BRANITI TREŠNJICU

Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Go down

20100221

Komentar 

BRANITI TREŠNJICU




BRANITI TREŠNJICU DO POSLEDNJEG COVEKA



Krajem oktobra u Užicu i drugim slobodnim gradovima i mestima bilo je malo partizanskih jedinica. Sve su bile na frontu. Četnici su, naprotiv, mnoge svoje odrede držali u pozadini. Malo ih je bilo na frontu. Noću, krijući od partizana, izvlačili su svoje snage s položaja. Njihov je cilj bio – Užice. Skupili su veliku »vojsku« i sa svih strana pošli na grad: iz Požege, od Karana prema Tatincu, preko Tvrdića, Gorjana, Sevojna i Krčagova, od Čajetine i sa zlatibora, od Bajine Bašte...

U Užicu je bio samo Dragačevski bataljon Čačanskog odreda i Radnički bataljon po radionicama. Četnički plan je nekoliko dana brižljivo pripreman. Kapetan Ignjatović (četnički komandant Požege) išao je čak na Ravnu goru da bi s Dražom ugovorio sve pojedinosti napada. Okupio je najviše žandara i zločinaca. Pre polaska, četnicima su u Požegi držali govore oficiri Glišić i Ignjatović. Ipak, otvoreno nisu smeli reći kuda ih vode. Nisu imali poverenja u ljude kojima komanduju. Seljacima koje su uz put silom poterali rekli su da idu u Užice – na paradu! Seljačkoj pronicljivosti to nije bilo dosta, jer u Užice se ide drumom, a ne brdima kuda su ih četnici gonili. Onda su četnici manjali taktiku. Jednima su govorili da idu na ustaše kod Višegrada, onima pak koje su od Čajetine vodili na Užice objašnjavali su da žure na front kod Kraljeva, a onima iz Bioske i Bajine Bašte – na Valjevo!

Tih dana Užice se danonoćno spremalo na odbranu. Računalo se i na to da četnici mogu prodreti u grad – imali su mnogo snaga. Zato su pred svim važnijim zgradama, štabovima i ustanovama bile pojačane i dograđene barikade od kamena, peska i drveta, koje su, u svome strahu od partizana još Nemci izgradili. Sve što je moglo nositi pušku naoružalo se. Niko se nije odvajao od oružja. Mnogi su obavljali razne poslove, ali su svakog časa bili spremni da ih ostave i brane svoj grad.

A grad kao da nije spavao. Oko ponoći Aleksandar Ranković je s komandantom mesta Vukolom Dabićem obilazio straže, razne objekte i ustanove kako bi proverio budnost i spremnost za eventualne borbe u samom gradu. Manje jedinice ili njihovi delovi držali su položaje na bajinobaštanskom drumu ispod Kadinjače, prema Čajetini, Bioski, Staparima, Buaru i Sevojnu. Jer grad je bio blokiran sa svih strana.

Kuda četnici nameravaju sa svojim mnogobrojnim snagama koje su okupljali, VŠ je brzo odgonetnuo. Jednoga dana u štab Užičkog odreda utrčala je Mileva Đurđić i predala pismo Sretenu Žujoviću, koji se tamo zatekao. Žujović je brzo pročita pismo i, iznenađen, odmah upitao Želja Đurića:


-Ko je ova drugarica? Može li joj se verovati?


Željo je objasnio da je drugarica terenski radnik. A pismo je bilo dragoceno, jer ga je napisao Andrija Mirković, jedan od užičkih gazda. On je u pismu molio četnike da što pre stignu u Užice i da im on, pored mnogo čega drugog, poklanja milion i po dinara!... Istog dana popodne VŠ je pao u ruke i vrlo poverljiv akt komande mesta u Kremni; u njemu se jedna šuma iznad samog Užica određivala četničkim jedinicama za zborno mesto!


Sukob sa četnicima »visio je u vazduhu«. O tome Radivoje Jovanović Bradonja iznosi:


»Ujutro 30. oktobra došao je kod mene jedan kapetan – solunac, star i sed čovek. Nosio je propisnu oficirsku uniformu s kapetanskim epoletama, ali s petokrakom i trobojnicom na kapi. Čiča mi je pričao da je intendant jednog od čačanskih bataljona, da ima dva sina u partizanima. Došao je da da »deci« (kako je zvao partizane svog bataljona) nabavi malo duvana i drugih stvari. U Požegi su ga četnici skinuli s voza i tukli. Rekao mi je da je baš jednog od njih, koji su ga tukli, video malopre na ulici. Odmah sam naredio jednu patrolu koja je pošla sa čičom da četnika uhapsi. Na saslušanju je ovaj četnik izjavio da je došao da prenese direktivu za napad. Četničke grupe ubačene u grad imale su da dejstvuju kao peta kolona. Tačno je označio datum i čas napada na Užice – sutradan u noć, u tri časa. I borba na Trešnjici odista je počela tačno u to vreme...«

I pre dolaska ovog starog ratnika u partizansku komandu mesta znalo se da četnici spremaju napad, znalo se otprilike i dan kad oni misle da udare na Užice. Tako je i ovaj podatak uzet s najvećom ozbiljnošiću, već i stoga što se primetilo da se toga dana po gradu vrzma dosta besposlenih ljudi u seljačkim odelima. Već kod nekolicine takvih koji su prvi pretresani pronađene su bombe u džepeovima. Bilo je jasno da su ubačeni kao peta kolona. I ubrzo su svi smnjivi pohapšeni.


Iz ovih i drugih podataka bilo je jasno da četnici spremaju tajni napad na partizansko Užice.


Po nalogu VŠ i GŠ za Srbiju, štab Užičkog NOP odreda preuzeo je nekoliko, pre svega političkih, akcija da bi sprečio napad pojedinih četničkih grupa na Užice. Tako su na nekoliko četničkih zborišta upućeni politički radnici sa delovima jedinica: u Rožanstvo, Mačkat i Palisad – Dobrilo Petrović i Milivoje Ječmenica, u Ljubiš i Zbojšticu – Ljubodrag Đurić i Vojko Petrović, u Kremne – Slobodan Sekulić i Vitomir Čvorović, u Strapara – Borisav Jokić, u Biosku – Ljubivoje Pajović. Na improvizovanim zborovima politički radnici su uporno objašnjavali mobilisanim četnicima da ih na partizane, u napadu na Užice, vode užičke gazde. Posle tih govora većina četnika se razišla svojim kućama. Uglavnom, napad na Užice sa svih strana, sem od Požege i Karana, onemogućen je političkim sredstvima.


Kada je četnički napad na Užice već bio neizbežan, munjevitom akcijom razoružana je četnička komanda mesta u Užicu, koja se nalazila u vojnoj zgradi kod crkve, svega oko dve stotine metara udaljena od sedišta VŠ. Postalo je suviše rizično držati naoružanu četničku grupu u Užicu i to na tako osetljivom mestu.


Dušan Jerković, komandant Užičkog odreda, bio je zauzet borbama kod Valjeva, pa je drug Tito naložio Radivoju Jovanoviću da objedini dejstvo svih partizanskih snaga koje su branile Užice.


Prvog novembra jedna jaka četnička kolona uspela je da prodre do sela Karana. Tu ju je dočeokao Dragačevski bataljon (bez jedne čete), koji je na vreme pohitao iz Užica. Njemu su u pomoć stigle Druga užička i Druga požeška s položaja kod Valjeva. Četnici su bili brzo zaustavljeni i protivnapadom rzbijeni – što zarobljeni, što naterani u bekstvo.



Pošto je njihova desnokrilna kolona za napad na Užice bila razbijena, četnici su odlučili da sa svojom najjačom grupacijom iz Požege prodru preko Trešnjice što pre u grad.

Četnici su brižljivo pripremali napad na Užice. Jedan od požeških četničkih glavešina, kapetan Glišić, o tome je govorio na sudu:


»Pozvao me je Ignjatović s aerodruma u Požegu i pokazao mi plan napada na Užice koji je napravio kapetan Milorad Mitić. Pitam ga da li ima ovlašćenje od Draže Mihajilovića. Mitić je pokazao ovlašćenje. Ali, za svaki slučaj, pošto je pitanje delikatno, odlučeno je da je odem na Ravnu goru i da još jednom razgovaram s Dražom. U rzgovoru Draža je rekao da se napad izvrši, pa ako kasnije partizani budu pravili pitanje, on će reći da su požeški četnici to učinili na svoju ruku...«

Mitić je u to vreme boravio u Užicu i mnoge detalje rasporeda ustanova dobro je znao. Tako se jednoj četničkoj koloni, po Mitićevom predlogu, naređivalo da preko Krčagova i Dovarja upadne u trezore i zgradu VŠ, da se pohapšeno stanovništvo zatvara u zgradu gimnazije. Znao je, čak, i da komandant Jerković stanuje na Carini. Mitić je i sam učestvovao u tom napadu »kao strelac«, kako je 1943. godine sam naveo u svojoj »autobiografiji«. Prva četa Užočog partizanskog odreda, pod komandom Boška Vidakovića, vodila je žestoke borbe na Trešnjici. Drugog novembra četi je stiglo naređenje iz Užica:

»Ostati na Trešnjici i braniti položaje do poslednjeg čoveka...«

Situacija je bila veoma teška: četa je imala oko 90 boraca, a od Požege napadala je grupa od oko 1.000 četnika! Da bi koliko – toliko učvrstila svoj položaj, četa je poslala jednu svoju destinu, koju je predvodio Lune Milovanović, da se ukopa na okuci puta kod Pjevčeve mehane. Uveče 2. novembra na Trešnjicu je stigao vod Rudarske čete Kopaoničkog odreda. Sve do svanuća četa Užičana ostala je na Trešnjici. A kada su je četnici zaobišli s obe strane, putem od Požege i od Pjevčeve mehana, Prva užička se ukopala i počela utvrđivati za kružnu odbranui. Brdo Trešnjica je dominiralo okolinom, pa su partizani odlučili da ne napuštaju položaj. Radivoje Jovanović je stalno tražio pojačanja iz Užica, makar i mala, samo da borci vide da pomoć ipak stiže. Ali VŠ nije raspolagao rezervama. Aleksa Dejović, jedan od tada već istaknutih mladih boraca radnika, jurio je motociklom svakog časa iz Užica na Trešnnjicu i vraćao se s vestima o tome kako se razvija situacija. A položaj je bio više nego kritičan, jer su četnici već stigli na tri kilometra od grada!

Tokom dana četa nije mogla da izdrži pritisak. Već je imala osam poginulih i deset ranjenih boraca. Vod rudara, koji je bio došao u pomoć, imao je velike gubitke. U takvoj situaciji ona se morala spustiti s Trešnjice na Lokvu i put koji od Pjevčeve mehane vodi ja Užicu da bi se tu kružno branila. U najkritičnijem trenutku je došla u vezu s komandantom odreda Jerkovićem i od njega dobila dosta municije, koje je bilo gotovo sasvim ponestalo.

Kasnije je iz Užica upućen još jedan kamion municije. On je stigao na bojište baš u vreme kada su četnici vršili najjači pritisak i uspeli da zbace partizane s Trešnjice. Vozač kamiona koji je dovezao municiju nije ni znao tačno gde su čiji položaji, pa je išao na mesto gde je i ranije istovario municiju. Tako je odjedanput upao među šubare. Nekoliko četnika je udarcima kundaka napravilo kvar na kamionu, pa je vozilo stalo. Tako je municija bila zaplenjena. Četnici su likovali misleći da je sva municija koja je bila upućena partizanima pala u njihove ruke. Međutim, to je bio samo jedan deo. A uz to – četnicima nije pošlo za rukom ni da ovu municiju skinu s kamiona, a već su se morali povlačiti. Situacija se tako munjevito menjala.

U to vreme na Trešnjicu stižu Dragačevski bataljon i deo Radničkog bataljona iz Užica. S Dragačevcima, pod Kapelanovom komandom, bio je i jedan protiv avionski mitraljez većeg kalibra koji je dejstvovao sa kamiona. Još ranije su partizani taj mitraljez od mila prozvali »topče«. Njegovo dejstvo je imalo jak moralni uticaj u toku borbe.

Četvrta užička četa, čiji je komesar bio Milisav Lile Topalović, bila je najpre stigla na Šerelj, da iznad Gorjana zaustavi nadiranje četnika prema Užicu. Četa nije uspela da se održi na Šerelju, pa je dobila naređenje da se povuče na Trešnjicu. U toj noćnoj pometni zalutao je i bio zarobljen sa nikoliko boraca komesar čete Topalović, ali se, zahvaljujući svojoj snalažljivosti, spasao za vreme četničkog odstupanja s Trešnjice.

Dolazak pojačanja, naročito Železničarske čete Radničkog bataljona, na Trešnjicu bio je od velikog značaja. Upravo, železničari su najpre bili iz Užica upućeni u Sevojno, pa pošto su tamo rasterali četničke snage, krenuli su na Trešnjicu. Vodili su ih komesar Božo Radaković i komandir Mihailo Milivojević. Četa je iz Sevojna brzo izbila na lokvu, kod Erića kafane, u vrlo razvučenom streljačkom stroju. Železničari su svi bili u svojim bundama i delovali su kao otresiti i iskusni vojnici. Tada je među četnicima, koji su u to vreme već bili stigli čak pod Čakarevo brdo, nastala pometnja: i od naleta partizana, i od ove nove »crne vojske« koja je nadirala s bokova. Z toj situaciji je pred železničare izbio komandant Jerković i iz sveg glasa vikao:


-Napred, drugovi, pobeda je naša!...


To je bilo u samo svitanje. Glavni deo borbe odigrao se noću. Bio je to ljut i žestok okršaj. Napd partizana bio je neizdrživ. Poginulo je toliko četnika da od njihovih leševa kamioni nisu mogli proći putem od Lokve prema selu Ponikovici u Pjevčevoj mehani. Preko 400 četnika je zarobljeno i sprovedeno u Užice.


Njihovi ostaci su, zahvaćeni panikom, pobegli ka Požegi.

Tako je propao ovaj najopasniji četnički napad na partizansko Užice.


»Navešću vam samo jedan primjer, jedan slučaj koji nikada ne mogu da zaboravim. Iz vremena kada su nas 1941, u Srbiji, četnici napali s leđa, a Nijemci od Valjeva, i kada je protiv nas već mjesec dana tekla borba u njemačkoj i ustaškoj ofanzivi. Mi smo tada već bili napustili opkoljavanje Valjeva i Nijemci, koji su nas potisnuli, približavali su se Užicu. U to vrijeme napao nas je D.M. sa svojim četnicima. Šta sam u toj situaciji mogao da radim? Imao sam kod Užica omladinske čete sa blizu dvije stotine omladinaca i omladinki i riješio sam da ih pošaljem na Trešnjicu, tamo gdje je ona raskrsnica za Užičku Požegu i Užice. Četnici su tu već bili stigli, a imali su nekih osam stotina ljudi. Nevjerovatno, reći ćete, ali dvije stotine omladinaca razbilo je te četnike. U paramparčad su ih razbili u borbi koja je trajala svega nekoliko sati...« - rekao je Tito.
avatar
Istorija Jugoslavije
Admin

Anzahl der Beiträge : 417
Anmeldedatum : 2009-08-13

http://istorija-jugoslavije.online-talk.net

Na vrh Go down

Share this post on: Excite BookmarksDiggRedditDel.icio.usGoogleLiveSlashdotNetscapeTechnoratiStumbleUponNewsvineFurlYahooSmarking

 
Permissions in this forum:
Ne možete odgovoriti na teme ili komentare u ovom forumu