak 1941, po zadacima KPJ, počele su pripreme i za obučavanje mladih bolničarki u pružanju prve pomoći i nezi ranjenika. U Šapcu i susednim mestima obučavanje mladih bolničarki počelo je još u maju 1941. U nekoliko grupa u samom gradu obuku je pohađalo oko 60 žena i devojaka. Ilegalni bolnički kursevi u Užicu radili su u junu i julu. Pohađalu su ga uglavnom devojke – članovi Partije, SKOJ-a ili simpatizeri Partije. Do stvaranja Prve užičke čete pet takvih kurseva završilo je rad. Prve polaznice kurseva bile su: Mara Kusturić, Justina Vivot, Danica Milosavljević. Stanka Laktović, Vita Gutman, Vera i Nada Matić i druge. U Čačku je omladinka, član KPJ, Stanislava Terzić Cala organizovala nekoliko kurseva prve pomoći u svojoj kući, a pohađale ih: Dragana Todorović, Dobrila Klisarić, Nada Majstorović, Zora Saraga i druge...

Svuda, gotovo u svim mestima, u selima i gradovima, priprani su novi mladi kadrovi za negu i lečenje ranjenika. Uporedo, priključeni su: zavoji, lekovi, vata i druge medicinske potrebe. U prvim ustaničkim danima, kada gotovo posle svake borve imi i novih ranjenika, nastaju i prve partizanse bolnice, najpre prihvatne, onda stalne ili pokretne, a kasnije, u oslobođenim mestima, stalne bolnice. Avgusta te goine, Mačvanski partizanski odred ima svoju prihvatnu bolnicu na padinama Cera, a krajem meseca ona se smešta u konake manastira Čokešine. Ona već tada ima 37 kreveta za teške ranjenike dok su lakši smešteni po kućama.

ZU oslobođenom Krupnju uređene su bolnica i ambulanta koje su počele vrlo brzo raditi. Već toga meseca u bolnici se lečilo oko 70 ranjenika. Tamo već vredno rade dr Dimirije Pitović, Nikola Čobeljić, Tamara Gavrilovna i Rakela Levi, kao i 4 bolničarke i 12 bolničara.

Doktor Miša Pantić i dr Dragan Jovanović vodili su sanitetsku službu Valjevskog partizanskog odreda u Podgorini i u Kolubari. Jedna manja ambulanta jeoš u julu je radila u jednoj kolibu u planini Sokolji, a mana bolnica u selu Mratištu.

Sredinom septembra počinje raditi i bolnica Kragujevačkog odreda. Jednom smelom akcijom odred je zaplenio kompletan inventar i instrumente u bolnici Ravni Gaj kod Kragujevca, pa je formirana bolnica u selu Dulenima. Sa bolnicom iz Ravnog Gaja u partizane su došli dr Voja Dulić, bolničarka Bosiljka Vukanović Čarna i bolničar Spasoje Janjević, koji su organizovali rad partizanske bolnice.

Kraljevački odred imao je svoju prvu bolnicu smeštenu iznad sela Kamenice, a prihvatnu ambulantu u selu Kruševivi. Bolnica kod Kamenice bila je smeštena u šumarskoj kući i raspolagala je sa 37 kreveta. Pored dr Gojka Nikoliša koji je organizovao bolnicu, u njoj su radili: Danica Jasnić, Milka Trajilović, Jela Jovanović – Radosavljević, Danica Lazarević i druge. Odredska ambulanta, u novembru, bila je u selu Roćevićima.

Posle oslobođenja Užica, štab Užičkog odreda počinje organizovanije raditi na uređenju bolnica. Sutradan po oslobođenju grada 34 lekara potpisala su naredbu kojom se određuje da sve zdravstveno osoblje mora ostati na svojim radnim mestima. Nekoliko dana kasnije, naredbom od 1. oktobra, upravnik određuje da se »fijaker od danas upotrebljava za prevoz teških bolesnika iz varoši u bolnicu, i to isključivo sirotinje«. Naredbom od 7. oktobra – dvojici lekara i jednom medicinaru odobrava se hrana u bolnici, jer su se odrkli plata:

»Pošto su se dr Ćernić Mirko, njegova žena Marija i Škofič Milko pristali da rade u bolnici bez plate, to im sa današnjim danom pripada hrana u bolnici,te će ih ekonom ove bonice za danas staviti na hranu sa sledovanjem kao i ostalom osoblju, a za šta će se pobrinuti štab narodnooslobodilačkog odreda«.

Pored bolnice u Krčagovu, u zgradi gimnazije otvorena je ambulanta za lakše ranjenike. Nekoliko dotadašnjih zdrevstvenih ustanova objedinio je dom zdravlja. I Dom Crvenog krsta je pretvoren u bolnicu. Početkom novembra u zgradi Poljoprivredne škole u Sevojnu otvorena je velika bolnica kapaciteta oko 400 ležaja, namenjena prvom redu teškim ranejnicima.

U oslobođenom Čačku je formirana bolnica koja je lečila ranjenike iz borbi kod Kraljeva, Rudnika i Gornjeg Milanovca. Jedna ambulanta otvorena je na železničkoj stanici, a druga u bivšoj Palilulskoj ulici. U selima Gornja i Donja Gorevnica takođe su formirane manje bolnice, kako bi se izbegla moguća bombardovanja bolesnika smeštenih u gradovima.

Bolnica u Gornjem Milanovcu radila je prvih slobodnih dana ovog grada. Uskoro je formirana i bolnica u obližnjem selu Savincu. Prvi šumadijski odred smestio je svoju bolnicu u varošici Rudniku.

Sve ove i druge bolnice radile su pod teškim uslovima,sa malo lekara, bolničara i bolničarki, sa oskudnim lekovima i drugom opremom. Ali, na sve strane obučavaju se nove bolničarke koje preuzimaju najveći teret nege sve većeg broja ranjenika.

Užički radnici napravili su i poseban sanitetski voz sastavljen od ambulante, kupatila i ležaja za ranjenike. Voz je vie puta prevozio ranjenike od Vardišta i od Gornjeg Milanovca u najbliže bolnice.

Rad u bolnicama i lekari i drugo osoblje shvataju ako najhumanije obaveze. Često se radi danonoćno, često u nekoliko smena uzastopno. Počinje da se stvara kult ranjenika, u želji da se izleče najhrabriji borci i da se ponovo vrate na front. Pored teških i napornih obaveza mnogi rukovodioci, među njima i komandanti, komesari, obilaze ranjenike u bolnicama. Vrhovni komandant Tito obilazi ranjenike u bolnici u Sevojnu.

Sa velikom nemačkom ofanzivom počinju i velike nevolje partizanskih bolnica i ranjenika. Ugrožavaju se pojedina područja, nastupa okupator. Bolnice su prinuđene da se povlače, da se sele. Ispred nemačke kaznene ekspedicije u Mačvi i podrinju seli se bolnica iz Čokešine, već krajem septebra – preko Cera u Rađevinju, u selu Šljivovu, zatim u Krupanj, pa u Užice. Krajem septembra seli se i bolnica Posavskog odreda. Odavde se, volovskim zapregama, 23 teška ranjenika peko Seče Reke i Kosjerića transportuju u Užice. Na Pašinoj Ravni četnici napadaju partizansku bolnicu, zarobljavaju ranjenike, ali uskoro ih oslobađa jedna četa Posavskog odreda. Ta izmučena bolnica uskoro stiže u Rogačicu, nešto kasnije u novoformiranu bolnicu na Zlatiboru.

Počele su uzmicati i druge bolnice, naročito bolnice Kragujevačkog i Prvog šumadijskog odreda.

Od prvih ranjenika iz ovih bolnica formira se i bolnica na Zlatiboru. Verovalo se da tamo okupator ne može prodreti, da će ranjenici biti bezbedni. Brzo, vrlo brzo, tamo se prazne pojedine vile, bivši domovi, formita se bolnca.Stižu ranjenici. Najpre desetine, pa stotine. Počinju – da kuljaju. Nešto oskudnim transportom motornim vozilima, zapregama, a lakši ranjenici i peške. Iz Čačka ranjenici se evakuišu vozom, kao i oi iz Kragujevačkog Prvog šumadijskog. Počinju i izvlačenja renjenika i iz bolnice u Sevojnu. Poslednjeg dana Užičke republike, 29. novembra pre podne, voz sa ranjenicima stiže u Užice. Nadeću avioni. Voz »beži« u železničke tunele pod starim srednjovekovnim gradom – od napda avijacije. Tamo, u mraku, hrabre bolničarke dele čaj ranjenicima. I onda, voz kreće do Kremna. Tamo se ranjenici iskrcavaju, odlaze u seoske kuće.

Zlatibor, svi njegovi kapaciteti, punisu ranjenika i izbeglica. Kad je stigla poražavajuća vest 29. novembra uveče – da su Nemci ponovo zauzeli Užice, na Zlatiboru počinje velika drama. Počinje trka za spasavanje ranjenika. Jedini pravac je – Uvac i dalje Sandžak. Ali, odmah iza Zlatibora, iz Kraljeve vode (danas Partizasnke vode), gde je bila bonica na Zlatiboru, puta više nema. Samo vrletne staze. Nema puta ni za vozila, ni za zaprege. Samo za pešake i konjanike.

A na Zlatiboru je ležalo preko dve stotine teških ranjenika. Za njih spasa nije bilo.

Odavde se kreće sve što može. Najviše peške. Poneko konjem. Poneko na nosilima, poneko opet uz pomoć svojih drugova. Rukovodstvo ustanka, među njima Tito i Krardelj i šev saniteta VŠ dr Gojko Nikoliš, u magnovanju i teška srca, sa tragikom preživljavaju, odlučuju da ostave ranjenike. Verovali su – Nemci će poštovati Ženevsku konvenciju i poštedeće ranjenike.
Međutim, kada je otišlo sve što sve što se na bilo koji način moglo kretati, ostalo je oko 150 teških, nepokretnih ranjenika sa nekoliko bolničarki.

Uskoro, oko podne 30. novembra, i ovde su dospeli fašisti. Za njih, za ubice, nije bilo nikakvih međunarodnih konvencija i normi koje su poštovali. Na najzverskiji način ti zverovi u ljudskom obiliku, fašistički okupatori, poubijali su teške ranjenike, ali ih, pošto su izneli iz kreveta, gazili gusenicama tenkova.

Iapk, i pored te velike tregdije, više stotina ranjenika, uspelo je da se povuče sa Zlatibora. Stigli su oni na oslobođenu teritoriju između Uvca i Lima – na Zlatar. Mnogi su ovde negovani kraće vreme ili lečeni i izlečeni. Oni teži – stigli su čak u bolnice Vaškovu i na Durmitoru.

U magnovenju, kad su nalazili nemci, na Zlatiboru se ubio teški ranjenik učitelj iz Rađevine Čeda Milosavljević. Ranjenog Sretena Žujović, čkana VŠ, preneli su u Sandžak. Teško ranjenog radnika Radomira Sovrovića Sovra odneli su u vojničkom kazanu sa Zlatibora. Ostavili ga pred Uvcem, pa ga ponovo odneli u Rutoše. Tamo su ga četnici zarobili, pa uskoro partizani oslobodili. Onda je stigao čak na Durmitor. Od Nove Varoši do Drurmitora pod njim su se četiri konja – od tereta – promenila.

Ranjenik Sredoje Tomić teškom mukom je, uz pomoć drugova, pomalo konjem, stigao do u Radojinju. Odatle se jedva dokoturao u svoje selo Močioce. Tamo su ga zarobili četnici, predali Nemcima, a ovi odveli u logor Mauthauzen. Teško ranjen i opečen prilikom diverzije u trzorima narodne banke u Užicu, Mihajilo Mladenović Ćoro u najvećim mukama je dospeo do žUvca, a odatle su ga dvojica drugova, noću, po smetovima vratila u selo virovo kod Arilja. Celo vrme rata krio se i bezuspešno lečio. Tek po oslobođenju je operisan i izlečen. Mali kafedžija sa vrhova Palisada Veljo Jovanović, poznak pod nadimku Otrov, u svojoj kafanici sačuvao je 13 ranjenika. U dogovoru sa ranjenicima, rako je prvim nemačkim patrolama da su to četnici. U prvom trenutku to je pomoglo. Posle nekoliko dana, Nemci su ih sve odveli u Užice. Ipak, i odavde se spaslo više od polovine.

No ranjenici iz Kremna nisu se spasli. Nemci su ih sve zarobili, pa ili pobili ili odveli u Užice, gde je većina nastradala.

Toga dana kad su nastradali ranjenici na Zlatiboru, 30. novembra, Tito je naredio da se oslobodi preko 300 nemačkih zarobljenika. Nemci – fašisti to nisu ocenili kao akt humanosti. Oni su poubijali zarobljene teške i ranjenike na Zlatiboru.


To je bio genocid najteže vrste.

Na vrh Go down

avatar

Komentar on Tue Dec 22, 2009 9:20 am  Istorija Jugoslavije

67 DANA
UŽIČKE REPUBLIKE

»UŽIČKA VLADA« 1941.

U prvoj ratnoj godini su narodnooslobodilačka borba i narodna revolucija u Srbiji imala više zvezdanih trenutaka. Vrtlog rata, ustanka, bespoštedna borba protiv surovog okupatora, mobilizacija svih sanga u borbi za oslobođenje zemlje, razvijanje novih organa vlasti bili su značajni istorjijski događaji. U tim masovnim gibanjima, formiranje Glavnog NOO Srbije ili »užičke vlade«, kako se taj odbor ponekad naziva, svakako ima izuzetan značaj. Prema prvim, istina, nerazrađenim i do kraja nedefinisanim njegovimkorekturama i nadležnostima i prema vizijama njegovih inicijatora, trebalo je da Glavni odbor predstavlja najviši organ vlasti u Srbiji.



Glavni odbor nema svoju vremenski i po događajima spektakularnu prošlost, ali ipak, sam njegov nastanak i delatnost zrače kao dragulj u našoj oslobodilačkoj borbi. Prostrana oslobođena teritorija u Srbiji, pre svega u zapadnoj Srbiji i Šumadiji, odnosno Užička republika, prostirala se od Drine skoro do Velike Morave, od Save do Sandžaka i blizu Kosovske Mitrovice. Sva teritorija u tom prostranstvu sem većih gradova, bila je slobodna. Najveći deo slobodnog dela stanovništva vodio je borbu protiv okupatora. Veliki deo privrede, uključujući i saobraćaj, industriju, a osobio poljoprivredu, organizovano je radio za ratne potrebe, i to najviše zaslugom NOO. U skoro svakom oslobođenom mestu, seli i u gradu, već su duže radili organi vlasti., razumljivo, ne svuda s istim uspehom. Dragojlo Dudić u svom »Dnevniku« pisao je i o NOO u Krupnju, kao jednom od prvih i najstarijih u Srbiji: »Prvi dekret nove vlasti u ovom mestu naređuje ukidanje svake druge stare vlasti. Ovim dekretom ukinuta je vlast sreskog načelstva, opštie i žandarmerijske stanice u Krupnju. Sreski sud, poreska uprava, katastarska sekcija obustavljaju rad do završetka oslobodilačke borbe. Dekret dalje naređuje zapisnički pregled imovine svih državnih nadleštva i konfiskaciju državnog novca kod poreske uprave policijskih vlasti. Sem toga, dekret naređuje obrazovanje Narodne straže kaoizvršnog organa nove vlasti i čuvanja lične imovine i bezbednosti građana. Ova strađa sastavljena je od ljudi iz partizanskog odreda zbog toga što su se u mestu pojavile krađe...«



Značajna iskustva u svojoj aktivnosti već su imali organi vlasti u Tžicu i susednim mestima. To se postiglo pre svega zahvaljujući tome što je tamo sve: i privreda, i politička delatnost, i život najvećeg broja brđanina, prešlo na »ratni kolosek«. Na drugoj strani, u Užicu su radili najviši i najodgovorniji organi oslobodilačke borbe, počela je da izlazi nova štampa, koja se takođe bila potpuno stavila u službu oslobodilačke borbe, pa je sve to na razne načine, u raznovrsnim vidovima, doprinelo da se organi vlasti brže i snažnije razviju, da se bogate iskustvom, da stiču prakcu. Najzad, Borba je donela niz izuzetno značajnih napisa o suštini organa vlasti, o njihovoj aktivnosti ( od kojih je najznačajni Kradeljev od 19. oktobra 1941. »NOO moraju postati istinski privremeni nosioci narodne vlasti«). Gradski NOO u Užicu je svojim dalekosežnijim odlukama već ušao u uistoriju naše nove vlasti. To su one odluke koje je citirao i drug Tito na Petom kongresu KPJ: o moratorijumu dugova radnog stanovništva, o platama radnika, nameštenika i službenika, o pomoći neuposlenima, o stvaranju mogućnosti za upošljavanje izbeglica. U ovom gradu već su se istinski revolucionarno počeli razvijati i delovati organi vlasti. Radnici na železnici i u ložionici izabrali su radničke poverenike. U najvažnijem privrednom i vojnom objektu, u fabrici oružja i municije, ukinuta je funkcija upravnika i formirano kolektivno rukovodstvo od četiri čkana. U tkačkoj radionici je došlo do promena u sastavu upravnog odbora akcionarskog društva, pa su izabrani poverenici i komesarijat. NOO sela Trnave, nedaloko od Čačka, tražio je odobrenje od Komande mesta u Čačku – i dobio ga – da podeli deo tamošnjeg manastirskog imanja siromašnim seljacima i bezemljašima. Za manastirska imanja u Ovčarsko – kablarskoj klisuri, koja su bila prilično velika, ustanovljeni su komesari.



Bilo je još mnogo poslova koje je trebalo svršiti, akcija koje je trebalo pokrenuti, obaveza koje je trebalo ispuniti. A naročito je trebalo rešavati teške probleme koje je nametala oskudica. U oslobodilačkoj borbi naroda Srbije bilo je akumulirano četvoromesečno iskustvo koje je valjalo dalje razbijati, kanalistai, uopštavati. »Osnovna zadaća Partije na oslobođenoj teritoriji jeste brzo izgrađivanje vlasti, i to odozgo gore...« U Užicu je 7. novembra formiran i Okružni NOO. Rukovodstvo ustanka ocenilo je da je potrebno i dalje izgrađivati organe vlasti do vrha. Tako je 16. novembra 1941. u Užicu obrazovan Glavni NOO Srbije, kao najviši organ narodne vlasti u Srbiji. U njegov sastav su ušli: predsednik Dragojlo Dudić,sekretar Petar Stambolić, Nikola Grulović – poverenik za trgovinu, Mitar Bakić – za finansije, Jovan Popović i Mitra Mitrović – za prosvetu i kulturu, vlada Zečević – za šumarstvo, Milentije Popović – za saobraćaj, Mirko Tomić- za zdravlje i snabdevanje, i Josif Tulić – bez resora.



Političko rukovodstvo je nastojalo da u ovaj odbor uvede i neke istaknutije i naprednije rodoljubive građanske političare. Pokušaj da se uvede Dragoljb Jovanović, predstavnik levog krila Zemljoradničke stranke, nije uspeo. Jednostavno – zato što je Jovanović odbio da se izvuče iz svog skloništa u Beogradu. Pokušaj sa doktorom Ivanom Ribarom takođe nije uspeo zato što u to vreme nije bilo mogućnosti prebaciti ga na oslobođenu teritoriju. Tako je Glavni oddbor bio sastavljen, izuzev Vlade Zečevića, od komunista – starijihi iskusnih revolucionara.



Delatnost Glavnog odbora bila je kratkotrajna: formiran je 16. novembra, a prestao je da radi 29. novembra – kada je slobodnu teritoriju, a s njom i Užice, neprijatelj ponovo zauzeo u svojoj prvoj ofanzivi. Pa ipak, ona je, za ondašnje privredne i političke prilike, bila izuzetno bogata i nobično značajna. Po svemu sudeći, osnovna i sveukupna delatnost Glavnog odbora bila je posvećena prganizaciji života na oslobođenoj teritoriji, rešavanju privrednih problema i oživljavanju i jačanju političkog života. Jedan od tih rvih važnijih akcija bilo je savetovanje s predsednicima sreskiih NOO iz užičkog okruga. Na njemu je bilo reči o snabdevanju građana, naročito solju, u kojoj je vladala velika oskudica, zatim o oezbeđenju stočne hrane za zimu i slično.



Druga krupnija akcija Dlavnog odbora bila je inicijativa za konferenciju u Užicu s predstavnicima radikala, demokrata i zemljoradnika radi omasovljavanja NOP-a i jačanja jedinstva naroda u oslobodilačkoj borbi. Konferenciji su prisustvovali: Edvard Kardelj, Mitar Bakić, Milinko Kušić, dr Dušan Nedeljković, prota Vitomir Vidaković i drugi.



Sličnu inicijativu Odbor je pokrenuo i u Čačku, gde je najpre održan zajednički sastanak predstavnika Komunističke partije, Radikalske, Zemljoradničke i Demokratske stranke na kojem se govorilo o jedinstvu u borbi protiv okupatora. Sutradan je u Čačku održan masovan zbor građana. »Od svoga oslobođenja naš grad nije imao veće i lepše manifestavije nego što je bio današnji veličanstveni zbor narodni...« pisala je Borba od 20. novembra 1941. »Nije bilo Čačanina koji se nije priključio ogromnoj povorci – toj velikoje živoj snazi – koja je u postignutom jedinstvu svih narodnih partija, manifestovanom na ovom zboru, videla najveću zalogu odlučne borbe protiv okupatora i zalogu sigurne pobede.« Na zboru su predstavnici svih partija koje su predhodnog dana imale zajednički dogovor.



Svedočenja prote Vlade Zečević, člana »užičke vlade« i poverenika za šumarstvo, osobito su znimljiva:



»Radim u resoru zajedno sa starim revolucionarom i borcem još iz okotbarske revolucije u Rusiji Nikolom Grulovićem. Tek smo se upoznali. Radeći sa mnom on u isto vreme proučava i moj način rada, a naročito u sprovođenju konkretnih mera koje mu nisu do kraja jasne, a još manje opravdane i ubedljive... Oko transpota robe železnicom od Čačka do Užica i dalje prema Višegradu takođe dolazi do sukoba između mene i Nikole. Ja sam bio izdao nalog da se svi vagoni natovareni raznom robom ostavljaju na usputnim stanicama od Užica prema Višegradu, a da se samo lokomotive vraćaju po druge natovarene vagone i sve tako dok se sva orba ne izvde iz gradova i varošica – da ne vi pala u ruke neprijatelja. Ovakvo naređenje prevršilo je meru strpljenja kod Nikole... I rekao mi je: »Da ti kažem, druže Vlado, otvoreno i u lice – tebe je uhvatila panika«. Na kraju je Grulović išao kod Tita da bi ga on ubedio u opravdanost takve odluke, jer je sa njom ranije bio upoznat i dao svoju saglasnost.«



Dalje je Zečević zapisao:



»Sećam se, na primer, ovakve pojedinosti. Ulazi u moju radnu sobu Mitar Bakić, ministar finansija, i još s vrata počinje malo šaljivo, malo ozbiljno:



-Ti mi, pope Vlado, mnogo tražiš novca na razne nabavke. Znaš, treba malo i štedeti, ne moramo baš sve plaćati, mogu te rđe trgovačke dati i nešto priloga za ovu našu borbu?



Ja fa onda ubeđujem da plaćamo veće količine masti, slanine, brašna, šećera, soli, tekstilne robe, gasa i drugih namirnica i da to treba platiti, a da opštinski i sreski NOO prikupljaju priloge o kojima on govori...«



Znali su ne samo pop Vlado i Mitar Bakić nego isvi drugi »ministri« da treba štedeti, da se treba saćuvati sve što se može, jer su potrebe fronta, a i naroda bile velike. Zečević opet piše kako je bio primoran da odbije zatev železničara:



»Došla je jedna veća delegacija železničara da traži odobrenje za seču šume za ogrev. Onih dana bila nam je neophodna pomoć železničara – i našao sam se na muci da li da izdam odobrenje samo za železničare. Odlučio sam se – ne, jer mi je bilo vrlo dobro poznato sa koliko volje rade gradski i sreski NOO u Užicu i kako se uspešno rešava snabdevane građana svim potrebama... Odbijajući zahtev apelovao sam na njihov patriotizam i zavšio rečima – da svako bukovo stablo čuva po jednu partizansku glavu. Nisam ih ubedio i zato su otišli da se žale sekretaru Peru Stamboliću, ali im ni on nije uvažio žalbu.«



Najupečatljivija i »najromatičnija« je ova pojedinost iz Zečevićevih zapisao o radu u Glavnom NOO Srbije:



»I ja i mnogi naši borci mislili smo tada da će se rat završiti pobedom saveznika već 1941. – 1942. godine. Otuda sam kao ministar za snabdevanje u užičkoj vladi mašao, želeo i verovao da ćemo te zime ući u oslobođeni beograd, za koji smo znali da je bio bez hrane i ogreva. Zato smo i spremali da kompozicije vozova i zaprežnih vozila krenu u Beograd sa dosta masti, slanine, pšeničnog brašna i ogrevnog drveta za građane Beograda.«



Glavni odbor je raspolagao većim delom novčanih sredstava koja su zaplanjena u trezorima Narodne banke prilikom oslobođenja Užica. Mitar Bakić, poverenik za finansije, dodeljivao je ta srestva pojedinim odborima za otkup hrane, tekstila i drugih potreba, te za plate radnika i službenika.



U Istorijskom arhivu u Čačku sačuvana su dva dosta oskudna dokumenta iz kojih se, makar donekle, može shvatiti deo aktivnosti Glavnog odbora. Upravo, delovodni protokol Gradskog NOO u Čačku je »obradio« je ta dva dokumenta. Dopisom zavedenim pod br. 612, Glavni odbor traži podatke o brojnom stanju zanatstva, trgovine i industrije, a dopisom br. 613 naređuje da se pristupi organizovanju rada u svim fabrikama i industrijskim preduzećima. U Arhivu se takođe nalazi oskudan dokument u kojem se kaže da je Odbor izdao upustvo svim oslobodilačkim odborima »Da izvrše popi tekstila, štofova, šajaka, konca, platna za rublje, kože, đonova, zatim šivaćih mašina, radionica i zanatskih radnji koje se bave izradom odeće ili obuće.«



Kako se lako da zaključiti, glavni zadatak Odbora bio je razvijati što više razgranatijih delatnosti radi snabdevanja vojnih jedinica i stanovništva najnužnijim potrebama za život. Drugi zajključak je da se u to vreme veoma mnogo štedilo i da se sa tako malo sredstava, s mao dobra i robe, s malo radne snage, tehnički neznatno opremljene, ipak postizalo mnogo, čak izuzetno mnogo.



Stvaranje Glavnog odbora za Srbiju označava završetak jedne značajne etape razvoja političkih odnosa u Srbiji. Ono je utoliko značajnije što pada u vreme veoma oštrog sukoba partizanskih jedinica s četnicima Draže Mihajilovića.



Bez obzira na to što je aktivnost Glavnog odbora bila veoma kratka i što on gotovo i nije mogao razvijti svoj rad, sama činjenica o njegovom stvaranju o visokom stepenu razvoja do kojeg je ustanak u Srbiji došao. I kad god se kasnije govorilo o Užičkoj republici s njenom vojskom, pa i vladom, onda se pod tom »vladom« nije smatrao samo Vrhovni partizanski štab već i Glavni odbor za Srbiju. A to je imalo krupnog političkog odjeka u 1941. i kasnijih godina, naročito zbog toga što je oslobodilački ustanak u Srbiji postigao velike uspehe.



Nakon zauzimanja oslobođene teritorije poginuli su predsednik Dragojlo Dudić i član Odbora Josif Tulić. Ostali su se povukli s partizanskim jedinicama. Iako je kratko vreme radio, Glavni odbor je održao kontinuitet s Antifašističkom skupštinom Srbije nastalon 11. novembra 1944. godine, u novim uslovima.

Na vrh Go down

avatar

Komentar on Tue Dec 22, 2009 9:20 am  Istorija Jugoslavije

67 DANA
UŽIČKE REPUBLIKE

UŽIČKA BORBA


Polse nastanka slobodne teritorije, čije je središte postalo Užice, stvoreni su i uslovi za izlaženje slobodne štampe. Od prvog oktobra u Užicu već počinje izlaziti list Vesti, kao organ štaba Užičkog NOP odreda. Vesti su izlazile od 17. oktobra u svojih 15 brojeva donosile napise o prvim borbama okupatora u užičkom kraju, o stvaranju i radu organa vlasti, značajne dokumente iz tih dana itd. Od 19. oktobra Vesti ustupaju svoje mesto organu KPJ Borbi, koja se pojavljulje posle deset godina, jer je i ona bila ugašena u danima šestojanuarske diktature.



»U ovoj herojskoj borbi koju danas vode naši narodi Borba treba da bude ona spona koja će povezivati sve narodne snage u jedan NOF. Borba treba da bude organizator svih narodnih snaga za postignuće jednog velikog cilja – nemilosrdne borbe protiv okupatora i njegovih proterivanja iz naše napaćene otadžbine, za postignuće potpune slobode naših naroda u svojoj oslobođenoj otadžbini...« - pisao je Tito na prvom broju Borbe.



U Užicu je tih dana bila stvorena veća štamparija – od dotadašnjih štamparija Romanovića i Miloševića iz Užica, kao i nekih mašinai drugih delova štamparija dopremljenih iz Čačka i Gornjeg Milanovca.



Redakcija lista je bila smeštena u zgradi hotela »Palas«, a prvi urednik bio je Edvard Kardelj. Kasnije, u redakciji su radili još i Mitar Mitrović, Mirjan Stanilović, Vladimir Dedijer, dr Dušan Nedeljković i drugi. Prvih dana štamparija je bila smeštena u prostorijama bivše Romanovića štamparije, a administracija lista je radila u prostorijama bivše prodavnice »Bata«.



Organizovati štampariju u ondašnjim uslovima nije bilo lak. U mnogo čemu se oskudevalo. Rukovodilac štamparije Milovan Popović Crni, jedan od najboljih grafičarskih radnika u Užicu, s ostalim radnicima borio se s mnogim teškoćama. U štamparijiji su radili i ovi grafičari: Milovan Savić, braća Miodrag i Živorad Koružići, Toma Babić, Milan Drinčić, Milija Đorđević, Dragan Nešković, zatim ondašnji šegrti Branko Dragić i Prvoslav Baćković. Nešto docnije iz Čačka su stigli grafičari Aco Božić, Miki Petrović i Pero Bakić, iz Posavskog odreda Dušan Jakovljević, dokje s odbeglim robijašimaiz Sremske Mitrovice došao i grafičar Borko Radovanović. Kasnije su na rad u štampariji upućivani i drugi grafičari i knjigovesci iz drugih jedinica. S grafičarima su prvih dana radili i vlasnici štamparija.



Mada je u ondašnjim uslovima rad na tako zamašnom poslu kakav je bio izdavanje jednog velikog lista kao što je Borba izistkivao naprezanje snaga i sredstava, pogotovu što se radilo ručno, svaki zadatak je bio obavljen na vreme. To se moglo obezbediti zahvaljujući pre svega tome što su grafičari bili napredni ljudi, vredni i umešni radnici, koji su već prvih dana okupacije i u štamparijama koje je oduzeo neprijatelj štampali partijske proglase i letke. Događalo se čak i to da su partijski proglasi štampani uporedo s naredbama feldkomandanture u Užicu, iako je u to vreme specijano zaduženi gestapovski oficir svakog časa dolazio u štampariju. O svakom nemačkom proglasu ili naredbi kojuje trebalo štampati bio je obavešten OK Partije, preko Želja Đurića ili Vitomira Čvorovića. Tako je partijska organizacija imala vremena i mogućnosti da svoje članove i simpatizere upozri na mere koje nemačka komanda namerava da preduzime, pa čak i to osujeti. Ovo je uspevalo, pre svega, zbog toga što su grfičari bili odvažni ljudi. Tako je, ugledajući se na njih, petnaestogodišnji šegrt Baćković jedne noći doneo je u štampariju pištolj koji je usrd grada uspeo da skine s pijanog nemačkog oficira.



Štamparija je na taj način izrasla u dosta jako preduzeće za ondašnje uslove. Većina radnika je radila po cele dve smene. Pa je bilo slučajeva da poneko od radnika noću, usled silne zamorenosti, zaspi za mašinom, stojeći. A mnogi od njih nisu ni odlazili kućama na spavanje.



U to vreme su i nemački vojnici često nadletali Užice. Kako je postojala opasnost od bombardovanja, i grafičari su često morali udaljavati iz štamparije za vreme uzbua, ali su se na njih toliko navikli da su docnije za vreme naleta aviona ostajali na poslu, za mašinama, pored regala. A uz njih je uvek stajalo oružje, jer su i grafičari, kao i ostali radnici u celom gradu, pripadali Radničkom bataljonu.



U štampariju, među radnike, često su dolazili i članovi CK KPJ i VŠ. I drug Tito je dolazio nekoliko puta. Kako se seća grafičar Svić, prvih dana rada u štampariji je jedno pre podne došao neki drug srednjeg rasta, u suknenim pantalonama, i tražio nekoga iz redakcije. Kako nije bilo nikoga od članova redakcije, raspitujući se za uslove i mogućnosti rada. Kasnije je zatražio hartije i seo za sto. Nešto je podugo pisao, a pri polasku rekao radnicima da rukopis predaju prvom članu koji dođe s porukom da se štampa u Borbi. Rukopis je bio potpisan inicijalima T.T.



Drugog susreta seća se grafičar Miodrag Koružić. Susret je vezan za napore kolektiva štamparije da dođe do boje koje je bilo nestalo. Kad su iscrpene zalihe štamparske boje, pokušalo se da se crna boja dobije mešanjem drugih boja. Tako je nekoliko brojeva Borbe štampano mrkom (braon) bojom, ali su i te zalihe bile potrošene. U pomoć redakciji i štampariji priskočio je i profesor Pavle Savić. On je odredio specijalnu formulu za pravljenje boje od fine čađi i nekih drugih elemenata. U tu svrhu u jednu praznu sobu stavljen je veliki sanduk obloženom platnom, na koje je trebalo da se hvara čađ od podloženog luča. Pri takvom postupku, sanduk se pregrejao i zapalio. I došlo je do požara. Radnici u prvom trenutku nisu shvatili šta se događa. Nekolicina ih je istrčala napolje pred štampariju i pucnjima alarmirala požar, dok su drugi pokušali da ugase vatru. Ubrzo je stiglo i nekoliko drugova iz redakcije i VŠ. Među prvima je bio i drug Tito. Požar je brzo ugašen.



Nešto docnije u štampariju su, ilegalnim kanalima iz Beograda, prispele veće količine rezerve prave štamparske boje, pa je nastavljeno redovno štampanje lista.



Zbog opasnosti od bombardovanja, štamparija je preseljena iz centra grada na periferiju, u pomoćne prostorije Narodne banke u Koštici. Tamo su uslovi za rad bili bolji. Moglo se raditi s manje smetnji. A oružje je i ovde bilo pored radnika naslonjeno, uz regale.



Na užoj slobodnoj teritoriji u Srbiji postojala je i dopisnička mreža. Kuriri su dolazili iz raznih krajeva i donosili vesti i pisma za redakciju. Često su tih dana i partijski aktivisti – agitatori, po povratku u Užice, dolazili u redakciju Borbe da bi nekome ispričai novosti koje su saznali u mestima ili jedinicama gde su bili. Naročito su često dolazili dopisnici sa jedinica sa fronta. Ponekad su ih pisali i obični borci. Mladi borac Požeške čete Miodrag Marjanović, rodom i sela Radovaca, uputio je redakciji svoje dve pesme, napisane popularnim desetercem, o borbama partizana protiv četnika. Obe su objavljene u Borbi. Pesmu »Boj na Zavlaci«, koju je ispevao partizan Srećković, borac Rađevske čete Valjevskog partizanskog odreda, Borba je objavila u svom svečanom broju od 7. novembra, posvećenom proslavi oktobarske revolucije.



U svojih devetnaeast brojeva Borba je u Užicu zabeležila mnoge značajne događaje iz tih jesenjih dana 1941. Pisala je o borbama koje su vođene ne samo u užičkom kraju i Srbiji nego i o onima u Bosni, Hrvatskoj, Sloveniji, Crnoj Gori, Dalmaciji... Pisala je o velikoj proslavi oktobarske revolucije, o okružnoj partijskoj konferenciji u Užicu, o radu narodnih odbora, o zborovima i mitinzima.



List je izlazio u deset hiljada primeaka i stizao u mnoge krajeve oslobođene i neoslobođene teritorije. U nekim mestima Borba je i preštampavana. Bila je postala najtraženiji i najčitaniji list.



Neposredno pre napuštanja Užica, krajem novembra, evakuisana je i štamparija borbe. Mašine s najnužnijim materijalom stigle su na Palisad. Tamo, u Kremnića kafani, počelo je slaganje 19. broja Borbe, na smanjenom formatu, veličine osmine tabaka. Dok su slagači dovršavali uvodnik lista, nemački avioni su bombardovali okolne zgrade, pa je štamparija odmah bila demontirana i upućena u selo Doborselicu. Zbog nadiranja Nemaca, ni u Dobroselici nije bilo moguće nastaviti štampanje Borbe, tako da ni već pripremljeni, 20 broj lista nije dovršen ni izdat.



Dalje izvlačenje štamparije bilo je onemogućeno, pa su mašine i ostali materijal sklonjeni podrum kovačnice seljaka Stankovića. Ni kasniji pokušaji da se štamparija izvuče iz Dobroselice, kada je VŠ boravio u Radojni, nisu uspeli. Mada su za ostavljenu partizansu štampariju znali jedino kovač Stanković i seoski sveštenik, nju su docnije otkrli četnici i odvukli je sa Zlatibora.

Na vrh Go down

avatar

Komentar on Tue Dec 22, 2009 9:21 am  Istorija Jugoslavije

67 DANA
UŽIČKE REPUBLIKE

KOMESAR RATKO



Čačak je oslobođen. Samo nekoliko dana kasnije se sve njgovo stanovništvo sleglo na gradski trg. Ceo Čačak. Čuli su – danas će govoriti Ratko Mitrović, politički komesar Čačanskog partizanskog odreda »Dr Dragiša Mišović«. Čačani njega dobro znaju. I ne samo Čačani nego i sva okolina, sva sela oko Morave. Danas je petak, pazarni dan, pa se skupilo i mnoštvo seljaka. Svi su čuli da će Ratko govoriti. I žele da ga čuju.



Znaju da je narodni borac. Jer to je onaj student iz Jezdine koji je dobro poznavao čačanski zatvor. Često je bio hapšen, ali je uvek brzo izlazio iz zatvora. Znali su policajci da pripada Komunističkoj partiji, ali nikad nisu mogli naći neke ubedljive razloge da ga zadrže u zatvoru.



Reči komesara Ratka dosad su mnogi već slušali. Slušali su ga u Ivanjici, u Dragačevu, u ljubićkim i trnavskim selima. Na bezbroj skupova.



I danas je trg usred Čačka prepun naroda. I četnici, u povelikoj grupi, došli su da ga čuju. Na ribini pokraj velikog tornja i zvučnika stoji visok, mlad čovek u narodnom odelu. Na glavi šajkača. Nosi opasač i na njemu pištolj. Torba preko jednog, dvogled preko drugog ramena. Skromno vojnički izgleda. A skromno se i drži. To je komesar Ratko. Dok govori često podiže desnu ruku i stiska pesnicu. Govori staloženo i nenametljivo. Čas povisi, a čas snizi glas.



»Čačani! Cela Srbija, cela Jugoslavija je pošla u boj protiv fašizma! Mi već napadamo na Kraljevo. Naši odredi su pred Valjevom i pred Šapcem... Možemo li mi, Čačanim ostati kod kuće i čekati?...«



-Ne možemoo!... – odzvanja iz hiljade grla na trgu.



»Ko se još nije odlučio neka ništa nečeka. Vreme je da se ide u boj!...«



-Živeo Ratkooo!...



I tako se stalno prolamaju povici na čačanskom trgu dok govori komesar Ratko. On seče kao nožem. Čačani odobravaju. Potpomažu. Vidi se – to čine od sveg srca.



Sutradan, a i po podne, osetilo se da je na velikom zboru govorio komesar Ratko. Stalno dolaze novi i novi borci. Hoće na front. Hoće u miliciju. Da idu na radove. Slušali su Ratka i sramota ih je da sede kod kuće.



Pripreme za ustanak bile su tokom leta Ratkvo prvo i najvažnije zanimanje. Sav se predao poslovima Partije i oružane borbe. U prvoj polovini jula organizovao je smeštaj i rad radio – stanice CK KPJ u selu Dičalovićima, u jednoj usamljenoj zgradi. Onda, išao je iz sela u selo na sastanke komunista i građana, pripremao borce za zadatke koje dolaze. Neumoran je bio u razgovorima, nepresušan u kristalno jasnim objašnjenjima. Stizao je na mnoge zborove u oslobođena sela i varošice. Njegove govore slušalo je i staro i mlado. Nekoliko puta postideo je i četničke oficire dovedene »do zida«, otvoreno im rekavši da »jedu gibanice i pečene piliće – umesto da pripremaju narod za borbu protiv okupatora«.



Jednog dana su Nemci napravili veliki prodor iz Kraljeva. Nadirali su tenkovima. Grmele su njihove štuke i strmoglavile se iznad sela oko Kraljeva. Gorele su kuće i druge seoske zgrade po Čibikovcu, Drakčićima i Ružića brdu. Nemi su uništavali i palili sve pred sobom. Pred takvom silom partizani su se povlačili sve do visova iznad Musine reke. Bilo je i pometnje naručito u onim jedinicama koje su prvi put tada bile u jakom okršaju. Bilo je jedinica koje sus e tada našle čak i u Mrsaću, pa i blizu Samaile.



Tada se ovde, na frontu, našao i komesar Ratko Mitrović. On je u isto vreme bio i član OK Partije i član Operativnog štaba koji je komandovao jedinicama u opsadi Kraljeva. Radio je u Čačku i boravio na frontu. Kako je kad trebalo. Sada, u najkritičnijem trenutku, bio je na frontu. I to na njegovom najeosetljivijem delu. Ovde gde je još malo trebalo pa da se odstupanje naših jedinica pretvori u bežanje. Na samom Ružića brdu. I tu gde je Ratko došao, tu je front stvarno i stao. Partizani su pružili jaki i organizovan otpor. I sad su se počele prikupljati i ostale jedinice koje su se bile dalje povukle.



Jedna četa Dragačevskog bataljona bila je odstupila do iza Mrsaća. Nije imala dodira s ostalim jedinicama bataljona. Čim je saznao da se u blizini nalazi Ratko, njegov drug s Beograskog pravnog fakulteta, komandir čete Duško Đurđević je odmah napisao kratko pismo komesaru odreda u pitao šta da učini sa četom kada je toliko daleko odstupio. Očekivao je grdnju i prekor, ali umesto toga, komesar je odgovorio jednsostavno i čovečno:



»Neka se drugovi odmore, pa ćemo sutra svi zajedno porazgovarati kako ste se držali u borbi...«



Bilo je to neočekivano razumevanje za ljude, za njihove napore. Jer, odista, pre ovog događaja imali su velike i mnogobrojne okršaje u kojima su se odlično tukli. I sad za ovu jednu grešku, za nesnalaženje u neizvesnoj situaciji, komesar ih nije hteo čak ni prekoreti. Gledao je u njima pre svrega ljude, još mlade i neiskusne borce.



Sedmi novembar četredeset prve u Čačku nije slavljen kao dan Oktobra. Za Čačane je to bio dan žestke borbe protiv četnika koji su bili opkolili grad. Na Ratkovu inicijativu, partizani su pokušali na sve moguće načine da speče sukob koji je u Čačku već bio počeo. U kritičnom trenutku Ratko je i Gornje Ježevice uputio pismu majoru Đuriću – da dođe na pregovore radi obustavljanja sukoba. Ovaj je to odbio... Organizovana povorka Čačana da iz grada krene prema kasarni u kojoj su se bili utvrdili četnici. Mada je padala kiša, skupilo se mnoštvo ljudi, žena i dece, i mladih i odraslih. Kada su četnici razoružavali partizasnke pregovarače, Ratko je naredio da se u Čačku razoruža cela četnička komanda mesta! Tako su četnici bili primorasni da puste partizane koje su zarobili. I, najzad, Čačak se odbranio od četničke najezde. Sutradan, 8. novembra, Ratko je pred oko 400 zarobljenih četnička govorio o izdaji njihovih vođa i pozvao ih da se pridruže partizanima u borbi za slobodu naroda. Deo zarobljenika je priišao partizanima. Svi ostali su pušteni kućama. Ratko je naredio da se svima da sledovanje hleba, iako su i partizani oskudevali.



Koliko je komesar Ratko bio preokupiran poslovima govori i podatak da je telefonom kumovao sinu Gvozdena Uzinovića, borac iz Dragačevca, davši mu svoje ime – Ratko. Nije mogao da nađe vremena da ode kod kuma Gvozdena, koga je inače venčao!



U danima agonije Užičke republike Ratko je nastojao da pređe u ilegalnost. Međutim, četnici su ga zarobili 5. decembra u selu Ježevici, na mostu Dolovi. U prvom trenutku četnici ga nisu prepoznali, jer je on pomoću lažne legitimacije gotovo uspeo da se spase. Međutim, naišao je jedan četnički komandir koji ga je prepoznao, pa je Ratko vezan i zatvoren. Sutradan su ga predali Nemcima u Čačku.



Dolazili su mu u zatvor u Čačak – ljotićevci, među njima i pop Bulić, nagovarali ga da se odrekne komunizma.



-Nikad se ne bih odrekao ideja za koje sam se borio... – odbijao je Ratko odlučno.



A već 10. decembra nemački vojni zapovednik Srbije izveštavao je komandanta Jugoistoka da su »četnici, koji su odani vladi, ubili bivšeg komandanta mesta u Čačku i uhvatili komunističkog komesara...« Sutradan, 11. decembra, Nemci su spremili ritual na velikoj pijaci u Čačku – pogubljenje jednog od najpopularnijih Čačana i partizanskih boraca Ratka Mitrovića. Išli su toliko daleko u svojoj obesti, a i četnici s njima, da su naredili da na pogubljenje mora doći i Ratkova rodbina, pa i deca njegove braće. Sa gubilišta Ratko je prkosio okupatoru. Sa istog onog mesta odakle je donedavno pozivao Čačane u boj protiv okupatora, samo nekoliko trenutaka pre vešanja je klicao:



-Živela majka Rusija, Živela slobodna Srbija, Smrt fašizmu!...



Takav je bio komesar Ratko Mitrović, student prava iz Jezdine. Skroman i jednostavan, u narodu neobično omiljen. Čovek koji je umeo da i neodlučne mase povede za sobom u najveći okršaj.

Na vrh Go down

avatar

Komentar on Tue Dec 22, 2009 9:21 am  Istorija Jugoslavije

67 DANA
UŽIČKE REPUBLIKE

DUŠAN JERKOVIĆ I MILINKO KUŠIĆ


Mnogim Užičanima, predratnim i ratnim generacijama, ostale su u sećanju dve upečatljive ličnosti, dva neumorna organizatora ustanka i revolucionara – komandant Užičkog partizanskog odreda Dušan Jerković i politički komesar Milinko Kušić. Mlade posleratne generacije poznaju njihove likove s istorijski fotografije legendarnog Radničkog bataljona, postrojenog pred komandom odreda uoči polaska na Kadinjaču – komandant i komesar stoje na barikadama i govore bataljonu koji će sutradan ceo izginuti....



Dušan Jerković i Milinko Kušić bili su među najistaknutijim neimarima Užičke republike.



...Na početku vihora prvog svetskog rata u selu Ogaru u Sremu rodio se u porodici Jerković budući učitelj, rezervni oficir, proslavljeni komandant i narodni heroj Dušan Jerković. U Učiteljskoj školi u Šapcu spremao se za poziv koji je voleo svim srcem. Diplomirao je 1934, zatim se školovao u školi rezervnih oficira, a posle dve godine je otišao u učiteljsku službu, najpre u slo Kostojeviće, pa u Jelovik kod Bajine Bašte, pod šumovitom Tarom. Mada je to bila sasvim nova i drugačija sredina os njegovog rodnog Srema, mladi učitelj se brzo i lako sprijateljio i sa seljacima gorštacima i sa decom iz tih planinskih krajeva. Lako je sklapao prijateljstva i uspešno radio u školi i u narodu. U svim slobodnim trenutcima bio je sa narodom – i sa starijima i sa omladinom. Nešto kasnije otišao je na službu u Fakoviće, u istočnu Bosnu, s druge strane Drine. U to predrevolucionarno vreme postalo je, 1939. godine, član Komunističke partije. Neumorno i uspešno je radio u naprednom učiteljskom pokretu, u poznatoj kulturnoj grupi »Vuk Karadžić«. U kratkotrajnom aprilskom ratu 1941. borio se kao rezervni oficir. Nešto kasnije opet se vratio u istočnu Bosnu na učiteljevanje. Kada je planuo ustanak, mladi učitelj nije mirovao. Želeo je oped da se nađe među prijateljima pod Tarom. Jednoga dana odlučio se na lukavstvo. Došavši iz Bratunca na most na Drini koji su čuvale ustaše, rakao je stražaru da mora hitno u Bajinu Baštu jer mu je majka tamo u bolnici. Varka je uspela. I uskoro 3. avgusta, i on je sa najnaprednjim Račanima na Sokolini, kod sela Besarovine. Toga dana je formirana Račanska četa Užičkog partizanskog odreda. Od toga dana Dušan Jerković je njen komandir. Više od mesec i po dana Račani, koje predvodi Jerković, tuku se sa žandarima i Nemcima i oslobađaju ceo srez. Osnivaju se organi vlasti, počinje sva privreda raditi za borbu protiv okupatora.



A početkom septembra, na savetovanju rukovodilaca okruga užičkog u selu Gorobilju, Jerković je izabran za komandanta Užičkog odreda. Od toga dana on komanduje svim četama i, uz prisnu saradnju Milinka Kušića, komesara odreda, Želja Đurića, sekretara OK KPJ, Slobodana Penzića Krcuna, zamenika komesara i člana PK Skoja, starog komuniste Ljuba Mićića i drugih, šalje u bojeve čete i uskoro bataljone, postaje jedan od najodgovornijih rukovodilaca koji predvode narod užičkog kraja u borbi protiv okupatora.



Među prvima je imao čast da čestita slobodu Užičanima, da dočeka u oslobođenom gradu članove CK KPJ, vrhovnog komandanta partizanskih odreda Tita, da učestvuje u formiranju organa vlasti, da daje upustva radnicima u fabrikama i radionicama kao kao da mobilišu što više ljudiu proizvodnji, da pomogne organizovanje vojne privrede kako bi i front i pozadina bili snabdeveni najprečim potrebama za život i uspešnu borbu. I u najtežim u najkritičnijim trenutcima vodio je jedinice u borbu. Mada je često morao biti u Užicu, na raznim skupovima, na stanicama, primati izveštaje jedinica, slati naredbe četama i bataljonima, Jerković je stizao na sve frontove gde su se borile jedinice odreda: pred opsednuto Valjevo, na Karan u Trešnjicu, na položaje od Požege i Metaljke do Pranjana. Za vreme kratkog predaha u borbi, komandant Jerković bi se često našao među borcima. Voleo je i umeo s njima da govori, da zapeva, da se našali. Jednoga dana, pred borbu u Pranjanima, dok su se jedinice iskupljale i odlazile na polazne položaje, Jerković je sedeo s grupom boraca jedne užičke i jedne dragačevske čete. I tiho, sa mnogo sluha i osećanja, poveo je makedonsku revolucionarnu pesmu:



Bolen leži Mile Popjordanov,

Nad glavu mu sedi stara mu majka...



Borci su prihvatili. Sve se pretvorilo i jedan glas. I tako samo nekoliko minuta. Onda je Jerković, opet jednostavno i upečatljivo, poveo dugi razgovor, govoreći borcima da dobro čuvaju municiju, da sačuvaju svaku čahuru ako mogu, jer to dosta koristi našoj fabrici oružja, da dobro nišane, da se zaklanjaju u borbi. Kaže borcima – nije dovoljno biti samo hrabar, mada je to veoma važno, nego treba biti i vešt, treba se umeti tući. Zato im je savetovao da svaki slobodan čas iskoriste da nauče da što bolje rukuju oružjem kako bi sigurno gađali neprijatelja...



Delio je radosti svih pobeda i uspeha sa svojim radnicima. Osećao gorčine neuspreha, poraza. Sa svojim najbližim saradnikom Milinkom Kušićem, komesarom odreda, delio je svaki sudbinski trenutak. Uvek se s njim dogovarao za svaku odluku. Njih dvojica su stali na barikade 28. novembra 1941. pred Štabom odreda i odatle ispratili Radnički bataljon na Kadinjaču, kao poslednju odbranu Užica. S bataljono užičkih proletera otišao je i Jerković – u prvi borbeni red. I tamo, na tom legendarnom brdu, poginuo sa gotovo celim bataljonom, braneći Užice, poput spartanskog kralja Leonide, koji je pao braneći Termopile sa svojom vojskom...



Okupartori i sluge njihove zajedno su doneli poginulog Jerkovića u Užice i izložili ga mrtvog na pijaci. A posle nekoliko dana spalili su ga. Scena, tog hladnog decembarskog dana, bila teža od janičarske. Na Dovarju, brdašcu iznad Užica, gori telo. Suri šinjeli s okovratnicima i kukastim krstovima cerkaju se oko vatre dok se ugljeniše telo i kosa partizanskog komandanta. Najednom – eksplozija na lomači! Pucnji iz vatre! I pometnja među šinjelima. Eksplodirala je ručna bomba i nekoliko puščanih metaka koji su ostali u Jerkovićevom kožnom kaputu.



U počast partizanskom komandantu!



Nekoliko dana ksanije na Dovarju je spaljeno i telo komandanta Užica Vukole Dabića. U crkvenim knigama sveštenik je ubeležio podatke Dabićeve. U rubrici »primedbe« zapisano je: »Opojao zemlju«.



... Selo Sveštenica, čiji se obronci spuštaju u Ivanjicu, dobro je poznatao iz ustanka. Osim Miljka Savića »najčitanijeg seljaka u Srbiji« i istaknutog socijalističkog borca, Ljuba Savića, urednika Radničkih novina, koji je predvodio i Pola Lafarga, Vladislava Savića, inžinjera, novinara i delegata na Osnivačkom kongresu Srpske socijaldemokratske partije, Sveštica je našem vremenu i našem oslobodilačkom ratu dala još jednog velikana, prekaljenog revolucionara Milinka Kušića, kojim se ponose ne samo moravički kraj i Užice nego i čitava Srbija.



Milinko je rođen 11. aprila 1912. Majka Milica umrla je svega šest dana posle porođaja, a otac Radovan posle dve godine kao regrut u Štipu. Deda i baba po majci starali su se o Milinku u predali ga jednoj ženi da muona zameni majčino mleko. Stričevi su na svaki način želeli da isključe Milinka iz nasledstva kako bi prigrabili i deo imanja koji je njemu pripadao. Zahvaljujućo upornosti njegovog dede Mladena, koji je »četrdeset puta odlazio peške u Čačak na sud«, nasledstvo je sačuvano. Milinkov ujak Dobrosav Popović, sindikalno organizovan radnik, prvi mu je počeo ulivati napredne ideje. Osnovnu školu je završio u Ivanjici, a gimnaziju u Čačku. Iako je bio jedan od najboljih đaka, njegova popularnost naročito je porasla tek 1930. Tada je društvo »Fidak« iz Beograda raspisalo konkurs s temom o miru. U konkursu su učestvovali učenici svih viših razreda gimanzija i učiteljskih škola u Srbiji. Komisija čačanske gimnazije ocenila je Kušićev rad kao najbolji. Milinko je svoj lični život, život ratnog siročeta, povezao sa strahotama rata i njegovim posledicama i tako upečatljivo obradio temu da je fascinirao i komisiju Srbije, pa je osvojio nagradu. Šalju ga, za vreme školskog raspusta u Pariz, gde je pred dobitnicima nagrada iz drugih zemlaja čitao svoj rad na francuskom jeziku. Oduševljeni predsednik francuske opštine Erio predao mu je posebnu medalju.



Kada je završio gimnaziju, iako ratno siroče, želeo je da studira medicinu, ali je odbijen, jer su »sva mesta bila popunjena«. Završio je filozovski fakultet, pa se upisao na prava. Na beogradskom univerzitetu počeo je njegov pravi politički rad. Tamo se, uz Iva Lolu Ribara, na studenskim skupovima i debatama, na mitinzima, istakao kao darovit govornik i neoustrašiv borac protiv klasnog neprijatelja.



Svaki njegov dolazak u moravički kraj značio je veliki događaj. Naročito za omladinu, koju je najviše okupljao i s njom radio. Godine 1936. u Ivanjici je na zbor Mihajila Glavnića, prvaka Zemljoradničke stranke doveo većinu šumljanske omladine s transparentima kojima su traženi zaposlenje, hleb, brisanje seljačkih dugova, železnicu kroz moravički kraj. On je poveo i akciju omladine i naroda protiv potpisivanja konkordata. Omladinsko društvo »Javor« je do Kušićevog dolaska u Ivanjiccu bio u rukama reakcionarnih intelektualaca. Od 1938. »Javor« prelazi u ruke napredno orjentisane omladine. U mnogim sekcijama radi i sam Kušić, ali posle svake priredbe policija ga predvodi na saslišanje.



Milnko je postao vrlo popularan kod omladine. Bio je jdnostavan i nenamestljiv, umeo je da lako priđe svakom čoveku, mladom i starom, i da s njima o svu govori. Za kratko vreme »Javor« bio je uz njega, mada je reakcija na sve načine pokišavala da to onemogući. U vrme dizanja ustanka, 93 stalna člana »Javora« postali su borci ili pozadinski radnici.



Neumorno je radio i međ kožarskim radnicima, odlazio na njihove sindikalne skupove. S Matom Ujevićem iz rudnika Lisa nastojao je da od seljačkih elemenata koji su postojali radici postepeno stvara klasnosvesne borce.



Godine 1938. uhapsila ga je Spcijalna policija u Beogradu pa je osuđen na godinu dana robije, koju je izdržao u Mariboru. Iz zatvora su ga stražarno doveli u Ivanjicu. Na autobuskoj stanici čekala ga je ivanjička omladina i otpratila ga do zatvora. Iako su mu ruke bile vezana, Milinko je bio ponosit. A od zatvora, kada je oslobođen, s masom omladine krenuo je svojoj kući.



Pod teškim uslovima nastavio je svoj revolucionarni rad. Uskoro je otišao u Niš ujaku Dobrosavu. Tamo je radio sa Svedtozarom Vukomanovićem Tempom u niškoj partijskoj organizaciji, najviše među radnicima. Iz Niša je slao propagandni materijal u Ivanjicu preko Dragiše Mićića iz Raščića. Jedanput je nešto od tog materijala uhvaćeno na Ivanjičkoj pošti, pa je i Milinko u Nišu uhapšen. Tamo je izdržao neverovatne muke: policajci su mu kleštima kidali nokte, lomili zube, tukli ga čitavu jednu noć da bi im otkrio druge komuniste sa kojima je sarađivao. Međuti, on ni glasa nije puštao iz sebe. Onda je sproveden u Ivanjicu. U ivanjičkom zatvoru je nastavio svoj politički rad sa zatvorenicima, pa se tih dana iz zatvora često mogla čuti pesma, što je za Ivanjicu i za policju bilo čudo svoje vrste. Grupe omladincasu često dolazile pred zatvor, a mnogi Ivanjičani su mu slali razne pakete s hranom, voćem i drugim ponudama preko Mića Rajkovića i Momira Pričevca. Kada je trebalo da se za njega garantuje, sakupljeno je 170 potpisa samo u šumljanskoj opštini. Kada su ga sproveli iz Ivanjice, žandar Đunović, komandir stanice, nije ga pustio u autobus, nego ga je svezao s jednim nenormalnim čovekom i sproveo do Požege. U Beogradu, pošto ga je zloglasni Sud za zaštitu države osudio na godinu i ri meseca zatvora, Milino je sudijama u oči rekao:



-Sudite vi mene na godinu dana, a ja ću vas na dvadeset!



Zbog tih prkosnih reči osuđen je na još tri meseca robije.



Na robiji je nastavio politički rad. Pisao je drugovima u Ivanjici da nastave započeti posao.



Po povratku s robije, maja 1941, država je već bila kapitulirala, okupator poseo zemlju. Milinko je došao u Ivanjicu, ali se ubrzo povukao u ilegalnost. Postao je član OK za Užice. Učestvovao je u odlučivanju o dizanju ustanka i u moravičkom kraju, formirao Moravičku partizansku četu. Stizao je neumorno na sve skupove. Noćima i danima je pešačio od Kopaonika, preko Golije esto do Zlatara i Zlatibora. Postao je politički komesar Užičkog partizasnkog odreda. Prvi je Užičanima čestitao slobodu njihovog grada. U Užicu je okupljao čete i bataljone i slao ih na front. Ostvarao je partizanske zborove i parade, proslavu oktobarske socijalističke revolucije, sarađivao s organima vlasti, s partizanskom privredom; doživljavao je radosti pobede i tuge poraza. S proleterima iz zapadne Srbije stao je u borbeni stroj u Čajniču 1. marta 1942. kao politički komesar Druge proleterske brigade.



Prešao je s proleterima u Bosansku krajnu. Uskoro je postao komandant I krajiške brigade, pa zatim politički komesar IV krajiške divizije, i stekao veliku popularnost u narodu. Tamo se teško razboleo od pegavog tifusa. Pri visokoj temperaturi, u nervnoj krizi izvršio je samoubistvo 1943. godine u Majkića Jarpi.



Tako je prestalo da kuca srce velikog revolucionara, jednog od najprekaljenijih boraca koje je Srbija dala u oslbodilačkom ratu, proletera Milnka Kušića.

Na vrh Go down

avatar

Komentar on Tue Dec 22, 2009 9:22 am  Istorija Jugoslavije

67 DANA
UŽIČKE REPUBLIKE

KADNINJAČA



To je poginuo bataljon ceo.



...Užice 28. novembra 1941. Grad je uznemiren – Nemci navaljuju sa svih strana. Oklopni i sanitetski voz odvlače ranjenike ka Kremnima u Mokroj Gori. Kroz grad jure kamioni, promiču konjske i volovske zaprege – sve puno sanduka municije, bombi i opreme – i preko Đetinje zamiču zlatiborskim putem. Kolone izbeglica napuštaju grad. Pred zgradom štaba Užičkog odreda postrojen je Radnički bataljon. Fransuski šlemovi, šajkeače, radnički kačketi; bluze »partizanke« i puške »partizanke«. Na čelu bataljona, kraj brigade, vije se partizanska trobojka s petokrakom. Bataljon čeka naređenje za pokret. Oko radnika, koji su pre sat – dva bili na svojim radnim mestima, u tkačnici, puškari, krojačkoj i obućarskoj radionici, okupile su se njihove drugarice i deca. Došli su da ih isprate. Žene su snuždene, zabrinute. Stoje po strani. Znaju – Nemci su blizu. Biće velika borba. A deca obilaze oko stroja. Zaviruju, zagledaju u partizane, u puške, puškomitraljeze, šlemove. Kupe se oko zastave. Zastavnik glavom poziva kočopernog mališana – sigurno mu je sin, - grli se s njim i ljubi ga. Mali nešto pita i rukom pokazuje na zastvu, pa se vraća u svoje društvo.



Dok je stroj čekao, komesar zanatske čete Velisav Stanković izdvojio je po naređenju Slobodana Penzića Krcuna, Ostoju Kovačevića i Milorada Blafojevića. Njih dvojicu Krcun je odredio da sprovedu dva kamiona sa teretom u Čajetinu.



Kada se na zgradi štaba otvoriše vrata, žagor odjednom prestade. Zamre dečje čavrljanje. Iznad barikada promakoše radnicima tri dobro poznate glave. Odjeknu komanda. Šlemoovi se poravnaše sa šajkačama. Duge cevi »partizanki« dođoše u jednu liniju. I sve se utiša. Samo se čulo brujanje kamiona, topot konja i kloparanje zaprega. Na barikade se popeše komandant odreda Dušan Jerković, malen čovek, ozbiljan u svakoj prilici, u kratkom kožnom kaputu, i politički komesar Milnko Kušić, mršav, očito premoren, ali prav kao strela. Stasati Andrija Đurović, omiljen komandant bataljona, stade na čelo stroja.



Milinko Kušić izađe pred bataljon:



-Drugovi, situacija je teška. Naše Užice je u opasnoati. Nemci nadiru od Ljubovije. Odlučili smo da Radnički bataljon pošaljemo na Kadinjaču. Imamo poverenja u vas.. Vi, drugovi, treba da zaštitite povlačenje naših ranjenika, Vrhovnog štaba, Centralnog komiteta... Noćas će stići i drug komandant Jerković. Ne dajmo, drugovi, naše drago Užice... Srećan vam put!



Stroj se okrenuo i pošao skladnim koarakom. Odjeknula je pesma. Ceo bataljon je pevao onu omiljenu koja se rodila s ustankom, tu u Užičkoj republici:



Podigla se užička nahija

Protiv besnih nemačkih dahija...



Žene su iše za strojem i pored njega. Nešto su uz put dobacivale proleterima, savetovalae ih. Deca su trčkala s obe strane. Tako, dok se stroj nije popeo na Terazije. Tada, u prvi sumrak, žene su se vratile. Zavlačile su glave u marame i jecale.



Noć. Pesma je umukla. Kolona ćutke korača. Zima. Mraz steže. Po mraku kolona stiže u šume ispod Kadinjače. Po uvalama i rupama partizani lože vatru da se malo ogreju i odmore. Nemci su još daleko. Komandant šalje obezbeđenje i patrole duboko napred.



Nema nikakvih vesti ni sutradan. Užice se evakuiše. Nemci nadiru od Valjeva i Čačka... komandant izlazi na ivicu šume. Pred njim se pružila talasasta, gola Kadinjača. Ispod samog grebena vijuga put, pravi velike lukove i prelazi na drugu stranu između dva balaga uzvišenja, pa ulazi u ogorelu gustu šumu, tamo gde se noćas bez sna odmara Radnički bataljon.



-Ovde će biti dobro – reče Jerković pokazujući na zemljište. – Nemci moraju drumom. Ne idu oni daleko od čvrste podloge. Tako su uvek radili kad su pravili ispade iz Valjeva i Kraljeva. Drže se puteva i vuku topove i tenkove.



-Na onaj ćuvik. Ispod trešnje, namestićemo top. On će pred sobom imati čitav put prema Zaglavku... A na ovaj brežuljak desno, malo ispod groblja – da namestimo »švarcloze«. On će moći da kosi ceo prostor s obe strane puta. Municije ima dosta. Mitraljezi su vešti i hrabri...



-Druže Andrija, Radnički bataljon rasporedi s obe strane, ispred topa i mitraljeza. Neka drugovi naprave zaklone koliko se može. Ima tu panjeva, kamenja, drveća. Mogu iskopati i roviće. Neka se dobro pribijaju uza zemlju...



Andrija krenu da razvodi čete po položaju. Određivao je mesto svakom borcu, davao savete, upozoravao na vatru.



Uskoro se Radniči bataljon kao zmija uvijao po Kadinjači: ispod ćuvika, oko puta, iznad uvala. Desno su bili Posavci i Šumadinci – delovi dve proređene čete. Proleteri su brižljivo kopali roviće, ređali kamenje i drva za grudobrane, podešavali naslone, ispružali »partizanke«, nišanili, dopunjavali puške, privlačili fišeklije i torbice s municijom na desni bok, zavirili u bombe...



Toga jutra Radivoje Jovanović Bradonaja, povlačeći se iz Rogačice sa dve desetkovane čete, iz Duba se telefonom javio VŠ u Užicu. Tito ga je uputio na Kadinjaču da pojača odbranu sa tog pravca sa jedinicama koje su već bile posele položaje »u vidu potkovice«, s obe strane puta, u podnožju prevoja prema Zaglavku. Novodošle čete su postavljene na krila odbrambenog položaja.



Postavljen iza umetrenih drva, top se jedva primećivao. »Švarcloze« i još tri mitraljeza bili su spremni. Dve stotine užičkih proletera, dve destkovane čete Posavaca i Šumadinaca, top i četiri mitraljeza, nekoliko »zbrojovki«, Jerković, Đurović, Boro Marković i Bradonja – čekali su jake snage 342. nemačke divizije, oko 3.000 fašista, koje su se valjale iz Ljubovije s mnogo topova i ko zna koliko čelika na svakog vojnika.



Već je bilo dobro odjutril kada je iz šume, iznad položaja, sav zadihan dojurio osmatrač Mijo Laković i raportirao Jerkoviću, zastajkujući zadihan, posle svake reči:



-Idu... druže komandante! U Zaglavku se zaustavila neka dugačka kolona... Ne vidi se dobro...



Đurović šalje prema Zaglavku patrolu, koji vodi omladinac Brane Stoji. Izviđaci zalaze u šumu i privlače se brzo do iznad samog sela. Posle dvadesetak minuta patrola se vraća i izveštaa:



-Nemci, druže komandante. Kolona duga oko dva kilometra zamiče za brdo. Napred su biciklisti, zatim pešaci, ima dosta kamiona, topova, minobacača, konja.



-Stroga pripravnost! Lezi i nemiči se! Ne pucaj dok top ne opali! Čekaj da nemci priđu blizu i ubij svakoga!...



Komanda se brzo pronela duž razvučenog streljačkog stroja. Jerković je obilazio borce i savetovao:



-Pomakni se malo udesno, druže. Bolje ćeš videti. Tako! Sad ti je zgodnije... Ti se privuci bliže panju. Cev malo podigni od zemlje. Na koliko si namestio nišan? Na dvesta metara? Doboro je!... Pazi kako nišaniš! Samo budi miran i štedi municiju... Imaš li bombe? Gde su ti?... U levom džepu? Premesti ih u desni... Imašli koju u torbici? Ne bacaj pre vremena. Najbolje – kad dođu Nemci u onu uvalu, vidiš...



Komandant je obišao ceo stroj. Video je kako je svaki borac zauzeo položaj. Zna gde su Boro, Đurović, Bradona... I za sve vreme dokje, podignut, obilazio položaj, često mu se pogled otimao niz Kadinjaču. Atamo je sve bilo mirno. Nigde znaka života. Ni ptice da preleti iznad Kadinjače. A Nemci još stoje u Zaglavku.



Deset časova i petnarst minuta. Komandant Jerković je nervozan. Često gleda u sat i pita:



-Zašto ne napadaju? Šta čekaju u Zaglavku? Zar se ne žure u Užice?...



Jerković naređuje da se još bolje osmatra i da se na šumu pazi sa bokova. I razmišlja... Zašto Švabe stoje tolko dugo? Neka naiđu što pre...



On je uvek bio miran pred borbu, a sad ga je hladnokrvnost napustila.



...Samo da naiđu! Sve je spremno... Kako li je sada u Užicu? Šta li je s ranjenicima? Da li su izvučeni? Oklopni voz je mali. On može samo do Kremna – a posle? Da li su CK I VŠ na vreme evakuisani? Malo je kamiona i zaprega... Gde li je sad drug Tito? Nema ni mesec dana od one noći kad ga je telefonom lično pozvao:



»Odmah dođi u Užice! Potreban si...«



Seća se i razugovora s drugom Titom, kada je stigao u VŠ, o borbi s četnicima oko Kosjerića:



-Hvatali smo ih, druže vrhovni komandante, kao zečeve...



-Šta misliš, druže Jerkoviću, da ovdje dočekamo četnike – povlačio je Tito prstom po jednoj duguljastoj kosi na karti. – Da ovim račićevcima ubacimo grupu odvažnih partizana za leđa...



Komandant je razmišljao čas o Užicu i evakuacijiji, čas opet o Kadinjači.



Deset časova i trideset minuta. A Nemci još ne napadaju.



Za to vreme stajala je nemačka kolona u Zaglavku. Zašto?...



...Jutros rano, kada su njeni prednji delvistigli u selo, iz mehane je istrčao omalen, zdepast čovek, pokorno sinuo četničku šubaru i, kao navijen, ispričao:



-Gospodo, čuvajte se! Kadinjača je puna partizana!...



Bio je to seoski mehandžija. Nemci su ga odveli svom komandantu, koji je s tumačem podugo, mlatarajući ruama, ispitivao ovog glagoljivog čoveka.



Kolona je stala. Nemci su pravili plan da uklešte Kadinjaču s obe strane i da opkole partizane.



Jedanaest časova. Naposletku, krenuli su. Jerković se raduje. Sad ćće bar početi rasplet, obračun koji on celog jutra čeka.



Velika sila ide sa Nikolića brda – a Jerković čeka na Kadinjači sa trista pušaka, topom i četiri mitraljeza.



Nemci se približavaju. Sad su razređeni. Razvijaju stroj s leve i desne strane puta. Za njima se izvija gusta, duga kolona. Vojnici su sve krupniji. Partizani jasno vide njihove šlemove, duge šinjele, puške, »šarce«, automate.



Kada se Nemci približiše, zagrme pucanj partizanskog topa i granata se sruči na kolonu daleko iza streljačkog stroja. Prolomi se snažan plotun Radničkog bataljona. Zaklokotaše mitraljezi...



Nemački stroj polegnu po zemlji, povi se, zatalsa i – prihvati borbu.



Opet zagrme partizanski plotun. Nemci ustuknuše. Levo krilo se povuče nazad, u uvalu. Javi se nemačka artiljerija. Poče da seva Zaglavak i podrhtava Kadinjača. Granate su, sa strahoviti treskom, orale partizanske položaje, pravile ogromne rupe, raznosile zemlju, kamenje i proletere.



Kao da su se i zemlja i vazduh zapalili. Podrhtava Kadinjača. Urlaju brda i uvale. Odjeknuju šumovite Ponikvei Jelova gora...



Jedna granata se sruči na poslugu »švarcloza« i svu je pokosi. Dopuzašaše drugi proleteri na njihova mesta. I njih pogodi granata. Ranjen je Aco Milinković, radnik fabrike oružja, i Nikola Drlić, obućar. Komandant Đurović šalje tri borca da ih izvuku i zamene izginule mitraljasce. Tek što se oni dovukoše do ranjenika, zaprašta nekoliko »šaraca« i još trojica partizans padoše.



Partizanski redovi se proređuju. Ginu proleteri bez jauka. A njihovi drugovi nastavljaju borbu. Sevaju ručne bombe. Kraj partizanskog topa je Milan Bosiljčić, koji je pre nekoliko dana bio na Bukovima, kod Valjeva. I njegov pomoćnik je poginuo. Top izbacuje granatu za granatom. Istina, nekoliko ih je slagalo, ali zahvaljujući njegovoj vatri nemačko desno krilo već odavno stoji kao ukopano. Ni stope da pođe napred. Sad Švabe viljaju top. Jedna granata pogodi usred kamenjara – na desetak metara iza vatrenog položaja topa. Druga i treća podbaciše. Baterija nemačke artiljerije tuče jedan partizanski top...





I dok su goreli i nebo i zemlja nad Kadinačom, dok su se nemački streljački strojevi povijali poledini, čas se povlačili a čas nadirali, dok su užički proleteri, Posavci i Šumadinci odbijali juriše i ginuli – bočne kolone nemačke divizije izbile su iza Kadinjače, za leđa partizanima! Sad su i one otvorile vatru.



Oganj s čela, s bokova i s leđa zasipao je partizane. Automatičari, koji su se dovukli na pedeset metara iza leđa, tuku poslugu partizanskog topa. Cev se okreće na njih, sa još nekoliko prostranih granata. Nemci se povlače. Ali dejstvuju drugi. Kada je ispalio i poslednju granatu, nišandžija Bosiljčić skida topovski zatvarač i sakriva ga u kamenjaru.



Partizasnki plotuni ne prestaju, ali su sve ređi. Andrija Đurović je poginuo. Jerković je teško ranjen. Pokušao je da nastavi borbu. Ali je izdahnuo. Pao je i komandir čete Šango. Nema više ni Bora Markovića...



Opkoljeni ostaci Radničkog bataljona još zadržavaju Nemce. Već se spušta mrak. Nekoliko partizana pokušava da se probije. Opet grme ručne bombe i poslednji plotuni...



...Nemci piIdu po razbojištu. Ubijaju ranjenike koji se i ranjeni bore. Jednome od njih prebijene su desna ruka i noga. On levom izvlači bombu iz džepa, zubima čupa osigurač, i baš u tom trenutku kad mu je Nemac prilazio da ga dotuče, bomba ih raznosi obojicu...



Pao je mrak. Kadninjača se smirila. Više ne odjkeuju Ponikve i Jelova gora... Delovi alpske divizije produžuju put.

Na vrh Go down

Komentar   Sponsored content

Na vrh Go down

Stranica 2/3 Previous  1, 2, 3  Next

Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Na vrh


 
Permissions in this forum:
Ne možete odgovoriti na teme ili komentare u ovom forumu