TAKOVSKI BATALJON

Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Go down

TAKOVSKI BATALJON

Komentar  Istorija Jugoslavije on Wed Feb 17, 2010 11:02 am

ZASTAVA TAKOVSKOG BATALJONA

U Vojnom muzeju na Kalemegdanu u Beogradu, među mnogim znamenjima iz oslobodilačkog rata, čuva se i jedna neobična zastava. I to zastava vojne jedinice iz 1941. godine. Iz dana Užičke republike.
To je zastava Takovskog bataljona Čačanskog narodnooslobodilačkog partizanskog odreda »Dr Dragiša Mišović«. Retka, možda i jedina zastava iz te ustaničke godine.
Neobičan je, gotovo neverovatan, njen ratni put.
Vijorila se pred bataljonom, zajedno s njim doživljavala pobede i poraze. Ali, u nevolji i mraku se savijala, krila, kisnula. Pa ipak, neokaljana, kao suza čista, prešla je put do slobode.
Posle pobede Takovske čete na Kremnu, na putu G. Milanovac – Pranjani – Požega, u selu Leušićima, 22. jula, nad daleko brojnijom nemačkom jedinicom i posle drugih akcija dolazi i veliki dan za Takovce, 25. septembar 1941. godine. Toga dana, u selu Lunjevici, u voćnaku Sretena Domnjanovića, okupile su se Prva i Peta četa Lubićkog bataljona pod komandom Milenka Nikšića i čete Takovaca. Domaćin je sve borce služio medom, kako se samo služe prijatelji i najdraži gosti. Ljubićani i Takovci dogovorili su se o napadu na nemački garnizon u Gornjem Milanovcu. Toga dana, od naraslih takovskih četa, u Lunjevici je nastao Takovski partizanski bataljon. Zajedno sa bataljonom, nastala je bataljonska zastava.

Od ovog dana Takovski bataljon u sve akcije ide pod svojom partizanskom zastavom. Najpre, u noći između 27. i 28. septembra, u borbi za oslobođenje Gornjeg Milanovca, kada je zarobljena gotovokompletna 6. »landesšicen« četa nemačke vojske. I uskoro, gotovo svakodnevne borbe protiv Nemaca. Već 1. oktobra Nemci iz Kragujevca, preko Vraćešnice i Rapaj – brda, navaljuju na slobodni Milanovac. Takovci celog dana odolevaju nadmoćnim fašističkim snagama. Upomoć im dolaze i Lubićani. U ovoj borbi oštećena su i zaplenjena dva nnemačka tanka, na mostu preko rečice Despotovice. Pet dana kasnije, 6. oktobra, nemačke jedinice napadaju od Topole, zauzimaju i spaljuju varošicu Rudnik. Ipak, toga dana opet su Nemci odbijeni. U Dubokoj jarugi u selu Majdanu Takovci su zaplenili još jedan namački tenk.
I posle ovih poraza Nemci su često pokušavali da prodru u Milanovac. Ipak, 15. oktobra uspeli su da savladaju otpor Takovaca i da u Milanovac i da gotovo sve do temleja spale. Posle tog varvarskog dela Nemci su se povukli i odveli 133 taoca koje su uskoro streljali sa hiljadama Kragujevčana.
Takovci su nosili svoju zastavu i u tim okršajima. I u pobedama i u porazima. Nepunih mesec dana kasnije, došao je još jedan iznenadan udarac od četnika. Oni su mučki, na prevarzu, jedne noći opkolili zgradu bolnice u Milanovcu, u kojoj se nalazio deo Takovskog bataljona sa delovima Šumadijskog i Posavskog odreda, i zarobljene partizane odveli na Ravnu goru, pa ih uskoro u selu Slovcu predali Nemcima – za municiju.
Ipak, desetkovani bataljon se bori pod svojom zastavom. Odoleva stalnim napadima Nemaca, a od početka novrembra i napadima četnika.
Zastavu nosi Dragomir Novaković Čapajev iz Treće čete. Uvek je na čelu četne kolone. Ponose se borci. Ponosan je i zastavnik Čapajev. Zastavom se ponosi i neustrašivi komandir radisav Janićijević Bomba.
Krajem novembra jake okupatorske snage, potpomognute četnicima i Nedićevim i Ljotićevim odredima – otvorenim slugama saveznicima okupatora – krenule su u veliku ofanzivu protiv Užičke republike. Takovci vode teške borbe, ali ne uspevaju da zadrže neprijatelja. Delovi Takovskog bataljona su primorani na odstupanjeprema Užicu i Sandžaku. Drugi delovi su razbijeni, rasturaju se. Borci iz tih jedinica se skrivaju, sklanjaju ispreed terora okupatora, naročito četnika. Među njima je i zastavnik Takovskog bataljona Dragomir Novaković Čapajev iz planinskog sela Ozrema.
Jedne hladne mrazovite noći Dragomir je banuo u kuću. Iznenađena je i njegova majka Kosara. Pitala je Dragomira:
-Šta je, sine. Da nisi ranjen kad si tako zadihan?
-Nisam, zdrav sam, ništa mi ne fali.
-A gde ti je četa?
-Povlači se! Nema nam opstanka ovde.
-Gde ti je zastava? Da ti je nisu neprijatelji oteli?
-Nisu, majko. Zbog nje sam i došao. Ostavio sam je u košari....

Pošto se odmori, pred zoru, Čapajev je doneo bataljonsku zastavu i predao je majci:
-Evo zastave, majko! Čuvaj je kao oči u glavi!
-Čuvaću je kao i tebe i umesto tebe, sine!...
Čapajev je otišao nepoznatim partizanskim putevima. Majka Kosara ostala je u Ozremu i prigrlila zastavu, umesto sina. Umotala ju je u suknene krpe i sakrila između jedne grede i krova u staji.
Čuvala je Kosara zastavu baš kao rođene oči, onako kako se zavetovala sinu Dragomiru. Ali, katkad je leti razvijala zastavu, ljupko i nežno joj tepala kao rođenom detetu. Jedanput ju je u tom zanosu našla i majka Rosa:

-Šta ti je to, dete moje.
-Partizanska zastava Takovskog bataljona!

Stara žena je othuknula i ozbiljno prigovorila:
-Joj, znaš li šta bi četnici od tebe uradili da saznaju da je čuvaš?

-Znam, dobro znam. Ne bih ni dana živela.

U maju 1943. godine Kosara je jedva uspela da sačuva zastavu. Dogodilo se da se zastava ovlažila i pokisla. Kosara nije znala kako da je osuši, gde da je razvije. Pomislila je da je najbolje da je omota oko svog tela, ispod suknje, pa da je tako i osuši i sačuva. Ali, toga dana četnici su hapsili partizanske majke u znak odmazde što su partizani bili zarovili nekog četnika Uzunovića. Uhapsili su i Kosaru. Doveli je pred četničkog komandanta Zvonka Vučkovića. Strepela je Kosara za zastavu više nego za sebe – da je četnici ne otkriju. Vuković je osorno pitao Kosaru:

-Gde ti je sin?
-Ne znam ni da li je živ.
-Ako sutra do 8 sati ne dovedeš Uzunovića – bićeš streljana. Ti znaš gde su partizani...

Dogodilo se neverovatno: Kosara je opet sakrila zastavu, a partizani su pustili zarobljenog četnika. Kosara za to nije znala i sutradan je opet bila pred Vučkovićem. On je i dalje osoran i surov:
-Neću te streljati, ali sinu poruči da dođe kod nas. Otac mu je bio nosilac »Karađorđeve zvezde«, pa je i njegovo mesto među nama...
Čuvajući zastavu Takovskog bataljona, hrabra partizanska majka Kosara prošla je sve nevolje i doživela oslobođenje takovskog i čačanskog kraja. Krajem decembra 1944. došla je u oslobođeni Čačak, u Komandu područja i predala sačuvanu zastavu komandantu područja Dušanu Careviću.
Na konferenciji Okružnog odbora Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta, 1. januara 1945. godine u Čačku, Kosara je kazala o zastavi Takovskog bataljona, a »Slobodni glas« u svom prvom broju zabeležio:

»Ja sam ovu zastavu Takovskog bataljona sačuvala kada su partizani otišli u Bosnu. Ostala je ova zastava kod mene i ja sam je čuvala. Ostavila sam je u jednu košaru, a odozgo naslagala žito i još neke stvari. Četnici su svuda oko nas krstarili, ali sam je ipak sačuvala. Jednom, za vreme nekog velikog pljuska, ona mi je sva pokisla. Ja odem u košaru, pa pošto nisam smela da je sušim, ja je omotam oko sebe i držala sam je tako dok se nije osušila. Onda sam našla neku staru parčad od mušeme, pa sam je uvila i ponovo je sakrila...«
avatar
Istorija Jugoslavije
Admin

Anzahl der Beiträge : 417
Anmeldedatum : 2009-08-13

http://istorija-jugoslavije.online-talk.net

Na vrh Go down

Vidi prethodnu temu Vidi sljedeću temu Na vrh


 
Permissions in this forum:
Ne možete odgovoriti na teme ili komentare u ovom forumu