KRVAVA BAJKA

Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Go down

20100901

Komentar 

KRVAVA BAJKA




[You must be registered and logged in to see this image.]

KRVAVA BAJKA



Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

Na brdovitom Balkanu,

Umrla je mučeničkom smrću

Četa đaka

U jednom danu.



Iste su godine

Svi bili rođeni,

Isto su im tekli školski dani,

Na iste svečanosti

Zajedno su vođeni,

Od istih bolesti svi pelcovani,

I svi umrli u istom danu.



Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

Na brdovitom Balkanu,

Umrla je mučeničkom smrću

Četa đaka

U jednom danu.



A pedeset i pet minuti

Pre smrtnog trena

Sedela je u đačkoj klupi

Četa malena

I iste zadatke teške

Rešavala:koliko može

Putnik ako ide peške...

I tako redom.



Misli su im bile pune

Istih brojki,

I po sveskama u školskoj torbi

Besmislenih ležalo bezbroj

Petica i dvojki.

Pregršt istih snova

I istih tajni

Rodoljubivih i ljubavnih

Stiskali su u dnu džepova.

I činilo se svakom

Da će dugo,

Da će vrlo dugo,

Trčati ispod svoda plava

Dok sve zadatke na svetu

Ne posvršava.



Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

Na brdovitom Balkanu

Umrla je mučeničkom smrću

Četa đaka

U jednom danu.



Dečaka redovi celi

Uzeli se za ruke

I sa školskog zadnjeg časa

Na streljanje pošli mirno

Kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi

Istog časa se uzneli

Do večnog boravišta.



''Oni su nas ubijali''

[You must be registered and logged in to see this image.]

Moja osnovna škola se zvala : ’’21. oktobar’’. Svake godine smo prvi pisani zadatak iz srpskog jezika imali u vezi dana škole i tog najtragičnijeg dana u istoriji ovog naroda.Uvek bi tada nastala trka za najpatetičniji opis nečega što smo samo mogli da naslućujemo i što smo mislili da nikada nećemo da doživimo.Dakle, uvek je taj pisani zadatak počinjao slikama tmurnog neba, jata crnih gavranova , čuli su se pucnji, jauk streljanih ... Samo se priča , a nikad nije dokazano, da je nekad u nekoj generaciji učenik započeo svoj sastav:

''Svanuo je 21. oktobar, dan kao stvoren za streljanje''.

Možda bi u nekom drugom gradu to moglo nekome da bude i duhovito.U Kragujevcu – ne.

Tu i dan danas postoje živa sećanja na streljane članove porodica koji su bez ikakve svoje krivice bili lovljeni po kućana, ulicama, izvođeni iz škola i radnji.Svakog Velikog školskog časa smo se pitali kako je to izgledalo.Onda mi je , čudnim putevima gospodnjim, došla do ruku knjiga pesnika i profesora istorije i književnosti Svetislava M. Maksimovića ’’Oni su nas ubijali’’.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ta hronika-dnevnik je objavljena tek 1990. godine.Pisana je uzbudljivo i potresno , na licu mesta, mastilom i gustim rečenicama u noćima bezumlja i straha na stranicama đačkih svezaka.

Ovu knjigu sam počeo da pišem 1941. godine.Radio sam na njoj pod najtežim okolnostima, jer treba shvatiti da sam pisao o okupatoru koji nije otišao , koji je još tu , o okupatoru kakav nikada nije postojao u istoriji sveta. Taj okupar je svakodnevno motrio i vršio upade po kućama ne samo danu nego i noću.Odvodio je u zatvorre , odašiljao u lagere i rudnike, a kada mu se htelo on je stavljao sve i svakoga pred mitraljez.Ja sam suviše smelo radio.Stavljao sam na kocku ne samo svoj nego i živit svije porodice( majke, sestre, žene sina i ostalih ).

Pisao sam tajno i žurno.Išlo je vrlo teško, jer je trtebalo više puta proveriti i utvrditi stvari.Bilo je ttrenutaka kada je bilo teško i opasno putovati, kada su se vodile građanske borbe, kada je okupator pretresao i legitimisao.Radi svega, ja sam morao da zalazim po kućama, da se družim sa radnicima koji posle streljanja zakopavaju leševe, a isto tako i sa profesionalnim grobarima koji su noću leševe otkopavali.Odlazio sam kad je trebalo i u samu Krajskomandanturu. Tu sam posmatrao i okupatora i svoje.Gledao sam lica, gledao ko gde ulazi,odakle izlazii koliko se zadržava.Družio sam se sa ljudima čiji su sinovi ili braća obešeni.Sve sam gledao, sve sam to morao da znam.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ovo moje delo možda će imati o nekim događajima i prilikama u svetu manje reči.Ali tako mora da bude u ovom prvom izdanju.Ja se žurim da delo izdam za života jer moji nervi i izmorenost ne dozvoljavaju mi da verujem da ću da doživim četrdeset godina života.Zato , ako preživim ovo izdanje lako ću svakodrugo dopuniti novim podacima najvećih zločina čovečanstva , zločina koja je stvarala jedna lažna kultura jednog naroda koji je u sebi gajio zločin kao što majka gaji detesvojim mlekom.

A vekovi iza mene , neka me demantuju ako sam laži govorio.

U Kragujevcu

30. juna 1943.



Prvi deo knjige je svedočenje autora kako je izgledao Beograd neposredno posle aprilskog bombardovanja.Opisani su svi užasi leševa ispod još neraščišćenih ruševina, tumaranje živih mrtvaca koji traže svoje najmilije, glad i sveopšte poniženje vojske koja je pre dvadeset godina bila ovenčana slavom pobednika, a sada njeni pripadnici mole za parče hleba.Tražio je svog prijatelja Simu Pandurovića.Našao je samo njegove sinove Vojislava i Branka.Rekli su mu da je Sima jedva ostao živ.Pričao je sa Dobricom Milutinovićem koji je bio već strašno oronuo.Zatim sledi opis stanja u Kragujevcu uoči velike pogibije.

Kad je došlo do aprliskog sloma, ljudi su pokupili svo oružje koje se zadesilo u fabrici.Van grada su počela puškaranja.Nemci su postali nervozni jer su počeli da stižu leševi koje su sahranjivali na starom vojničkom groblju u Šumaricama.U gradu se verovalo da neće da dođe do odmazde, jer Nemci nisu ginuli tu.Prevarili su se.Od , kako kaže autor ''Srba koji su ginuli u tim okršajima, najviše je bilo njih iz Kragujevc''. Počela su pojedinačna streljanja koje su okupatori predtsavljali kao vežbanje svojih vojnika.Nikome nije bilo jasno zašto vežbaju mitraljezima...?

U centru su obešeni Božidar Petrović maturant i Stevan Zarić.Oni su zapalili veliku kartu na kojoj su Nemci pokazivali svoja napredovanja na istočnom frontu.Zato što je upalio svetlo u stanu izveden je i ubijen učitelj Dragutin Stokić.Jedan grobar je , tih dana, obavestio profesora Maksimovića da je lično zakopao 36 neprijateljskih vojnika.Neki su počeli da se sklanjaju van grada jer su Nemci bacili letke sa obaveštenjem da će se streljati 100 ljudi za 1 ubijenog i 50 za ranjenog vojnika.

Onda je svanuo 20. oktobar .Dan svetao , sunčan.Ponedeljak, Srđevdan.Ja sam imao treći čas u Gimnaziji i spremao sam se da izađem docnije.Susedi su počeli da mi javljaju da je grad blokiran i da kupe muškarce od 14 do 60 godin.Pokazalo se da su kupili i mlađe od 14 i starije od 70 godina.

Svetislav nije želeo da se sakriva.Izašao je pred vojnike i krenuo u susret svojoj sudbini.Uhvatili su ga kod kafane ''Paligorić''.Izvodili su zanatlije iz radnji, goste i gazde iz kafana, đake iz Gimnazije.Sedmi i osmi razred.Članovi kaznene ekspedicije su ušli na časove i povukli sa sobom i đake i profesore.

Dotle je ženski svet jurio uplakan i izbezumljen.Tražila su deca očeve, druge su tražile braću, treće muževe.Sa prozora i iz kapija ispraćao nas je vrisak, jauk i plač.Teško je to bilo podnositi i spustilo se u dušu mučno predosećanje.

Pored mene je sve vreme puta bio šegrt Milivoje Radivojević, za koga ne verujem da je imao četrnaest godina.Bio je dete.Plav, pun lepote, tih, izmučen i nekako bled.I po malom rastu se videlo da je dete.On mi je stalno, uporno govorio :

-Sve će da nas streljaju!

Nije se vratio, streljan je.

Ko može da bude neuzbuđen kad prolazimo pored kuće gde na prozoru stoje deca sa majkom.Opazila su oca i mašu mu rukama.Plaču i vrište.On pun suza dovikuje ženi:

-Skloni tu decu.

Odvode ih u Topovske šupe.Najviše je radnika.Najmanje je bilo trgovaca jer je predsednik opštine bio trgovac i nekako ih je zaštitio.

Radi potreba grada i opštih poslovanisu dirali činovnike policije, pošte, bolnice, zatim mesare, pekare,lekare , apotekare i inženjere.

Posebno su užasni opisi stanja u kome su zatvoreni ljudi iščekivali šta će da se desi sa njima.Novi su pristizali , a sa njima i nove i nove teorije, nagađanjai crne slutnje.

Čuli su se prvi mašingeveri.Prve grupe su već ubijene.U istom trenutku neke ljude su prozivali i ti su, nečijom intervencijom, spašeni.Velika većina nije.Najgora noć.Poslednja .

Jutro 21. oktobra.Profesora i druge nevoljnika izvode na poslednji put.Njegova grupa je imala 106 zatvorenika.Trebalo im je 100.Svetislava nekako , sa još petoricom, izdvajaju i ostavljaju ih kao rezervu za neku grupu kojoj nedostane...

Tako iščekujući smrt ovi prekobrojni su gledali streljanja svojih prijatelja, rođaka, poznanika, sugrađana.

Sunce je bilo jako., brda iznad Kragujevca su bila puna svetlosti.Grad obasjan.A otuda ridanje i jauk koji se razlamao.Čuli smo to.

Nervi su se kidali. Setio sam se umrlog brata.O, da mi je da ostanem živ i da napišem delo o ovom pokolju.Negde blizu nas su streljali jednu grupuNeki su ostajali živi, jaukali.Lepo se i jasno čulo. Onda su vojnici zalazili i svakog pojedinačno ubijali revolverskim mecima.Gazili su po leševima, po krvi i dovršavali posao.Gledali smo i ježili se pri pomisli da i nas to čeka.

To se neće verovati, to ne može da se opiše.To je pakao.

Na kraju su proglašeni za rezervu koja se će streljati samo ako nema dovoljno.Bili su zaprepašćeni.

Dovodili su stalno nove grupe.Osećali smo da dolazak novih znači sigurnost.Ne može da se objasni, da se opravda ta jegoizam da ostanemo, da živimo.To je nešto unutrašnje svojstveno svakom čoveku, možda i zveri , da preživimo.

Gledao je kad su ubijeni đaci sa direktorom Učiteljske škole Molojem Pavlovićem.Bili su sa školskim kapama i knjigama.

Počela su sve češće i bekstva.Da bi to sprečili, Nemci su naredne grupe vezivali konopcem.U jednoj grupi je bio Dragutin Gajović '' Gajovac''kafedžija iz Ljubića.On je bio vrlo visok i snažan.Počeo je da otima jednom Nemcu mitraljez..Odmah su ga ubili iz više pištolja.Ostali su se razbežali i neki su uspeli da pobegnu.

Kada je i poslednja šupa ispražnjena, njima su rekli da su spašeni.

Ovladala je mrtva radost.Duša se za trenutak prenula i nije verovala.U istom dvorištu mi smo sedeli na travi u uglu prema Šumaricama.Sa druge strane prema šupama još uvek su sedeli članovi kaznene ekspedicije.Oni su gledali u nas , drugi su spustili glavu među ruke,treći su još brisali znoj koji je kipeo.

Svedok ovog zločina posebno navodi sramnu ulogu Ljotićevih dobrovoljaca koje je predvodio Marisav Petrović.Lično je mnoge ljude prebacio u grupe za streljanje.Svog zemljaka iz Badnjevca, Gruju Živkovića je tri puta slao u grupu za streljanje.Tri puta su čoveka drugi spašavali , da bi na kraju Marisav stajao pored njega i lično se uverio da je ubijen.

Pre rata mu je, na vašaru, nesrećni Gruja preoteo devojku.( prim. omega)

Univerzitetski profesor Maks Rokštro , koji je tečno govorio srpski, spasao je mnogo ljudi.Njega pisac i svedok navodi kao jedinog čoveka među Nemcima toga dana.On im se obratio na kraju i rekao da su ubijali kako su i pretili :

''Mi smo za ubijenih 10 naših vojnika i ranjenih 26 streljali 2300 Srba(!!!); upravo streljali smo omaškom malo više.Možete reći Vašim porodicama da smo kulturni jer Vas sve nismo streljali.Ostavili smo taoce koji će biti ubijeni ako bude još napada na nas:''

Sledi povratak kućama praćeni pogledima vojnika, članova kaznene ekspedicije dok su prolazili pored njihove kasarne, strah da se bilo šta ikome kaže o strašnoj sudbini ostalih, njegova bremenita supruga. Zatim saznanje da je kaznena ekspedicija, dva dana pre, u selima Grošnica, Mečkovac ( Ilićevo ) i Maršić već započela krvav posao.Bila je takva blokada da se to skoro nije ni znalo.

Sahranjivanje su sprečavali Nemci da ne bi narod pravio gužvu i probleme.Nekoliko dana su delove tela razvlačili psi i ptice, a tek tada su taoci i drugi koji su se prijavili počeli da sahranjuju žrtve.Videlo se da su neki uspeli da pobegnu po i 100m ali bi ih ipak stigao kuršum.Nađeni su zagrljeni otac i sin Nikola i Aleksandar Simić , otac načelnik šumske uprave , a sin đak petog razreda Gimnazije.Sin je bio u grupi spasenih , ali je u zadnjem trenutku pritrčao ocu i otišli su su zajedno u smrt.Profesor Lazar Pantelić je bio zastipnik direktora Prve muške gimnazije i na pozive da izađe iz stroja rekao je da neće da napušta svoje đake.Javljali su se ljudi za pokopavanje da bi našli nekog svog koga su izgubili.

Trgovac Miladin Jovović je tako tražio sina Slobodana učenika sedmog razreda gimnazije.Našao ga je šestog dana.Nije smeo da pokaže da ga poznaje jer mu ne bi dozvolili da ga preuzme.Nekako je uspeo da ga posebno sahrani ispod obližnje šljive koja bi mu bila orijentir .

Taj užas je trajao danima i mesecima.

Maksimović je pisao i o kasnijim događanjima u gradu pod okupacijom.Pisao je ( u knjizi nema imena ali ja se pitam da li je možda u originalnim spisima ipak bilo ) ko je cinkario Nemcima , ko je bio njihov pristalica, koja žena se prostituisala sa njima ...

Po nekim pričama bilo je , na kraju rata, ''preletača i preletačica'' koji su se dodvorili oslobodiocima i nije im bilo u interesu da se zna istina.

Pisao je o odlasku mnogih na rad u Nemačku ( neka vrsta tadašnjih gastarbajtera ) gde im se plaćao rad, o dolasku i zulumu Bugara, zapisivao priče izbeglica o strašnim pokoljima ustaša u NDH.

Za svo vreme vođenja svog dnevnika vidi se da je pisac ogorčen zbog okupatora i civilne vlast i koja mu pomaže.Za ''ljude iz šume '' koje ne razdvaja previše kaže da su isti narod , ali ginu zbog ideologije.Iskreno je tužan zbog toga.

Istorija Jugoslavije
Admin

Anzahl der Beiträge : 417
Anmeldedatum : 2009-08-13

http://istorija-jugoslavije.online-talk.net

Na vrh Go down

Share this post on: Excite BookmarksDiggRedditDel.icio.usGoogleLiveSlashdotNetscapeTechnoratiStumbleUponNewsvineFurlYahooSmarking

 
Permissions in this forum:
Ne možete odgovoriti na teme ili komentare u ovom forumu